Neuspela tranzicija (2)
Promovisanje Putina
Rusija je mogla da postane istinska demokratija i pravi prijatelj Sjedinjenih Država, baš kao što je to bio slučaj sa Nemačkom nakon Drugog svetskog rata i s Maršalovim planom. To danas, međutim, nije u izgledu
Čudesan i iznenadni uspon Putina neodoljivo je podsećao
na isti onaj politički inženjering koji je Jeljcinu omogućio reizbor
1996. Dugogodišnje iskustvo sa Berezovskim govorilo mi je da je on umešao
prste u obe operacije. Prvi put sam ga sreo kada je dao prilog od 1,5
miliona dolara Međunarodnoj naučnoj fondaciji, s njim me je upoznao
Aleks Goldfarb, izvršni direktor Fondacije. Već sam opisao naš čuveni
razgovor u Davosu (vidi prošli broj). Ubrzo potom Berezovski je tvrdio da
ga je upravo taj razgovor naveo da osnuje sindikat za Jeljcinov reizbor.
Tokom 1996. više puta smo otvoreno razgovarali o izbornoj kampanji. Tako
sam i saznao sve o njegovom načinu rada.
Neprijatelji smo postali tokom nadmetanja za kupovinu Svjazinvesta (državnog telekoma), ali smo i dalje razgovarali. Pokušao je da me iskoristi za svoju kampanju za rukovodeći polažaj u Gazpromu – ubedljivo najmoćnije preduzeće u Rusiji. Juna 1997. pozvao me je u Soči u posetu Černomirdinu, koji je bio direktor Gazproma pre nego što je postao premijer. U Moskvu sam se vratio privatnim avionom Berezovskog. Rekao mi je da i Čubajs i Nemcov podržavaju njegovu kanditaturu. Nisam mu verovao, pa sam pitao Nemcova. Prvi put je za to čuo tada od mene. “Samo preko mene mrtvog”, glasio je njegov odgovor.
Kasnije sam otišao na ručak sa Berezovskim u njegov “klub”, koji je, namerno ili ne, bio uređen nalik mafijaškom gnezdu iz holivudskih filmova. Bio sam jedini gost. Nisam mu preneo Nemcovljeve reči, ali sam mu rekao da sam ga pitao i da mi je Nemcov odgovorio da nije znao da Berezovski namerava da se kandiduje za direktora Gazproma. Ovo je toliko naljutilo Berezovskog da me je od njegovog besa prošla jeza. Bukvalno sam pomislio da je bio u stanju da me ubije. Nije to rekao, ali me je naterao da se osećam kao da sam ga izdao. I to je bila prekretnica u našim odnosima. Nastavili smo da razgovaramo – jednom je Berezovski doleteo u Njujork samo da bi se sa mnom sreo – ali sam ga od tada držao na distanci.
Kao što sam već rekao, raskol u oligarhiji, a naročito sukob Berezovskog i Čubajsa, predstavljao je bizarnu epizodu, mada ne toliko bizarnu kao kada je Putin promovisan u Jeljcinovog naslednika. Berezovski je svet posmatrao isključivo kroz prizmu sopstvenih interesa. Nije mu bilo teško da sudbinu Rusije podredi sopstvenim ambicijama. Iskreno je verovao da su on i oligarhija kupili vladu podrškom Jeljcinu prilikom reizbora, i da ih je vlada izneverila kada je dozvolila pošteno nadmetanje za kupovinu Svjazinvesta. Bio je odlučan da smeni Čubajsa zato što ga je ovaj izdao. Kada sam ga upozorio da nije mudro zaoštravati sukobe, odgovorio mi je da nema drugog izbora: ako želi da preživi, ne sme pokazivati slabosti.
U to vreme to nisam razumeo, ali sada mi se to čini kristalno jasnim. Berezovski nije mogao da igra pošteno: jedina njegova šansa za opstanak bila je da ljude drži duboko umešane u čitav splet nezakonitih poslova iza kojih je stajao on lično. Jeljcina je držao u šaci zbog svih nezakonitih radnji koje su njega i njegovu porodicu održavale u političkom životu. Na primer, za direktora Aeroflota namestio je Jeljcinovog zeta, koji je prihode u čvrstoj valuti uplaćivao na račun firme Forus u Švajcarskoj. Objasnili su mi da ime firme znači – "for us" (na engleskom: “za nas”, prim. red.). To mu je nad Jeljcinom davalo moć kakvu nije imao nijedan član oligarhije. Berezovski je i Čubajsa držao u šaci, i nije se libio da koristi adute protiv njega kada se za to ukazala prilika. Čubajs je bio u nemilosti kada je na videlo izbila činjenica da je preko lažnih ugovora za sebe pribavio sumu od 90.000 dolara.
