Fenomen Hamvaš
Fama o čudnom Mađaru
U čemu leži tajna u Srba najprevođenijeg stranog
pisca poslednjih godina? Da li je potrebno pasti tako nisko i duboko da bi
se ovaj pisac otkrio?
Fama
o čudnom Mađaru neverovatne erudicije koji je pisao knjige koje za života
nije mogao objavljivati, sa rasponom tema od rekonstrukcije misaonog
univerzuma Hermesa Trismegistosa do saveta kako najbolje hladiti jagode,
izdržavajući se, ne svojom voljom, kao fizički radnik, zemljoradnik i
baštovan – počela je ovde da kruži pre desetak godina. Periodika i
sve brojnije knjige koje su ubrzo po izlaženju bivale rasprodate, dok
izdavači iz neobjašnjivih razloga nikada nisu štampali druga izdanja,
ukazivali su da Bela Hamvaš ovde ima nemali broj svojih poštovalaca i
redak kultni status. Stvar je bila naizgled čudna jer takvog
interesovanja za Hamvaša nema ni u Mađarskoj, gde sve njegove knjige još
nisu ni objavljene, a srpski je, osim hrvatskog, jedini jezik na koji je
do danas preveden. Iza Hamvaša nisu stajale preporuke autoriteta, izdavačke
kuće, trendovi. Jedini čovek koji je stajao iza njegovog ovdašnjeg
proboja bio je njegov prevodilac Sava Babić, šef katedre za Mađarski
jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tek prošle godine organizovano
izdavanje Hamvaševih knjiga preuzela je na sebe Dereta, pokretanjem
edicije Kontinent Hamvaš, u kojoj su do sada izašle dve važne Hamvaševe
knjige – sedmotomni roman Karneval (izašle su dosad prve četiri
knjige) i trotomna Scientia sacra I i II. Za prevod ovih knjiga Sava Babić
je nedavno dobio i godišnju nagradu "Grafičkog ateljea
Dereta". Ko je zapravo Bela Hamvaš?
NA CRNOJ LISTI: Rođen 1897, u Eperješu (današnji Prešov u
Slovačkoj), u porodici protestantskog sveštenika, Hamvaš je odrastao u
Bratislavi. Godine 1915. upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje
strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva
puta biva ranjen, doživljava nervni slom, odbija da primi odlikovanje.
Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš studira nemački i
mađarski. Pokušava da se izdržava novinarstvom, mada se radije bavi
povrtarstvom. Objavljuje u periodici, piše i prevodi, a 1927. zapošljava
se kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Tri puta biva
mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945.
dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i
knjige, godinama mukotrpno sakupljane. Osim tekstova objavljenih u
periodici i knjige Nevidljivo zbivanje objavljene u nevreme 1943, jedini,
slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je
kapitalna Scientia sacra. Posle rata, 1948, opet u nevreme, zajedno sa
svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti,
apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj, i ubrzo zbog svojih stavova koji
se nisu uklapli u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste,
gubi mesto bibliotekara i dospeva na crnu listu, čime mu je onemogućeno
objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Do svoje smrti, 1969, izdržava
se radeći kao baštovan, magacioner i pomoćni fizički radnik na
hidroelektranama na Tisi. U ovom periodu ispisuje svoj ogroman opus, čije
štampanje neće dočekati, i koje će tiho početi petnaestak godina
posle njegove smrti, zahvaljujući Katalini Kemenj koja je sačuvala
rukopise.
"Užasavam se da budem mudrac ili junak ili svetac. Moje
pretenzije su veće. Želim da budem normalan čovek." Ovo njegovo životno
opredeljenje koštaće ga udobnosti i karijere, ali će biti osnovna
pretpostavka u realizaciji grandioznog opusa. Scientia Sacra je nulta
Hamvaševa knjiga, rekonstrukcija zapretenih znanja starih civilizacija,
koja on naziva Baštinom. Hamvaš otkriva 600. g.p.n.e. kao graničnu
godinu koja razdvaja "zlatno doba", vreme sklada pojedinca,
kolektiva, prirode i Boga, od onog što nazivamo modernom istorijom, koju
Hamvaš vidi kao istoriju kvarenja, korupcije, drobljenja izvornog
ljudskog bivstva. Sećanje na izvornu celinu, kao i mogućnost
ostvarivanja novog zlatnog doba (eshatološki) zadržalo se u velikim
religijskim sistemima izašlim na temelju učenja Baštine, ispod naslaga
profanih tumačenja. Velika sinteza ovih znanja nalazi se u Jevanđelju,
nudeći integralnu sliku celine sveta. To je misaoni i idejni okvir u
kojem se kreću sve njegove potonje lucidne analize stanja i dubine krize
XX veka.
