Novi izum srpske vlade
Država s dva budžeta
Pored zvaničnog Srbija ima još jedan
"sivi" budžet, o kome Parlament ne zna ništa i koji je po
obimu novca jednak legalnom. Pare u paralelni budžet slivaju se sa
stotina računa na koje građani i privreda uplaćuju svoje obaveze
Srpski
premijer Mirko Marjanović krajem svake godine okupi članove svog
kabineta, ministri saopšte koliko će kom ministarstvu u narednoj godini
biti potrebno para, sve to se sabere i tako nastane srpski budžet. Tome
se još dodaju potrebe penzijskog, zdravstvenog i ostalih državnih
fondova, pa Marjanović i ekipa, na osnovu dobijene cifre, odrede koliki
će nam biti društveni proizvod u toj godini. Naopako, ali ni tako više
ne funkcioniše – para uvek malo.
SKRIVENO POVEĆANJE TROŠKOVA: Pošto Marjanović zna da nije
politički oportuno da izađe pred parlament i prizna da je njegov kabinet
potrošio više para od predviđenog i prikupljenog, Vlada Srbije se
dosetila da otvori gro računa preko kojih građani i država plaćaju dažbine
državi i napravi paralelni budžet koji nema veze s parlamentom. Niti ga
poslanici usvajaju, niti kontrolišu kako se pare s ovih računa troše.
Dr Mirosinka Dinkić, saradnica Ekonomskog instituta u Beogradu, izračunala
je da takvih računa ima više od stotinu i da, svake godine, na njih
“legne” suma gotovo jednaka usvojenom budžetu. Umorila se i od samog
brojanja računa, pa nije ni pokušala da istražuje gde novac odlazi.
“To je i bio jedan od glavnih ciljeva. Da sav taj novac odlazi na
jedan račun, stvar bi bila mnogo transparentnija, ali vlast to nije ni
htela”, kaže dr Dinkić za “Vreme”. Da paradoks bude veći, na te
račune slivaju se sredstva takozvanih običnih građana kojima bi vlada,
u svakoj normalnoj zemlji, morala da položi račun o tome kako je potrošila
njihov novac.
Prema rečima naše sagovornice, neko je u Vladi shvatio da je u našim
uslovima gotovo nemoguće smanjiti javnu potrošnju. Gotovo dve trećine
javne potrošnje otpada na plate zaposlenima u prosveti, zdravstvu,
sudstvu, državnoj upravi i penzije. “Pošto su ta primanja ionako mala,
nemoguće ih je smanjivati, moglo je da se ide jedino na rušenje
takozvane društvene infrastrukture, dakle na zatvaranje škola i bolnica,
što i nije pametan potez. Zato je Vlada odlučila da povećane budžetske
troškove pokrije tako što će prikupiti dodatna sredstva koja, formalno,
nisu budžet i koja, na papiru, ne podižu javne rashode”, objašnjava
dr Dinkić.
Kada su Marjanović i socijalisti izašli s idejom da Vlada uvede silne
takse (pored onih na naftu, alkohol i cigarete, krajem 1998. godine
uvedene su takse na platni promet, registraciju vozila, lično oružje,
mobilne telefone), postojala je još jedna na koju su tipovali radikali
– da se gotovo apsolutno izjednače plate koje se isplaćuju iz budžeta,
ali i penzije. “Bolje što je takav plan odbačen, jer bi time bili
demotivisani ionako loše plaćeni obrazovani zaposleni”, komentariše
sagovornica “Vremena”.
Zvanično, novac od ovih taksi odlazio je na finansiranje socijalnih
programa, što u praksi znači – nadoknađivao je deficit u penzijskom
fondu. No, računica pokazuje da je prikupljeno mnogo više od potrebnog
PIO Fondu, pa se naša sagovornica pita gde su te pare otišle.
NOVA LEKCIJA: Kako je izračunala dr Dinkić, PIO Fondu je,
1999. godine, za isplatu penzija za oko 2.255.000 penzionera bilo potrebno
nepunih 18 milijardi dinara. Od doprinosa koje poslodavci i zaposleni plaćaju
na zarade u Fond se slilo 15 milijardi dinara, što će reći da je
deficit iznosio tri milijarde dinara. Dalja računica pokazuje da je taj
deficit mogao da se pokrije od taksi na naftu i cigarete, odnosno da
penzijskom fondu gotovo da nisu bila potrebna sredstva od ostalih taksi.
Od njih je inkasirano, prema računici naše sagovornice, nekih 12
milijardi dinara. Neka je zbog bombardovanja prikupljeno manje – deset
milijardi i neka je sav deficit PIO Fonda pokriven tim parama, postavlja
se pitanje gde je otišlo sedam milijardi dinara. Jedna od mogućnosti je
da je tav novac potrošen za pokrivanje “neposlovnih i vanrednih
rashoda”, na stavku koja se od pre dve godine pojavljuje u godišnjim
izveštajima Fonda, a za koju se ne zna šta znači. Druga je da su od
para za socijalne programe, kojih nije ni bilo, finansirani povećani troškovi
vojske i policije na Kosovu. Sve u svemu, problema s penzijama ne bi
trebalo da bude, barem ne ovolikih, pogotovo ako se ima u vidu da je
smrtnost penzionera visoka i da se, godišnje, njihov broj poveća za
manje od jedan odsto.
Prema završnom računu o republičkom budžetu, o kojem bi srpski
paralament trebalo da raspravlja do 31. marta, u republičku kasu se tokom
prošle godine slilo 15,4 milijarde dinara. S druge strane, od raznih
taksi prikupljeno je nešto više od deset milijardi dinara, plus 1,3
milijarde od dnevnica solidarnosti, tako da dolazimo do gotovo još jednog
budžeta. Ovaj drugi se, međutim, ostvaruje preko stotinak računa, od
kojih mnogi nose naziv “tranzitni”, što će reći da novac na njih
“legne” u prolazu.
Sa širenjem krize na Kosovu i eventualnim otvaranjem žarišta u Crnoj
Gori, troškovi krnje srpske države biće sve veći i zato se, analogno
dosadašnjoj praksi Marjanovićevog kabineta, mogu očekivati nove takse.
Dr Dinkić kaže da to ne vodi ničemu jer država više ni građanima ni
privredi nema odakle da uzme taj novac. Stručnjaci bi rekli da je došlo
vreme da Marjanović nauči novu lekciju iz ekonomije. Srpske vlasti su,
naime, preko nezapamćene megainflacije, naučili da ona jede budžet i da
posle određene granice nije od pomoći. Sada je vreme da se nauči
lekcija o takozvanoj Laferovoj krivi, a ona pokazuje da država ima iste
prihode pri poreskim stopama od 25 i 75 odsto. Iz prostog razloga što pri
ovoj drugoj većina obveznika traži i pronalazi načine da prevari državu.
Vladimir Milovanović