SKANDAL: Ovo bi trebalo da doprinese razumevanju sadašnje situacije. Berezovski je sa Jeljcnovom familijom tražio način kako da im se produži imunitet koji su uživali za vreme Jeljcinovog predsednikovanja. Probali su razne načine, od kojih su neki bili farsični. U jednom trenutku, na nagovor Berezovskog, Jeljcin je obavestio predsednika Dume da će za premijera nominovati Nikolaja Aksjonenka, ali se umešao Čubajs i na zvaničnom dokumentu koji je poslat Dumi stajalo je ime Sergeja Stepašina. Ubrzo je Stepašin smenjen. Berezovski se našao u očajnoj situaciji kada je 1999. na videlo izbio skandal vezan za pranje novca preko američkih banaka, nakon čega mu je postalo jasno da na Zapadu ne može da traži utočište. Na svaki način morao je da pronađe Jeljcinovog zamenika koji će mu pružiti zaštitu. I tako je nastao plan za promovisanje Putina.
Na putu iz Sočija za Moskvu 1997, Berezovski mi je pričao kako je isplaćivao komandante u Čečeniji i Abhaziji koji su bili protivruski nastrojeni. I kada je čečenski lider Šamil Basajev napao Dagestan, video sam da nešto smrdi. Da bih proverio svoje sumnje, postavio sam test-pitanje: da li će Basajev poštovati dogovoreni rok za povlačenje koji mu je zadao Putin? Rok je poštovan. Ipak, ni tada nisam mogao da verujem da su eksplozije u Moskvi bile deo plana da se opravda rat. Takav plan bio bi previše paklen. To, doduše, ne bi bilo sasvim originalno – ruska istorija prepuna je slučajeva gde su zločine činili agenti-provokatori, od špijuna Azova iz doba carske Rusije do ubistva Kirova, koje je Staljinu poslužilo kao opravdanje za čistke, ali bi se u svakom slučaju moglo svrstati u zasebnu kategoriju.
Ipak, nisam sasvim mogao da isključim tu mogućnost. Iz perspektive Berezovskog, ubistva su bila sasvim logičan metod. Ne samo što bi takvi napadi pomogli da se izabere predsednik, koji bi pružio imunitet Jeljcinu i njegovoj porodici, već bi i njemu, Berezovskom, dao moć nad Putinom. Za sada nisu iskrsli dokazi koji bi opovrgli ovu teoriju.
Iako možda nikada nećemo saznati istinu o eksplozijama u Moskvi, nema nikakve sumnje da je rat Čečeniji dao snažan zamah Putinovoj pobedi. I to je ono što je obeshrabrujuće. Između 1994. i 1996, tokom prethodnog rata u Čečeniji, ruski narod bio je potrešen kad je video razaranje i patnje koje je prouzrokovala invazija. Protesti majki rezervista i mirovnih aktivista, među kojima je bio i Sergej Kovalov, doprineli su sklapanju mirovnog sporazuma. Ovoga puta reakcija stanovništva u Rusiji bila je u oštroj suprotnosti sa stavom pre pet godina. Ruku na srce, veliki deo odgovornosti snose čečenski teroristi. Otimali su humanitarne radnike i novinare, tražili za njih otkupninu, a neke od njih su pogubili. Fred Kani, heroj iz Sarajeva, skončao je na ovakav način. Ostalo je malo onih koji se usuđuju da Čečenima priteknu u pomoć ili da objave strahote kroz koje su Čečeni prošli. Ostaje činjenica da je stav stanovništva u Rusiji bio drastično drugačiji od onog pet godina ranije.
Tokom prvih godina nakon odlaska Gorbačova, u Rusiji je stvoreno osećanje odbojnosti prema nasilju. I zbilja, malo je ljudi poginulo, i činovi nasilja bili su retki – ako se izuzmu Tbilisi, Litvanija i, kasnije, napad na Dumu. Javno mnjenje oštro je osudilo one koje su pribegli nasilju. Ali, danas se to nije ponovilo. Kada su izabrali Putina za predsednika u martu, Rusi su više nego ikada ranije umešani u krvoproliće u Čečeniji.
POTREBA AUTORITETA: Postoji teorija po kojoj žrtva koja je u dovoljnoj meri bila izložena nasilju i sama postaje sklona nasilju. Srbi, na primer, već duže vreme sebe smatraju žrtvama, i Milošević je zloupotrebio ovo osećanje za dobijanje podrške prilikom etničkih čišćenja. Nešto slično ovome dogodilo se i u Rusiji.
Putin će pokušati da povrati jaku centralističku vlast, i to mu može poći za rukom. U izvesnom smislu, takav ishod bio bi čak i poželjan. Kao što nas je podučilo rusko iskustvo, slaba država može ugroziti slobode i prava. Za uspešno funkcionisanje tržišne ekonomije mora postojati autoritet kadar da obezbedi poštovanje pravila. Ako bi izveo tranziciju od razbojničkog ka legitimnom kapitalizmu, postojala bi šansa da rukovodi ekonomskim oporavkom zemlje: i moje investicije u Rusiji, uključujući i one u Svjazinvest napokon bi se isplatile.
