Srce tame
Kako je jedno prase platilo glavom svoju političku
ulogu…
Južnoslovenski
ratovi devedesetih bili su i prošli – osim što se još ne zna kako će
izgledati “tužni treći čin” u njihovoj dedinjskoj postojbini – a
njihove preživele žrtve sada pokušavaju da nekako sastave i zakrpe
krhotine svojih života. Čuvena “međunarodna zajednica” je
rasporedila stražare po neuralgičnim tačkama, i ovi bi sada trebalo da
pomognu da se, nakon što su mrtvi sahranjeni i opojani, stvari vrate u
“prvobitno stanje”. Što je, otprilike, nešto teže nego vaskrsnuti
sve one koji su se iznenada obreli bez glave tokom “ratova za nasleđe”.
U nešto što se zove Srpsko Goražde – a što je, valjda, manje
virtuelno od “Srpskog Sarajeva”, poznatog po tome da svu svoju
hologramsku egzistenciju “postvaruje” na patriotski atestiranim mapama
– ovih se dana, pod pratnjom SFOR-a, vratilo nekoliko muslimanskih
porodica, po svoj prilici kao prethodnica predviđenog masovnijeg povratka
izbeglica na obema stranama. Reporter “Glasa Javnosti” (13. 3. 2000)
opisuje ovaj povratak iz ugla srpskih novo-starosedelaca; niko od njegovih
sagovornika nije baš oduševljen prinovama, mnogi su zabrinuti, mnogi
besni. Neki (opravdano) prigovaraju da treba i Srbima što pre omogućiti
da se vrate na svoje u Goražde, što do sada nije bilo moguće. Ipak,
nakon početnog šoka, drčni Srbin je uzvratio udarac imperijalistima
udarivši brigu na veselje: gotovo uz ogradu kuće muslimanskih
povratnika, “ritualno” je zaklano prase: “Muslimani povratnici sede
u dvorištu, drugi vire kroz prozor sa sprata. U susednom dvorištu sede
Srbi. Odnekud začu se njiska praseta. Dvojica Srba dovukoše prase skoro
do metalne ograde između dva dvorišta. Daj nož! Gde je taj nož –
povika jedan od njih. Doneše nož. Muslimani su izvirivali iza
poluzatvorenih prozora. Sforovci s puta sve su gledali otvorenih usta.
Oboriše prase. Čučnuše mu nogom za vrat. Ono zanjišta. Šiknu krv...
Sve bi gotovo za čas. Prase osta kraj lokve krvi. Povratnici su virili
iza prozora.”
Nešto mi govori da ovi vredni goraždanski domaćini nisu osobito
studiozno izučavali komparativne religije, religijske obrede i kanone,
kao i tabue sa jakim simboličkim nabojem koje određene religije
propisuju svojim vernicima – ali, bogami, kao da o njima ipak “sve
znaju”. Tome ih je, naime, naučila životna svakodnevica u
multikonfesionalnoj sredini, “trobožnoj”, a od Boga zaboravljenoj...
Ruralna i (pri)gradska južnoslovenska masa, ta statistička greška
Evrope, stešnjena po brdima i dolinama “unutrašnje zemlje” (kako
Bosnu lepo nazva Ivan Lovrenović), masa mučena, siromašna, u svakom
mogućem smislu skučena i bezlična, vekovima je zasnivala svoje
partikularne identitete upravo na principu razlike manifestovanom kroz
konfesionalnu potrojenost (ili početvorenost, jer je i sefardski
jevrejski element bio važan civilizacijski “začin” stare Bosne). I
vekovima su ti ljudi, istog izgleda i istih mrkih pogleda, istog jezika i
istih regionalnih naglasaka, veoma sličnih običaja, tradicija i navika
(opet, osim onih strogo religijskih), na toj multipliciranoj Istosti i na
toj iz nekog beskrajno udaljenog političko-civilizacijsko-religijskog
Centra diktiranoj Razlici (prelomljenoj kroz prizmu lokalnih, per
definitionem “provincijskih” definicija) supostojali na tom zgužvanom
parčetu zemlje, češući se o Druge čim bi prekoračili kućni prag, da
bi im se s vremenom, naročito nakon II svetskog rata, taj Drugi/Druga
uselio i u samu kuću (iliti “ognjište”, u vokabularu populističke
“karadžićevske” retroutopije o ruralnoj Čistoti Našeg), kao
poslednju preživelu odstupnicu svega onog što je Samo Naše. Bio je to,
dakako, poželjni nusprodukt “levog”, “modernizacijskog” društvenog
projekta, i jedina stvarna civilizacijska tekovina koju su “levičari”
inspirisani mutantnom, lenjinističkom verzijom jednog globalnog
emancipacijskog pokreta doneli Južnim Slovenima, tim ganutljivim kokuzima
zaturenim negde po teško raspoznatljivim vilajetima nečega što nikada
nije bilo Azija, i što nikada neće biti Evropa...