MOLITVENIK ZA ATEISTE: Hamvaš ne podučava, ne propoveda, niti
nudi dajdžest izdanja životne filozofije. On skreće pažnju na osnovne
stvari. Pogrešno je procenjivati svetsku situaciju na osnovu javnih i opštih
stvari, važna je svakodnevica, kaže Hamvaš. Odatle naslovi kao Trešnje
brati, Drveće, Krevet, Pesma ptica, Filozofija vina (molitvenik za
ateiste). Svakodnevica, njen sakralni red i njena punoća čini ljudski život.
Ne trenutak, fragmenat, diskontinuitet, nego večnost, celina, trajanje.
"Budnošću" Hamvaš naziva ono stanje svesti otvoreno za
spoznaju celine stvarnosti, u kojoj se potom saznaje i sopstveno mesto u
njoj, čime ceo poredak dobija viši smisao. "Lud je onaj ko nije
pripremljen za večni život ", kaže on na jednom mestu. A rezultat
i krajnji smisao posvećenosti životu jeste odricanje života –
"zakoračiti u smrt otvorenih očiju".
Njegovi putokazi ukazuju na onaj luk ljudske misli od Lao Cea,
Heraklita, Zaratustre, Bude do Bemea, Ničea, Badera, Sen Martena, Genona,
ceo korpus mislilaca i pisaca izbačenih iz kartezijansko-marksističkog
sistema obrazovanja. To je, uz tretiranje Crkve (koju on oštro distancira
od klera, i farisejstva kao osnovne forme delovanja antihrista), u
kategorijama inkvizicije, mantija, i opijuma za narod, jedan je od najčešćih
nesporazuma sa Hamvašem.
Dok je savremena umetnost utoliko ubedljivija ukoliko doslednije otvori
kaverne smisla u okruženju superstruktuirane ektoplazmatične stvarnosti,
(najubedljiviji likovi su oni poput Osterovih koji se ne mogavši da nađu
ni jedan jedini valjani razlog za bilo kakvu akciju, šopenhaurovski prepuštaju
samozaboravu i poništavanju, ili Linčovih junaka koji prate kroz mrak
hipnotičku belu liniju izgubljenog autoputa bežeći od sopstvenih
dijaboličnih vizija, usamljeni), Hamvaš ide korak dalje od konstatovanja
bezizlaznosti moderne egzistencije, i time se može porediti s autorima
poput Turnijea i Handkea, koji remitologizacijom, odnosno
defragmentarizacijom, nadilaze aktuelne postmodernističke tautologije.
"Nema individualnog spasenja", kaže on. Svaki roman je roman o
spasenju, i nema romana bez konfesije. Osvrćući se jednom prilikom na
gorući problem vere u romanima Dostojevskog, Hamvaš je rekao da
egzaltiranost njegovih junaka ne potiče od njihove vere ili odricanja
Hrista, već u tome što je u njih, sasvim moderno, nestalo ono "čulo"
kojim se u Boga veruje. Oni bi i verovali, ali njihovoj veri nedostaje
sadržaj, za kojim oni očajnički žude. Najreprezentativniji u ovom
smislu su junaci, upravo iz tog razloga napadno i namerno ideologiziranih,
Zlih duha. Čovek bez utemeljenosti nije sposoban čak ni za greh, pa je
otud svaka tragedija lažna, svako junaštvo smešno, svaki istinski međuljudski
odnos neostvariv, a moderna istorija – istorija skandala.
SVET NESTAJE: Njegov roman Karneval (pisan od 1948-51) građen
je upravo na tom osnovu. Oko 900 likova sudara se kao u fizici čestice
Braunovog kretanja, bez ikakvih međuodnosa, da bi se prividni haos početka
romana uokvirio, u karnevalskoj atmosferi (bahtinovski), sagom o tri
generacije Bormeštar koje se kreću u bunilu senzacija moderne istorije.
