Nuspojave

Vreme broj 488, 13. maj 2000.

Uzbuna!

Kako je Milivoje Pavlović otkrio Izvor Zračenja

Postoji jedan zanimljiv komunikacijski nesporazum, iliti "šum", između ovdašnjih protivnika režima i nedovoljno upućenih stranaca koji pokušavaju da shvate šta se ovde, dođavola, dešava otkad je krajem osamdesetih virus masovne blesavosti napao Srbiju: problem je, naime, u tome što upravo oni Neinficirani tumače, jezikom razumljivim na drugim stranama sveta, šta se, kako i zašto ovde zbiva. Uz sve uvažavanje analitičkih sposobnosti ovdašnjih naučnika, umetnika, novinara etc, čini se da strancu "ono nešto" stalno nekako izmiče, upravo zato što mu se sve objašnjava na "njemu primeren" način. Tako on, naime, nikako ne može da se "uživi" u dominantni diskurs koji od kraja osamdesetih – kao recidiv – vlada "između Drine i Timoka", što bi rekla personifikacija narečenog virusnog oboljenja. Deo rešenja ovog komunikacijskog problema je u tome da treba unekoliko "obrnuti" stvari: ne treba prevoditi na svetske jezike samo šta neko odavde misli o Diktaturi Taloga i o tome kako je se konačno ratosiljati; treba "svetsku javnost" neposredno upoznati sa samim jezikom diktature, omogućiti joj da vidi kako to s čime ovde imamo posla zapravo izgleda, koji je "duhovni sadržaj" zvanične ideologije, odnosno one hrpe nedopečenih poluideja koje se takvom ideologijom predstavljaju.

Kao sjajna ilustracija u prilog validnosti ovog predloga može nam poslužiti izvestan broj u rečenice složenih reči, koje su rečenice zatim složene u pasuse koji se nižu jedan za drugim i tako sve do kraja (ne mogu to drugačije, i preciznije, da definišem) koje je u "Politici" od 5. 5. 2000. godine objavio g. Milivoje Pavlović, potpisan kao "kulturni radnik i direktor Radio Beograda". S obzirom na to da je, rekoh, ovu nakupinu štampanih znakova teško preciznije definisati, zvaćemo je (iz praktičnih razloga) tekst, u najneutralnijem mogućem značenju: kao sve što je pisano. Dakle, tekst g. Pavlovića naslovljen je ovako: Peta kolona u kulturi. I tu već zvoni u ušima, krči, zavija, javlja se bolni šum u komunikaciji: pokušajte da prevedete ovo na, recimo, engleski i da zamislite kao naslov u The Times-u ili The Guardianu: Fifth Column in Culture. Nema šanse. Niko ne govori ovako drvenim jezikom, osim možda kod Orvela. S prevodom na nemački bi stvar išla lakše, ali samo zato što taj jezik ima vrlo neposredno i bogato istorijsko iskustvo tiranije; otuda bi ovakav naslov bio, doduše, nezamisliv u današnjem Frankfurter Rundschau-u ili Die Zeitu, ali bi sasvim lepo pasovao u Štrajherov Der Sturmer, omiljeni nemački list poznih tridesetih i ranih četrdesetih. Peta kolona u kulturi? O, ja, naturlich, eno ih u logoru, koncentrišu se da posluže kao sirovinska baza za sapun i stilske abažure...

Ispod naslova teksta g. Pavlovića sledi podnaslov: "Što propusti NATO, dočekaće Centar za kulturnu dekontaminaciju". Ponovo ista stvar: pošto je u svetu prilično poznato šta je NATO, nedovoljno upućeni stranac može da zaključi da je CZKD neka konkurentska međunarodna vojna organizacija koja zauzima teritorije koje je NATO propustio da osvoji. Kada mu se objasni da se radi o off-instituciji smeštenoj u jednoj oronuloj kući u kojoj nekoliko desetina nenaoružanih i bezopasnih ljudi pravi pozorišne predstave i slične kulturne hepeninge, stranac će biti zbunjen. No, onda će se setiti naslova, pa će nekako povezati stvari, makar zahvaljujući svojoj lektiri o istorijskim totalitarizmima XX veka.