Sve će ovo površnijem čitaocu zazvučati pomalo apstraktno, ali
spretne domaćinske ruke koje su klale ono goraždansko svinjče – a
svako ko je nekada prisustvovao tom događaju, tako mučnom za nas
“urbane mekušce”, zna koliko se graje tu podigne, i koliko je agonija
praseta teška za slušanje – bile su vođene nepogrešivim njuhom za
simbole, i odašiljale su Nezvanom Gostu (koji je, dakle, s početkom rata
lišen “domaćinskog” statusa, kao legitimacije za pravo na
posedovanje prostora unutar onoga što Mi definišemo kao Našu
Teritoriju) sasvim nedvosmislenu poruku, s punom uverenošću da ovaj
poseduje ključ za njeno razumevanje. Jer, konzumiranje svinjskog mesa
deli “nas” pravoslavne od “vas” muslimana, makar u onom
“idealnom”, simboličkom poretku stvari: u banalnoj stvarnosti svi
dobro znamo da sekularni Muslimani uopšte nisu gadljivi na čari
prasetine. Ali, to nije važno: ono svinjče je završilo na ražnju kao
medij i poruka, kao opomena Drugom: odbij! Ovo je prostor za Nas, i on je
nedeljiv; a Mi se raspoznajemo po tome što uživamo jedući prasetinu bez
zazora. I tako prase postaje temelj “našeg” identiteta, ritualno žrtvovani
podupirač našeg kolektivnog Jastva – baš kao što je onaj mitski
“musliman” kao lik arhaične fantazme balkanskog hrišćanina nužno
asociran s mirisom ovčijeg loja...
Ovo je, dakle, u guravoj svakodnevici ovaploćeno dostignuće
civilizacijske retardacije devedesetih; stvari su se vratile na primarno,
arhaično, na sa-životinjama-povezane simbole Nas i Drugih, na usiljeno
“čvrste” identitete koji korespondiraju samo s okamenjenim ritualima
Večito Živuće Prošlosti. Umesto globalnih civilizacijskih probitaka
i(li) ideoloških zabluda, umesto kakvog bilo procesa mišljenja
retardacija na elementarne čulne senzacije: Vonj Krvi kao trening za
nozdrve, test za raspoznavanje Nas i Njih. U simboličkom ratu – kao
“incidentnom” predahu od loše beskonačnosti vojevanja – ta je krv
životinjska, u stvarnom je ljudska. Klimavi višedecenijski
“emancipacijski projekat” je sladostrasno razbucan, a rušitelji su se
potrudili da ga ne nasledi onaj baziran na čvrstoj (“liberalnoj”) građi,
kako to biva u tranzicijskim zemljama. Umesto toga, došao je obredni
povratak u paganstvo tako primereno ovom potkontinentu, loše maskirano
klanjanjem velikim monoteističkim Idolima, donetim u Vilajet iz nekih
dalekih civilizacija.
A kada noć padne na Goražde, na Bosnu, na Balkan, kada se samo čuju
još “ćuk il’ netopir” (što reče P(j)esnik), oni ljudi tamo, oni
što žive svoje postživote u Srcu Tame, satima se prevrću u krevetu,
osluškuju zvukove – a svako dete zna neizrecivu strahotu Zvukova U Tami
– kunjaju s jednim okom otvorenim, čekaju na Nešto što će im konačno
prekratiti muke. Jedni se (iz inata!) prejeli svinjetine pa stenju, drugi
uzdišu ‘nako, od pustog života... A užareno Srce Tame se širi, kao
crna rupa, namerna da nas sve proguta, da obznani neopozivu pobedu Smrti.
Teofil Pančić