Karneval ima čak 1200 strana, i (samo) po obimu podseća na knjižurine
XIX veka, nastale kao reakcija na razbijanje iluzije linearnog prostora i
vremena (Lobačevski, impresionizam, Henri Džejms, Niče...). "Svet
nestaje, i ako hoćete nešto da vidite, požurite", reći će tada
Sezan. Hamvaš u reverzibilnom postupku, sa džojsovskim iskustvom iza
sebe, kroz roman nanovo uspostavlja integralnu sliku sveta, ukazujući na
njegovu ontološku osnovu (neophodnu perspektivu) bez koje bi slika celine
bila nemoguća, uz obavezan, skoro servantesovski, humor kao osnovno
vezivno tkivo.
Svi ostali Hamvaševi romani izvedeni iz su Karnevala. U prvih
pedesetak strana čudesnog romana Novo leto Hamvaš uvodi stotinu likova,
da bi oni našli svoj smisao u jednoj ljubavnoj priči, smisao koji se na
čudesan način gradi iz stranice u stranicu, dok se radnja ovog romana
napisanog 1957. dešava u okruženju koji nepodnošljivo liči na, ili
jeste, postkomunistički rasap, ako je aktuelnom rasapu uopšte umesno
lepiti atribute i odrednice. Poslednji Hamvašov roman, Naime, sublimirana
je vizija užasa potonuća u korupciju, koja razjeda sve oblike ljudskog
postojanja i nastojanja, kipteći besom koji je "hladno središte našeg
bića" – i predstavlja poslednji čin njegovog realizovanog i
zaokruženog dela.
Zahvaljujući umešnosti Save Babića, Hamvašev jezik na srpskom diše
punim plućima, a zahvaljujući njegovom entuzijazmu ovdašnja kultura je
povlašćena mogućnošću upoznavanja ovog velikog evropskog mislioca XX
veka, čiji će se pravi značaj i uticaj tek videti.
Nebojša Grujičić
Sava Babić, prevodilac
Retki su primeri u književnosti
da jedan pisac iz druge kulture za tako kratko vreme osvoji za sebe toliki
prostor koliki je Hamvaš osvojio u našoj književnosti.
Objašnjenje koje se meni nameće jeste da je on
došao u našu kulturu u trenutku kada su iz nje sve vrednosti nestale,
ili su naglavce postavljene. Iako ne daje nikakva gotova rešenja, Hamvaš
nudi odrednice kuda se valja uputiti, ukazujući na vrednosti dostojne naše
pažnje, i pri tome je iz ovog veka, dakle potpuno je aktuelan. Kažem Mađarima
– ako je uslov otkrivanja Hamvaša da se padne tako nisko i duboko, kao
što smo mi pali, onda ga bolje nemojte otkrivati. Mi smo sposobni da
otkrijemo Hamvaša zato što smo od svih evropskih zemalja, naroda i
kultura najdublje pali. Tek na samom dnu, kad vidi izgažene i negirane
sve vrednosti za koje je dotad znao, kada sazna ko je i gde je, onda jedan
narod može da shvati ko je Hamvaš i šta on nudi. Pre tog pada svako se
od nas pojedinačno i svaki narod, kako to kažu Srbi – pravi da je
neko, da zna nešto. Ali treba stići do nule, do saznanja da smo niko i
ništa, i tek posle toga je svaki milimetar koji ostvarimo ogroman. Pre
toga nam se čini da ostvarujemo metre, a ne ostvarujemo ništa.
***
Svi oni koji su otkrili Hamvaša spadaju u
otvorene ljude koji nisu zabarikadirani nekakvim "pogledom na
svet", filozofijom, naukom, postmodernizmom, ženskim pismom ili bilo
čim. To mora biti otvoren čovek koji traži oslonac. Hamvaš daje početne
oslonce, ili bolje – okvire kojima se možemo okrenuti. A to je velika
stvar. Ako jedna knjiga može na taj način da pomogne u svakodnevnom životu,
više od toga niko ne može da vam pruži. A Hamvaš to daje šakom i
kapom, pod uslovom, kako ja to kažem, da vas je on oslovio. Ovde tzv.
establišment ne prihvata Hamvaša jer se drži nauke, filozofije,
vrednosti i principa koji pripadaju XIX veku, koji su davno propali i
danas ne znače ništa, ali to oni ne znaju. Hamvaš daje jednu drugu
sliku sveta.
***
Roman je evropski književni žanr, kaže Hamvaš,
i Evropljanin ne ume drugačije da posmatra svet nego kroz roman. A
religioznost je okvir u kome se događa roman.