Zabava, megjutoa, tek počinje: ispod naslova i podnaslova prućilo se ono što smo u nedostatku preciznijeg termina nazvali tekst; iz ovog ekscentričnog niza reči – koje se karikaju jedna za drugom kao veselo cvrčeći ražnjići – može se razabrati da je autor užasno ljut na narečeni Centar za k. d., i to iz razloga koji slede ideju-vodilju iz podnaslova. Insistirajući na paravojnoj terminologiji, Kulturni Radnik nalazi da CZKD ima neko "komandno mesto" i to u "inostranstvu", tj. tamo gde – vajka se Kulturni Radnik – pošteni srpski patriotski stvaraoci više ne mogu ni da prismrde, dok "ove profitne disidente čekaju gotove vize, avionske katre i apanaža, samo ako su spremni da što dalje pljunu na svoje korenove" (iz čega se može zaključiti da su bića koja rade u CZKD-u ili biljke ili zubi). Pa onda, njima i njihovoj neimenovanoj direktorki – pokorno dostavljam: gospođa se zove Borka Pavićević – sve smeta u srpskoj kulturi, a samim tim i naciji i državi, pa je olajavaju po svetu, pa "sve što je strano nije im strano" (uff, nastrano!), te im "pristižu ideje i sredstva iz jedne od zemalja Novog svetskog poretka", te su "domaći čuvari tuđih interesa", te hoće da "dekontaminiraju ‘Belog anđela’", te im smeta "duboka sraslost srpske kulture sa sudbinskim pitanjima naroda i države" i sve u tom smislu i pravcu. Zato Kulturni Radnik zaključuje: "Usred Beograda, koji nije samo glavni grad Srbije i Jugoslavije već i prestonica slobodnog duha, sudi se celokupnoj duhovnosti srpskog naroda. Po principu: što propusti NATO, dočekaće domaća peta kolona! Dok je na delu takav delikatan oblik savezništva sa agresorom, ne treba sasvim odložiti sistem za uzbunjivanje: još treba da budu na snazi mere pojačanog opreza i znaci opasnosti. Ili, možda, po istom ključu treba najpre dekontaminirati Centar za kulturnu dekontaminaciju?".

Ovde se, dakle, totalitarni jezik ogoljava do kraja, pornofilski draškajući Niskost da se pridruži orgijanju nad jezikom . Onaj ko prevede ovo štivo na što više jezika i podeli ga famoznim belosvetskim beokremljolozima učiniće više za razumevanje naše situacije nego što je to moguće iskazati. Ne zato što bi ovo verbalno ražnjićanje počem bilo značajno, već zato što je znakovito: iz nakupine banalnih floskula progovorila je, naime, gologuza srž samog Poretka. To što je "srž" skoro-pa-ništa, nije paradoks nego odgonetka jedne desetogodišnje agonije.

Ako, dakle, ovih dana ponovo začujete traumatični arlauk sirena za uzbunu, to nisu NATO avioni: to Kulturni Radnik dekontaminira po Beogradu, od Birčaninove pa nadalje. Bio bi to, uostalom, "performans" dostojan Kulturnog Radnika tako sklonog vickastim formalnim inovacijama, čoveka koji je svojedobno objavio "Belu knjigu": korice, a između korica – ništa! Ni slova, osim imena autora i naslova. Trebalo je da istu tehniku primeni i pišući tekst za "Politiku": ovako je Praznina, umesto "forme" postala "sadržina", još jednom (auto)portretirajući pustošnost "idejnog" obzora jedne Klike, pokošene mutiranim virusom koji je svojevremeno pripustila među podanike.

Teofil Pančić

prethodni sadržaj naredni

vrh