Ali, Putinova država nema izgleda da bude zasnovana na principima otvorenog društva; verovatnije je da će i dalje biti zasnovana na osećaju demoralisanosti, poniženja i frustracije. Izgledno je da će nastaviti da podgreva osećanje straha koje je zahvatilo stanovništvo kada su stanovi leteli u vazduh, na čemu će pokušati da stvori sliku jake države u zemlji, a da istovremeno stvori utisak kod Rusa da Rusija u inostranstvu uživa ugled slavne države. Nemoguće je tačno predvideti ishod, ali čini se da će nova vlada biti autoritarna i nacionalistička. U tom smilsu, značajno je to da je jedna od prvih Putinovih mera bila da u Dumi raskine koalicije sa partijama Javlinskog, Gajdara i Čubajsa i da sklopi savez sa komunistima. Jedna stvar mi je u potpunosti jasna: suočeni smo sa ishodom koji je mogao biti predupređen, samo da su otvorena društva Zapada bila snažnije privržena toj istoj ideji otvorenog društva.
OPROŠTAJ: U svom oproštajnom govoru Jeljcin je zatražio oproštaj od ruskog naroda: “Zbog činjenice da se mnoge nade nisu ostvarile, zbog stvari koje su nam se činile toliko jednostavne, a ispostavilo se da su bile mukotrpne, tražim oproštaj zbog toga što nisam bio u stanju da opravdam nade nekih ljudi koji su verovali da je bilo moguće iskoračiti iz mračnog totalitarizma u napredak u jednom skoku, iz stagnirajuće prošlosti u svetlu, bogatu i civilizovanu budućnost. U to sam i sâm verovao. Ali, to se nije dogodilo. Bio sam prilično naivan.”
Ono što Jeljcin nije spomenuo bilo je to da je, poput mnogih, verovao u Zapad, ali da Zapad nije bio dorastao njihovim preteranim očekivanjima. Mogu da govorim samo u svoje ime. U početku sam mislio da zapadni državnici naprosto nisu razumeli šta se dešava. Kao da su pomislili da je Gorbačovljeva namera da promeni sistem suviše dobra da bi bila istinita, pa su želeli da njegovu rešenost stave na proveru. Stalno su mu postavljali prepone i, kada bi ih Gorbačov preskočio, postavljali bi još više prepreke. Naposletku su morali da priznaju da su promene istinske, ali su u međuvremenu izgubili poštovanje prema Rusiji kao supersili. Prema Rusima su počeli da se ponašaju kao prema prosjacima. Pronašli su sredstva za pomoć za program nuklearnog razoružanja, ali gotovo ništa više osim toga. Sećam se kako mi je jedan ruski ekonomista pričao da je u avionu na putu za Sijetl 1990. pet sati proveo ubeđujući državnog sekretara Džejmsa Bejkera da odobri pomoć, ali bez uspeha.
Sećam se i kako mi je mnogo kasnije Aleksandar Jakovljev, Gorbačovljev oslonac, pričao koliko se poniženim osećao prilikom razgovora sa Amerikancima. Žalim što moram da konstatujem da Zapadu nije mnogo stalo do otvorenog društva kao univerzalne ideje. Da mu je bilo stalo, tranzicija u Rusiju i dalje bi bila veoma bolna, i pratila bi je mnoga razočarenja, ali bi proces ipak tekao pravim smerom. Rusija je mogla da postane istinska demokratija i pravi prijatelj Sjedinjenih Država, baš kao što je to bio slučaj sa Nemačkom nakon Drugog svetskog rata i s Maršalovim planom. To danas, međutim, nije u izgledu.
Moja fondacija i dalje je veoma aktivna u Rusiji i u ruskom društvu uživa veliku podršku. Osnovali smo trideset i tri računska centra na univerzitetima u provinciji Rusije. To je pomoglo uspostavljanju Interneta u Rusiji: i, zaista, online publikacije niču pored sve slabije štampe. U većini naših projekata u poslednje vreme insistiramo da u dobavljanju sredstava učestvuju i lokalne vlasti. Na primer, finansiramo nabavku knjiga za pet hiljada lokalnih biblioteka, a zahtevamo da lokalne vlasti učestvuju sa 25 odsto sredstava u prvoj godini, 50 odsto u drugoj, 75 odsto u trećoj, i uspevamo da ih na to privolimo. Kada smo planirali da počnemo sa programom reforme školstva u šest oblasti, petnaest opština ponudilo je da obezbedi sredstva koja su nedostajala. Sve dok rad fondacije uživa podršku u ruskom društvu, i dok joj je dozvoljeno da radi, biću spreman da je podržavam. Izgradnja otvorenog društvom je poput plamena koji ne može ugasiti ni staljinistički teror. Ubeđen sam da će on opstati u Rusiji bez obzira na to kakva će biti njena budućnost.
Priredila Duška Anastasijević
