Vreme broj 488, 13. maj 2000.

Šta je Otpor

Pesnica u oku režima

"Mi se napajamo represijom režima, i u svim gradovima gde su hapsili naše ljude pokret je ubrzano rastao jer su se javljali novi ljudi, ponekad i penzioneri, spremni da nastave sa otporom", kaže za "Vreme" Ivan Marović, jedan od dvadesetak portparola Otpora

Prošlog ponedeljka popodne beogradska kancelarija Otpora objavila je zbirne podatke o aktivnostima ove organizacije: za tačno godinu i po dana policija je širom Srbije uhapsila ili privela oko 400 aktivista Otpora koji su van slobode ukupno proveli 11.000 časova. Već sutradan, u utorak 9. maja, ovi podaci bili su prilično bajati. Na dan kada je u Požarevcu opozicija planirala da održi protestni miting, podstaknut upravo prebijanjem članova Otpora u ovom gradu, uhapšeno je ili privedeno još dvadesetak članova ove organizacije, a rubrici "sati van slobode" trebalo je dodati još stotinak časova.

To da se režim nahvatao nekog zorta od "otporaša" i da ih akcije članova ove izvorno studentske organizacije (često negde na ivici između "zezanja" i krajnje ozbiljnih poteza) prilično iritiraju jasno je i bez pozivanja na ove podatke. Ko god se od predstavnika vlasti poslednjih dana dočepao mikrofona, gotovo istog trenutka prvo je raspalio po Otporu, opisujući ovu organizaciju uglavnom kao "fašističku falangu", "militantni šljam", skupinu "propalih studenata, narkomana, stranih plaćenika, probisveta, terorista...", ali "fašista" u svakom slučaju. Neke od ovih kvalifikacija izriču i najviši državni funkcioneri, pa je zato i pravo čudo da do sada nije bilo više onih (poput one zlatne mladeži iz Požarevca) koji bi, pokušavajući da "fašistima uteraju pamet u glavu", umalo isterali neke od njih iz života. O "fašistima" iz Otpora izveštavaju istovremeno i novine čiji bi tekstovi (štampanje policijskih i lekarskih dosijea) zaslužili da se nađu u svim udžbenicma tipa "kako prepoznati fašizam". Sintagme o "propalim studentima i neradnicima" upotrebljava i radio koji su, ne tako davno, preoteli upravo večiti studenti beogradskog univerziteta. I oni čija deca fakultet nikada nisu videla, ali su zato stigla da se obogate na "biznisu".

SAMO JEDNO K: Ono što režim mora da nervira u slučaju Otpora svakako je i neobična struktura ove organizacije. "Otporaši" nemaju lidera, nisu vertikalno organizovani, i zato je teško upreti prstom na nekog od njih kako bi mu se zagledalo u indeks, porodicu, lekarski karton ili brojalo koliko se često viđa sa osoboma suprotnog pola. Jedan od dvadesetak portparola Otpora je i Ivan Marović, dvadesetšestogodišnji apsolvent mašinstva. Njegovo otporaška e-mail adresa je kardelj@sfrj.com, što bi moglo da navede na zaključak da u ovoj firmi sasvim sigurno postoji i neki Tito. Na ovu primedbu, Marović uzvraća smehom i kaže: "A, Tito se još krije u pećini. Ovo 'Kardelj' je samo kamuflaža za one što čitaju naše poruke. Nisam, naravno, nikakav ideolog pokreta, toga u Otporu nema, već samo jedan od onih koji se češće pojavljuju u javnosti."

Na početku razgovora za "Vreme", takođe u šali, primećujemo kako njegov portparolski kolega iz JUL-a Ivan Marković ima samo jedno "k" u prezimenu više, ali da im je stil rada prilično različit. Kada Marković, na primer, kaže kako su građani u Požegi gotovo do smrti prebili inspektora koji je pokušao da zatvori tamošnju radio stanici, niko kasnije ne može da pronađe ni inspektora koji tek što nije podlegao ranama, niti (ne daj bože) čitulju u novinama. Kada Marović kaže da su simpatizeri i aktivisti Otpora u Požarevcu prebijeni, prebijene takođe niko ne može da pronađe, ali samo prvih šest dana. Onda ih puste iz zatvora sa dijagnozom – dislokacija nosne kosti, povređeno oko, kopče na čelu – da se ljudi s pravom pitaju kako li su ti opasni "otporaši" tek izgledali prvog dana kada su uhapšeni.

