Zbornik: Žene, slike, izmišljaji
Estetika je politična
Ako ikada dočekamo povratak u svetske tokove, ovakva
izdanja će, verujem, biti osnova konsolidovanja akademske zajednice,
oslobođene ksenofobičnih provincijskih kompleksa
Nedavno
je, u izdanju Centra za ženske studije, izašao zbornik radova Žene,
slike, izmišljaji, koji je priredila Branka Arsić dok su ostale
predstavljene autorke i autori Rada Iveković, Svetlana Slapšak, Jovan Čekić,
Melita Zajc, Branimir Stojanović, Tomislav Longinović, Marina Blagojević,
Hajdana Baletić, Tatjana Rosić i Ksenija Bilbija. Kako je navedeno u početnoj
napomeni, u Centru je 1998. pokrenut istraživački projekat
"Reprezentacija ženskog tela u vizuelnim medijima u Srbiji od 1990.
do 1998". Neki od autora su o nameni svojih priloga imali različite
druge zamisli, što samo potvrđuje da je posao priređivanja istovremeno
autorski doprinos.
Svesna da ću pogrešno interpretirati intenciju urednice i istovremeno
znajući da vernost nije moguća te je misinterpretacija utoliko sasvim legitimna, pokušaću da pojasnim
naslov zbornika. Zašto dakle žene, slike, izmišljaji? Teza bi ukratko
bila sledeća: ideologija funkcioniše preko upisa u telo. Zato je svaka
(vizuelna) reprezentacija – slika povezana sa specifičnim
teorijskim/ideološkim pretpostavkama i izraz izvesne konfiguracije moći.
Konkretno, nacionalizam u Srbiji devedesetih na sebi svojstven način
strukturira vizuelno polje, reartikuliše sliku ženskog tela – odnosno
estetika je politična par excellence. Takođe, ne postoji ništa što bi žena zapravo
bila, u nekakvoj svojoj biti, već je uvek prethodno posredovana nekom
naracijom, dakle izmišljaj. Loša vest za esencijaliste/kinje, ali i ključan
problem za savremenu feminističku teoriju ako pretenduje na
uspostavljanje ženske subjektivnosti ili alternativa izmeštenih iz
procesa patrijarhalne proizvodnje.
Što se tiče provokativnih teza iznesenih u tekstovima, navešću samo
nekoliko, strogo spram vlastitog čitalačkog uživanja. Dakle, iz
zbornika se može saznati kako se TV prenosi rata naizmenično javljaju u
formi mape u skladu sa kartezijanskom perspektivom kada je posmatrača
potrebno distancirati od razaranja i amnestirati od odgovornosti (vidi:
Vukovar), odnosno sapunske opere nalik Kasandri
kada se rat događa nama te se očekuje viktimizacija i neposredno
saosećanje (vidi: uplakana lica prognanika) – pri čemu lokalno nije
izolovano nego ekspresija globalnog (Arsić). Tako Balkan predstavljen kao
evropski 'drugi', mašina anomalija, suočava Evropu sa njenim paklenim
manjkom, novom asimetrijom bez čijeg prevazilaženja nije moguće misliti
mnoštvo, onosno izbeći 'hendikep heterogenosti' (Čekić).
Srbi su prema registru teorijske psihoanalize, prededipalni, te se
stavljeni pred dilemu kastracija ili erekcija opredeljuju za erekciju
(etničke supstance), za nemoguć konstrukt 'empirijskog falusa', umesto
simboličke zamene – zakona, ili unutrašnje granice. Metafora Srpkinje
je Irena, žena-mačka iz filma Cat
people, fascinirana Daseinom
svoje etnije, fantazmatski konstrukt koji konzistentnost nalazi u
imaginarnom scenariju kojim prikriva traumatični susret sa ubilačkom
Stvari; prema ovom čitanju filmsko fiktivna dvojnica kraljice Drage, čijim
ubistvom etnija bira da zauvek ostane istina histeričarkine laži –
fetus bez stomaka (Stojanović).
Jedan deo autorki/a odabrao je da se vizuelnom reprezentacijom bavi
kroz analize nevizuelnih medija, tako da deo zbornika čine i analize književnih
dela te rodoljubivih folk napeva. Koliko god raznoliki, radovi se ipak
uglavnom kreću u okvirima savremene teorije. Tako, nasuprot ustajalim
univerzitetskim institucijama sumnjive časopisne produkcije, Centar za ženske
studije (zajedno sa drugim alternativnim akademskim prostorima) obezbeđuje
platformu za debatu. Ako ikada dočekamo povratak u svetske tokove, ovakva
izdanja će, verujem, biti osnova konsolidovanja akademske zajednice,
oslobođene ksenofobičnih provincijskih kompleksa.
Teodora Tabački
