Kultura |
Vreme broj 482, 1. april 2000. |
Sergej Trifunović, glumac Neophodna je revolucija "Ne znam, počeo je da mi titra neki smešak,
nekako iz duše, ne znam zašto. Možda zbog proleća, možda... " Razgovaramo
između dve probe predstave Roberto Cuko u Ateljeu 212, u kojoj Sergej
Trifunović igra glavnu ulogu, i scene za film Munja, čije će snimanje
početi 19. aprila. Uveče, predstava. Sergej Trifunović glumi u mnogim
pozorištima iako nije član nijednog, a zbog dve najnovije predstave,
Proklete avlije Kruševačkog pozorišta i Audijencije, privatne
produkcije, često je van Beograda. Kaže da radi udarnički, i previše.
U bioskopima se prikazuje francuski film Ljubavnici, u kome Sergej
Trifunović igra srpskog slikara u Parizu. "VREME": Da li vam se dopadaju Ljubavnici? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne u celosti. Zbog scenarija. To sam video pet dana
pre početka snimanja, moja greška. Pristao sam da snimam a da nisam pročitao
scenario. Hteo sam da radim nešto, a u tom trenutku sam bio toliko
odvojen od mozga da. . . Za našu publiku, naročito za žensku populaciju, Ljubavnici su
atraktivni zbog vas i vaših ljubavnih scena. Ne znam zašto je to toliko interesantno. Film je simpatičan, o dvoje
mladih; sniman je kamerom iz ruke, po prirodnom svetlu. Pariz je tu treći
lik, a Pariz je lep grad pa je i film verovatno lep za gledanje. Ali nemam
odnos prema tom filmu. To vam je kao da sam napravio kolač, pa neko kaže
da nikad bolji nije probao, neko da nije loš, nekome je bez veze, a ja ne
mogu da sudim jer moj posao je da pravim kolače. Nećete da govorite o ljubavnim scenama? Ne, nego ne vidim zašto je to tema za razgovor. Neverovatno, ljubavne
scene su ovde, 2000. godine, i dalje tabu. To stalno golica našu maštu:
pa, oh, kako te ljubavne scene, pa, oh, da li se pipaju ili se ne pipaju.
Znači, mi smo od Hedi Lamar koja pliva gola po onoj baruštini preživeli
gomilu ljubavnih scena, ali je to i dalje neverovatno interesantno. A pri
tom gledamo svaki dan u vestima od pola osam ljudsko meso i kosti i krv.
Dosta smo naopaki. Da li je, možda, reditelj Ljubavnika Žan Mark Bar angažovao naše
glumce i zato što je srpski zet, kako ga nazivaju mediji? Njega je interesovala priča, dakle srpski umetnik u Parizu. Ja sam
jedini mladi glumac iz Srbije koji govori engleski a koga on zna, i
normalno što me je pozvao. Inače, on o Srbima ne zna mnogo, a i to što
zna nije sasvim tačno. Mi smo za njih jedna egzotična vrsta, gledaju nas
sa blesavim simpatijama. Kao što bismo mi gledali na ljude sa, recimo,
Trinidada. Da li su srpski glumci isto plaćeni kao ostali? Normalno da nisu. Pogotovo sad, posle egzodusa. Mi smo najjeftinija
radna snaga. Tamo mi ne možemo da postavljamo nikakve uslove. Toliko o
tome. Mnogo je vaših kolega u inostranstvu. Odlučili su se na rizik, a
ovde su mogli da igraju glavne uloge. Ne može u ovom trenutku u Srbiji da se žrtvuje ništa izuzev ako
ostavljate ženu i decu ili ako niste jedan od njih, a oni ne mogu ni da
izađu. Znači ne možete da ostavite ništa, nema rizika. Dakle, gledate
da odete negde gde možete da radite, da organizujete život. Igrate u privatnim produkcijama. Da li se od glume može živeti? Isključivo živim od glume, i moram priznati da dobro živim. A od muzike? Imate bend koji se brzo probio i zbog glumca Sergeja
Trifunovića. Nismo zaradili nikakve pare, muzika je više ubijanje vremena koga
ionako nemam. To je moja prva ljubav. Bili ste u publici na susretima organizovanim povodom gostovanja
reditelja Nikite Mihalkova. Išao sam da ga vidim. Slušao sam ga na Akademiji, posle Urge je držao
predavanja, išao sam i sad da ga vidim i da saznam, to sam ga i pitao, u
kojoj meri je sad on reditelj, a u kojoj nešto drugo, jer je došao u
Ruski dom posle susreta sa Slobodanom Miloševićem. Pitao sam ga da li bi
se kandidovao za predsednika, da li bi se bavio politikom. I odgovorio mi
je da – da, rekao je »nikad ne reci nikad«. To je već pitanje moći.