Nekoliko puta u toku razgovora za "Vreme" Ivan Marović pominje nenasilan karakter ove organizacije i ističe kako sadašnji pokušaji režima da "otporaše" predstavi kao terorističku organizaciju deluje prilično smešno. "To je najgluplji mogući način satanizacije Otpora", kaže Marović. "Da su nastavili sa onim kako smo mi zapravo džabalebaroši koji neće da uče već se bave politikom, narod je možda i mogao da im poveruje. I tu bi onda mogli da polemišemo, zašto se mi bavimo politikom, a ne učimo. Tvrdnja da smo teroristi je poziv na linč. Mi ćemo se zato 13. maja, na Dan bezbednosti, pojaviti ispred policijskih stanica i obaviti masovnu predaju. Ako smo teroristi, kako kaže ministar policije Vlajko Stoiljković, onda nam je mesto u zatvoru. Ali ako nismo teroristi i ako nas tog dana ne uhapse, onda taj Vlajko Stojiljković, Nikola Šainović, Ivan Marković i svi ostali koji to tvrde moraju da ćute. Ne mogu se sa takvih položaja na kojima su oni iznositi ovakve tvrdnje samo radi političkog marketinga. Oni bi trebalo da budu ozbiljni ljudi, optužba za terorizam je takođe veoma ozbiljna, i iza njihovih reči morala bi da sledi akcija."

Marović lično ne očekuje zabranu Otpora koja bi ih primorala da pređu u ilegalu. Tvrdi da je Otpor zapravo pre svega ideja o svenarodnom pokretu, i tu eventualne zabrane ne pomažu previše. Čitavih godinu dana od osnivanja (oktobar 1998) ova organizacija je radila bez ikakve infrastrukture i prostorija, i zato bi se lako navikla na sličan način rada ako zatreba. Naš sagovornik podseća, međutim, na jednu od glavnih "otporaških" parola koja glasi "Kako raste represija, tako raste otpor". Mi se, dodaje Marović, napajamo represijom režima, i u svim gradovima gde su hapsili naše ljude, pokret je ubrzano rastao i odmah zatim javljali su se novi ljudi ponekad i penzioneri, spremni da nastave sa otporom. Stvari su zapravo uglavnom išle ovim redom: u nekom mestu u unutrašnjosti pojave se momci koji zalepe plakate, rasture letke ili ispišu grafite Otpora, zatim ih policija uhapsi, i koji dan kasnije priča o ovom pokretu toliko naraste da u istom gradu osvane i kancelarija "otporaša".

Sve do nedavnog incidenta u Požarevcu, članovi Otpora nisu bili na iskušenjima većim od rutinskih hapšenja i privođenja, izuzme li se poneki šamar zarađen u toku akcije razvijanja parola. Marović tvrdi da se u većini situacija policija prema njima ponašala veoma uljudno i korektno. Za vreme nedavnog protestnog marša od Novog Sada ka Beogradu, dva policijska automobila su obezbeđivala kolonu i u jednom navratu ih zaštitila od pijanih provokatora. U Požarevcu se, međutim, dogodilo nešto sasvim drugo. Čitav incident je imao svoju predistoriju u kojoj su neke lokalne siledžije i ranije pretile "otporašima", bilo je vezivanja za stolice, pa i pretnji da će raditi testere ako zatreba. Na pitanje – nije li Otpor prećutao ove pretnje kako se u drugim gradovima ne bi pokolebali i uplašili mnogi mladi aktivisti ove organizacije – Marović odgovora odrečno. "Ne, naprotiv, mi smo izvestili i o tim prethodnim incidentima u Požarevcu ali je to izgleda promaklo dobrom delu javnosti. Tamo se počelo s pretnjama, pa je tek kasnije došlo do premlaćivanja naših aktivista i simpatizera, što je pretvoreno u skandal na najvišem državnom nivou. U čitavoj toj priči neupredivo važnija od samog premlaćivanja jeste činjenica da su neki lokalni silnici i huligani dobili najvišu državnu zaštitu i da su žrtve proglašene potencijalnim ubicama. Pre samog incidenta policija je bila obaveštena o svemu, ali se nije pojavila", kaže Marović.

NEMA ELITIZMA: Još u martu mesecu ove godine Otpor je od izvorno studentske organizacije prerastao u opštenarodni pokret i razgranao mrežu organizacija u mestima po unutrašnjosti koja su daleko od univerzitetskih centara. Često i u mestima gde opozicija nikada nije bogzna kako stajala. Nedavno je u Kuršumliji na njihov osnivački skup došao i predsednik opštine, inače član SPS-a, koji je odmah zatim smenjen i najuren iz partije. Slobodno bi se moglo reći da Otpor danas ima veći broj članova (neke procene govore i o dvadesetak hiljada) od mnogih stranaka čiji lideri povremeno svraćaju u njihove prostorije sa pitanjem: "Deco, kako možemo da vam pomognemo." Većina te "dece", među njima i Ivan Marović, imaju za sobom iskustva i nekih ranijih studentskih buntova. Naš sagovornik se slaže s utiskom da je Otpor u poređenju sa nekim prethodnim studentskim pokretima neuporedivo manje salonski, možda čak i drčniji. "Čini mi se", kaže Marović, "da smo ovog puta izbegli zamke studentskog elitizma. Razlike od ranijih studenskih pokreta su po meni velike. Mi smo, pre svega, imali u vidu njihove greške. Nismo želeli da odmah izletimo na ulicu već smo smatrali da je bolje izaći na ulicu onda kada to može da bude efikasno. Nismo mnogo vremena trošili ni na kadrovsku politiku, kod nas nema liderstva, a samim tim ni mogućnosti liderske zloupotrebe pokreta. Otpor je mnogo ozbiljniji od svih sličnih ranijih poduhvata. Za nas se sada čuje i u sredinama gde je opozicija slaba, na primer u Srbobranu, Šidu, pa i samom Požarevcu. Iskreno govoreći, mi smo tamo napravili veću gužvu u poslednjih mesec i po dana nego što je opozicija uspela u poslednjih deset godina. Trudimo se da energiju koju imamo ne trošimo uludo, već se pažljivo koncentrišemo na akcije koje donose maksimum rezultata. Naš cilj je da širimo ideje otpora, da utičemo na veliki broj ljudi u Srbiji da budu kritični prema vlasti. Da budu spremni za iskazivanje građanske neposlušnosti i za političku nenasilnu borbu za svoja prava protiv nedemokratskog režima."

