Veliki dim
Škola za monstrume
Video sam propast Zapada, i ona se zove – Pokemon.
Sve
filozofske ravni koje se mogu provući kroz poslednju masovnu histeriju među
najmlađim stanovništvom zapadnog sveta, a tiču se famoznih karata,
pomalo ulivaju jezu čak i tolerantnijim kritičarima konzumerističkog
društva. Da li je Špengler, dakle, istovremeno bio u pravu i pogrešio?
Da li je Zapad, ipak, osuđen na propast, to jest kad bi se neka dešavanja
u ovdašnjim društvima razvijala bez ikakve socijalne kontrole, samo što
bi odlučni udarac došao iz potpuno neočekivanog pravca – iz sveta cveća
i bambija, pčelica i lutki. Da li bi deca, prepuštena samo komercijalnom
globalnom kapitalizmu, bila ta koja bi rasturila svet?
Pre nekoliko dana, dvojica desetogodišnjaka u engleskoj provinciji
opljačkala su dvojicu sedmogodišnjaka, otevši im pod pretnjom noža
kolekciju Pokemon karata, apsolutno podlu marketinšku tvorevinu koja se
nastavlja na veoma popularnu Nintendo igru i još popularniji, i očajan,
animirani film. Samo nekoliko dana nakon toga, nepoznati provalnici –
mali rastom, doduše, pošto su se provukli kroz veoma malu pukotinu
napravljenu u zadnjim vratima jedne olupane prodavnice igračaka u još
dubljoj engleskoj provinciji – opljačkali su od svih čuda u dotičnoj
prodavnici, uključujući i neke veoma skupe igračke, samo Pokemon karte
u vrednosti od 300 funti (oko 1000 DEM). Ostalo nisu ni pogledali.
Deca u Engleskoj možda neće uspeti da nabroje nazive pet stranih
zemalja, možda bi se spotakli na zemlji u kojoj se nalaze piramide ili na
tome da li je vilin konjic kopitar ili sisar – ali su u stanju da
nabroje imena svih stotinak pokemona (POCKEt-MONsters), bez ijedne pauze i
najmanjeg štucanja! Ove simpatične tvorevine, "izsimpatičnosane"
do skoro potpune grafičke ispranosti, najnoviji su, i vrlo surov, primer
realne i objektivne snage moderne marketinške komunikacije i njenih
mitotvoračkih kapaciteta.
Industrija prodaje gađa u nezrelost. Kratko i jasno. Pri tome, nije
nimalo bitno koliko zaista imate godina. Ali ako vaš karakter ima i
najmanji emotivni feler, tu i najtananiju neostvarenu želju,
nerealizovani san, bolnu potrebu da budete savršeni i bolji od drugih,
moderni marketing će je pronaći i nemilosrdno upregnuti u pogon potrošačkog
društva. U takvom okruženju jedino roboti mogu da budu imuni. Što nam i
nije neka alternativa. Dakle, mirenje sa sudbinom je neizbežno.
Ali su zato deca naše ogledalo, ogoljena tragedija ljudske psihe
bazirane samo na iracionalnom impulsu i otvoreno eksploatisane podstrekačkim
mehanizmima moderne marketing-komunikacije. To se, dakle, dobija kada se
spoje nezreli umovi i maliciozno kultivisana želja za ispunjenjem:
intoksikovani mentalni okvir u kome je svako ko poseduje neprocenjivo
vrednu supstancu, upravo to što nama fali da bismo se osećali
kompletnima – Pokemon kartu, Nike patike, Diadora jaknu, dobar auto,
lepu kuću, naprednu firmu, zgodnu ženu ili deo teritorije – smrtni
neprijatelj koga ne treba žaliti, jer to što ima ima nezasluženo.
"Gospodar muva" ima mnogo lica, polova i godina, ali je duboko,
na dnu čađavog kazana svoje nerazvijene duše, i dalje nezrelo dete,
biološka konstrukcija potpuno u vlasti sopstvenih nekontrolabilnih
impulsa.
Pokemon je, kao uostalom i Dizni, prilično totalitaristička ideja.
Polazi od toga, svesno i namerno, da zagospodari vašom dušom, da osvoji
svet i da oblikuje sve, posebno one koji će sutra oblikovati svet, prema
svojim modelima. Vrlo ideološkim, pri tome. Poslednja sam osoba na svetu
koja je protiv dobre, stare i bezbrižne zabave, ali ima nečega veoma
simboličkog u tome da je generalni direktor Diznija morao nedavno svim
zaposlenima da pošalje pismo u kome se pod pretnjom najstrožeg ukora i
eventualnog izbacivanja iz firme zabranjuje da se u međusobnim
razgovorima kompanija pominje kao "Maus-švic". Samo pola sata
nakon pisma, firmom je cirkulisao novi nadimak: "Dak-hau".
Ko je, dakle, ubio Bambija, što bi rekao Sid Višis? Verovatno
Pokemoni.
Lazar Džamić