Svi mi, glumci, reditelji igramo se moći. Mi svi držimo publiku. Možete
misliti kakva je tek moć reditelja koji je napravio takve filmove kao što
ih je napravio Mihalkov. Ali ta moć u jednom trenutku verovatno počinje
da gubi granice, čovek zaboravi šta je njegov cilj, šta je motiv
bavljenja tim poslom. A to je nešto na šta čovek mora stalno da se
podseća. –avo voli takvo tlo, plodno je, on tu lako i lepo može da
zavlada. Čovek poželi da pređe na neki veći stepen moći, što je
ljudski. Odazivali ste se pozivima za političke skupove. . . To radim u svoje lično ime, moj lični stav je da zmiju treba tući u
glavu. I kao što sam sebi rekao, kad je počeo rat, da neću priviriti u
taj rat, tako sam i ja taj koji neće povesti revoluciju, koja je
definitivno neophodna. S tim što bi ta revolucija uvela novu diktaturu.
Opozicija ne može da se sastavi i da se dogovori, a za to vreme ovi se šale
s nama. Dešavaju se apsurdne stvari koje uopšte nisu apsurdne. Počne
24. marta bombardovanje, počne film. Prvi koji je nama pušten na RTS-u,
u osam uveče, bila je Kozara. Izbeglički film! Pazite vi to! Oni nama puštaju
izbeglički film! Ajde barem da su nam pustili Partizansku eskadrilu pa da
se identifukujem kao gledalac, pa kažem aha, možda naši imaju avione,
možda će da se brane. Ali ne, oni nama puste izbeglički film, gde ekipa
sedi u jamama, a Nemci ih traže i bodu odozgo s onim šiljcima. Ili
izjava predsednika na Kongresu SPS-a gde kaže da je on za pobunu i otpor,
kao da se direktno zajebava sa svima nama. Da li se osećate izneverenim? Ne, zato što nikada nisam imao vere u njih. Nikada nisam verovao ni u
koga osim u Boga. Manje-više, ništa me ne čudi. Uvek me je interesovala
istorija. Stvari se ciklično ponavljaju, moguće je predvideti ko će
kako i na koji način biti kupljen, ko i kako pada. Na kraju krajeva, ništa
nije večno, i ničija nije do zore gorela, i ne valja se pre vode
izuvati, i tako dalje na tu temu. Kao što kaže Rambo Amadeus, jedva čekam
da ova vlast sruši samu sebe. Oni će, siguran sam, srušiti sami sebe
zbog nespretne politike. A to što su napravili toliko štete, kao što kaže
njihov kolega DÊejmi Šej – kolateralne štete, napravili su je,
pa sad bože moj, šta da radimo. To me najviše nervira, to – šta se
tu može. Kao i pitanje – a ko umesto njega. Pa nije važan čovek,
bitno je da se uspostavi princip po kome će, između ostalog, biti
smenjen onaj ko bi trebalo da vodi računa o narodu a to ne radi. Ali, ne
znam, počeo je da mi titra neki smešak, nekako iz duše, ne znam zašto.
Možda zbog proleća, možda. . . Sonja Ćirić |