Pozorište u svetu i domaća scena
Buka i bes
Ako ne računamo "čuvanje mostova" i arlaukanje po trgovima, ovdašnja srpska duša, osim izuzetka, mahom se bavi sobom na način koji teško da može zainteresovati svet. I više od toga, ona retko zainteresuje i domaća pozorišta
Svake godine na
Svetski dan pozorišta, 27. marta, Međunarodni pozorišni institut u svet
šalje Poslanicu pisanu rukom velikana dramske i pozorišne umetnosti,
pisca, reditelja ili glumca, s namerom da podseti na humanu misiju teatra.
Autori ove poruke, javno čitane širom Planete, bili su i Žan Luj Baro,
Ežen Jonesko, Harold Pinter, Jurij Ljubimov, Piter Bruk, Dario Fo, Vaclav
Havel (čija poslanica ovde u nekim teatarskim institucijama, po izričitoj
zabrani, nije čitana). Ovogodišnju poruku pisao je kanadski pisac Mišel
Tramble. Podsećajući i nas da je zaatak pozorišta od vajkada bio da
postavlja pitanja, uznemirava, on upozorava da uniformisanje kulture ugrožava
umetnost. Jer, veli Tramble: "Mondijalizacija, sada tako u modi,
kojom nam neprestano pune uši, univerzalnost po svaku cenu i
globalizacija koja preti da naš svet svede na veliko selo gde je sve isto
– neće olakšati misiju pozorišta u našem sve sterilnijem društvu
kojim, s visina moći, nastoje da vladaju dva ili tri kulturna
monstruma." Kanadski pisac se zalaže da budućnost teatra pripadne
"malim glasovima koji (...) u skladu sa suštinom pozorišta, crpu srž
ljudskog bića, prečišćuju je i raznose kako bi je podelili s celim
svetom. Ti mali glasovi stižu iz Škotske, Irske, Južne Afrike, Kvebeka,
Norveške, s Novog Zelanda. Sa svih strana čuje se njihovo gnevno
negodovanje, pa ako su ponekad i lokalno obojeni i, istini za volju,
nemaju ničeg globalnog, bar su autentični ! (...) Čehov nije
univerzalan zato što je Rus, već zato što snagom talenta razotkriva
rusku dušu u kojoj mogu da se prepoznaju i sva ljudska bića...", kaže
Tramble.
NAŠ "MALI GLAS": Gde smo u toj priči mi, u čije ime (premda nas ne pominje), Tramble takođe piše opomenu? O tradiciji koju nudimo svetu često znamo i više no što je tačno, ali s kojim elementima, na planu teatra, kao potencijalnom ponudom za buduću baštinu nastupamo danas? Sa dramskim delima ili predstavama domaćih autora, na primer? Kako izgledaju ti naši "mali glasovi" koji gnevno vapiju put neba protiv nepravde? Ako ne računamo "čuvanje mostova" i arlaukanje po trgovima, ovdašnja srpska duša, osim izuzetka, mahom se bavi sobom na način koji teško da može zainteresovati svet. I više od toga, ona retko zainteresuje i domaća pozorišta. Razume se, uvek postoji i ona opomena da pozorišta namerno zaobilaze domaćeg pisca, uz argumentaciju da je, navodno, lakše platiti stranca. S druge strane, uistinu dobri pisci su za istinski valjane komade dobijali mahom ono što su tražili, ili su im barem tekstovi igrani u nekoliko pozorišta te su tako obeštećeni indirektno, premda nesumnjivo nedovoljno. Druga je stvar što su naši pisci (kao i svi drugi) ovde rđavo plaćeni. Isto važi i za glumce, a nešto bolje stoje reditelji čiji honorari (pravi a ne "naduvani") bodu oči. No, ni te cifre nisu epohalne jer najtraženijih (i najbolje plaćenih) ima tek nekoliko, a svaki od njih godišnje režira do tri predstave, među kojima i neko delo domaćeg savremenika.