U utorak uveče agencije su javile da se Otporu pridružio i prvi predsednik SRJ književnik Dobrica Ćosić, što bi režimu moglo da posluži za nove optužbe o "organizaciji nesvršenih studenata". Iste večeri, posle otkazivanja mitinga u Požarevcu i novog talasa represije, Otpor je predložio opozicionim strankama formiranje tzv. kriznog štaba za praćenje situacije. U danima i mesecima koji slede očekuje se izgleda poplava represije, pa otuda i ideja o kriznom štabu.

Ivan Marović, jedan od onih koji su ovlašćeni da govore u ime Otpora, očekuje da ga narednih meseci pozovu na odsluženje vojnog roka. Uveren je da će za vreme dok on bude bio u vojsci "prva faza" onoga za šta se Otpor zalaže (smena režima) biti okončana. Ali onda sledi "faza dva", u kojoj bi trebalo iznova graditi institucije ovog društva i u kojoj će ponovo biti posla za Otpor i pesnicu. Ko zna, možda će tada ova organizacija sarađivati i sa novom opozicijom, reformisanim SPS-om, na primer. Na pitanje šta će raditi pošto odsluži vojsku, Marović sleže ramenima i odgovara: "Stvarno ne znam. Ja se toliko slabo sećam vremena bez Miloševića na vlasti da zapravo i ne znam kako izgleda život bez njega. Jedino sam uveren da, kada odslužim vojsku, ministar odbrane neće biti isti kao danas."

Nenad Lj. Stefanović

Opozicija kao alat

Još od osnivanja Otpora u javnosti traju špekulacije oko toga kome pripada ova organizacija, odnosno da li Vuk ili Đinđić imaju unutar nje većinski "paket akcija". Sledeći te procene, Otpor je često menjao "vlasnika". Neposredno posle incidenta u Požarevcu, u režimskim saopštenjima tvrdilo se kako su ovi "mladi fašasti" pod kontrolom Srpskog pokreta obnove. Ivan Marović kaže da je "otporašima" u početku pomalo smetalo ovakvo svojatanje i uporno ponavljanje pitanja – a čiji ste vi zapravo. Kasnije su shvatili da je reč o ovde dominatnom načinu razmišljanja koje ne prihvata ničiju autentičnost. "U društvu u kome postoji oko 160 stranaka, 5–6 strukovnih organizacija, u kome svi – od novinara, pisaca pa da ravnogoraca – imaju po nekoliko udruženja, pitanje 'čiji si ti' zvuči sasvim logično. Otpor je samo jedan i svoj, nismo ni Đinđićevi, ni Vukovi, iako su mnogi naši članovi ujedno i članovi pojedinih stranaka. Režim sa nama očito ima mnogo problema – većina 'otporaša' su mladi ljudi bez porodica i dece, i teško ih je bilo čime uceniti ili zaplašiti, većina je nezaposlena i ne mogu ih kupiti obećanjima nekakve promocije ili boljih plata, to su ljudi bez mrlja u svojim biografijama, i uz sve to – mi smo organizacija bez lidera. Jednostavno, oni nemaju koga da kompromituju i tako naprave rascep među nama ili bar dva-tri Otpora. Ostaje im zato samo pokušaj da nas ideološki diskvalifikuju, ali to je za njih jako klizav i uzan teren na kome ne mogu da pobede. Na pitanje ko stoji iza nas, najbolji odgovor dao je, uostalom, Vlada Pavlov koji je govorio na beogradskom mitingu – pokazao je rukom iza leđa gde su stajali svi opozicioni lideri", kaže Ivan Marović.

Sagovornik "Vremena" ne isključuje, međutim, mogućnost da pojedine opozicione stranke pokušaju povremeno da (zlo)upotrebe Otpor za neke svoje ciljeve i dodaje kako je tako nešto u politici sasvim legitimno. Što se samog Otpora tiče, opozicija je za njih alatka koju bi trebalo iskoristiti u procesu mirnog smenjivanja aktuelnog režima. Kakva god da je, ova opozicija je, kaže Marović, jedina koju imamo i, pošto nema vremena za pravljenje nove, "otporaši" će je podržati na narednim izborima. Za uzvrat, traže od opozicije da se maksimalno koncentriše samo na osnovni cilj – promenu režima na izborima kako bi se u Srbiji najzad otvorila vrata koja su u mnogim zemljama u okruženju zatvorena još pre deset godina.