Trijumfalnost nedavno izrečene konstatacije, prigodom godišnje skupštine Udruženja dramskih pisaca Srbije, da mi, uprkos svemu, imamo dramske pisce donekle biva umanjena podatkom da u zemlji funkcioniše nekoliko škola na kojima veštinu dramskog pisanja, uz ostalo što se podučava na dramaturgiji ili književnosti, uči nekoliko desetina studenata, ali i da se dramskim stvaralaštvom, kao što je to oduvek i svuda slučaj, mogu baviti i oni koji se za to nisu posebno edukovali. Pre će biti da se floskulom "kriza domaćeg dramskog teksta" misli na nedostatak DOBRIH KOMADA. Uostalom, iskustvo veli da naše (dobre) drame igraju na Istoku i Zapadu, amateri i profesionalci, kapitalisti i komunisti, hrišćani i muslimani... Dušana Kovačevića su igrali svuda, pa i na Brodveju, a njegov Balkanski špijun danas puni sale i u, recimo, Sloveniji. Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića izvodili su studenti u Tunisu, ali i vrhunski francuski glumci, Slovaci, baš kao što će ga uskoro, bez sumnje, razumeti i Grci. Slično je s dramama Igora Bojovića. Komadi Biljane Srbljanović su na repertoaru više od dvadeset pozorišta nemačkog govornog područja, a pripremaju se i inscenacije u drugim sredinama. Čuješ li, mama, moj vapaj Voje Savića nedavno je premijerno prikazana u Slovačkoj...
A ŠEKSPIR?: S druge strane, uistinu je teško utvrditi i kakvi su interesi ovdašnjih pozorišta, tj. onih koji ih u određenom trenutku reprezentuju. Osim već pomenutog podatka da od nečije samovolje zavisi da li će biti čitana Havelova poruka, o haotičnom stanju na tom polju svedoči i činjenica da se kroz teatarske institucije, kao i druge segmente ovdašnje društvene stvarnosti, provlače najraznovrsniji interesi, od političkih pa do privatnih, koje pokatkad nije jednostavno raspoznati kao obračun između različitih političkih grupa ili lično prebijanje "dugova", gde se kroz buku i bes s kojima se brine o sudbini nacije i vodi borba za veći kvalitet ovdašnje umetnosti pretapa moralno i političko konvertitstvo, te profesionalna nesposobnost.
Lako je pretpostaviti da će ta smeša interesa, uz ostalo, a ponajpre besparica koja radikalno smanjuje produkciju vrtoglavo uvećavajući nervozu, s kojom zajedno nastupaju mržnja, zavist i odgovarajući oblici ponašanja, formirati i repertoare. I tada se više ne zna šta je primarno: obogaljeni repertoarski koncept, preko veze dotureni dramski tekst, nizak udarac konkurenciji, neznanje, potez iznuđen pod pritiskom vlasti, rezultat rodbinsko-prijateljskih veza ili nešto sasvim drugo. U toj konstelaciji za Šekspira nema ko da se zauzme, a i ko mu je kriv kad nije pisao kamerne komade s najviše četiri-pet likova i bez promena ambijenta.
U tom kontekstu ovdašnjim piscima ostaje SAMO da pišu, glumcima da se bave "glumačkim radovima", a rediteljima da režiraju. Mirno i dostojanstveno. Da uprkos svemu puste svoj "mali glas" u svet, nadajući se da će ih neko, negde, jednom čuti i razumeti kao deo univerzalnog jezika Planete, a njihovu muku raspoznati kao deo jada čovečanstva. Da li nešto o našim mukama zna i Mišel Tramble? Ili samo sluti, pa nas zato i nije apostrofirao u Poslanici, svestan da je ta muka uistinu tek naša i da je niko i nigde ne može razumeti.
Aleksandar Milosavljević
