Vreme broj 489, 20. maj 2000.

Smrt Boška Peroševića

Lov na veštice

Neizbežan je utisak da je neki povod za eskalaciju "puzajućeg građanskog rata" upravo grozničavo tražen, i da je u takvoj situaciji ubistvo Boška Peroševića došlo "kao poručeno"

Otkako je na Novosadskom sajmu, 13. maja, ubijen Boško Perošević, predsednik Izvršnog veća Vojvodine i visoki funkcioner SPS-a, Novi Sad liči na grad pod opsadom. Ulice je pritisla policija, ulaze u grad kontrolišu patrole specijalaca, stalno se neko, danju i noću, privodi u Gradsku policiju, raspisiju se poternice, a javnost bombarduju stroga politička saopštenja. Policija i politički establišment rade na otkrivanju neke zavere koja je eventualno vodila ruku uhapšenog atentatora Milivoja Gutovića, koji je za ubistvo Peroševića na sajamskoj priredbi sa desetinama hiljada posetilaca, u gomili političara koja je pratila predsednika Skupštine Srbije Dragana Tomića, iz nekog razloga izabrao takmičarski malokalibarski pištolj u koji staje jedan jedini metak.

Da nije ovog pritiska na građane Novog Sada, grada koji kao da već tuce godina Miloševiću, ali i NATO-u, služi kao poligon za "pokazne vežbe" nasilja i represije, ljudi bi doista iskreno ožalili Boška Peroševića, koji je, mada lokalni formalni čelnik jednog režima nepopularnog u Novom Sadu, ovde i u nezavisnoj anketi Agencije Skan jesenas proglašen za najpopularnijeg gradskog političara. Kao da je neko s vrha vlasti, čini se, ubistvu ovog mladog političara, netipičnog za vladajuću garnituru, odredio neke šire zadatke. No, početak ove priče, u kojoj se sada ne vide svi zapleti ali se već nazire njen krajnji cilj, valja ispričati nešto detaljnije.

SMRT NA SAJMU: Sve je u subotu, na Dan bezbednosti, Titov praznik policije, na Novosadskom sajmu lepo počelo. Prvo je "raščišćen" prostor pred ulazom u sajam, odakle je u policiju privedeno sedam aktivista Demokratske stranke koji su delili letke protiv režima. Zatim je pred tako probranom publikom visoki gost Dragan Tomić, predsednik Narodne skupštine Srbije, svečano otvorio našu najveću agrarnu priredbu. U svom prigodnom govoru pohvalio je Vladu Srbije što vodi stimulativnu poljoprivrednu politiku (valjda je mislio na uvođenje kaznenog poreza za one koji neće da obrađuju njive u korist sopstvene štete). Zatim je upozorio seljake da im je proizvodnja hrane patriotski zadatak (ergo, ko ne ide na njivu izdajnik je). Najopširniji je bio kod opozicije, koju je nazvao "bučnim pojedincima" koji su "spremni na sve – da izdaju i prodaju i zemlju i državu i narod". Zatim je u pratnji svih domaćih vojvođanskih funkcionera, među kojima je svojom visinom i mladalačkom vedrinom štrčao Boško Perošević, krenuo u obilazak izložbenih štandova.

U hali 27, gde je izložena rasna stoka, oko 14 časova, jedan saradnik Boška Peroševića, nakon što je razmenio nekoliko reči sa nekim preko mobilnog telefona, dodao je tu spravu raspoloženom predsedniku Izvršnog veća Vojvodine. Perošević se, radi telefonskog razgovora, izmakao iz grupe, nekoliko koraka u stranu – i tada mu je s leđa prišao Milivoje Gutović, radnik sajamskog obezbeđenja (portir) i ispalio mu u potiljak jedan jedini metak iz, čini se, takmičarskog pištolja malog kalibra (koji se i puni samo jednim jedinim metkom). Posle "tankog" pucnja, ubica se dao u bekstvo ka vratima u suprotnom smeru. Kad se Perošević srušio, desetak ljudi iz obezbeđenja počelo je da vadi svoje ogromne pištolje velikog kalibra, heklere i automate – tako da su prisutni snimatelji sa ratnim iskustvom pomislili da je na redu opšta klanica. No, utisak je da su svi bili zbunjeni. Niko se praktično nije uputio ka beguncu, a Peroševiću je u prvom trenutku priskočio samo prisebni lekar i političar dr Živorad Smiljanić, predsednik Skupštine Vojvodine.

Posle prvog šoka, čuo se povik, eno ga tamo, držite ga, pa su čoveka s pištoljem, koji je mahnito bežao, na zemlju oborili neki seljaci i izlagači kad je izlazio iz hale, a dva telohranitelja su Dragana Tomića, kao najvažnijeg među prisutnima, ugurali u izložbenu kućicu "Vagara" (jedna od prisutnih službenica je, navodno, odmah zvala policiju, misleći da je prebledeli Tomić kidnapovan). Kasnije će SUP Novi Sad saopštiti da je atentator Gutović svoje oružje "pokušao ponovo da upotrebi, prilikom bekstva, sprečavajući policiju da ga uhapsi".

Pred halom je ubrzo nađen jedan pikap auto, u koji su uneli besvesnog Peroševića i u koji je ušao i Smiljanić – da se iz vašarske gužve izvezu do kola hitne pomoći, koja su teško ranjenog preuzela kod starog ulaza na Sajam. Uskoro je stigla i policijska marica, po sada već vezanog Gutovića. Visoki gosti su se zatim svojim crnim limuzinama razišli velikom brzinom, pa je čudo da neko od mnogih posetilaca nije nastradao. U prvom saopštenju, izdatom sa Instituta za hirurgiju Kliničkog centra u Novom Sadu, tri sata posle pucnja u Peroševićevu glavu, rečeno je da se preduzimaju "potrebne terapije", a posle 16 časova prof dr. Dragoljub Zoričić i prof. dr Đorđe Janjić saopštili su da je Boško Perošević preminuo.

"SLUŽBENA VERZIJA": Već po nepunom satu od događaja, Novim Sadom je prostrujala vest da je Peroševića, koji je rodom iz Ratkova (nekadašnje Parabuće), ubio zemljak i nekadašnji komšija iz istog sela (kuća do kuće). Po nekom srpskom rezonu, to deluje logično i pretpostavke o motivima zločina odmah su počele da se pletu van političke sfere.

Bilo je, tog konfuznog popodneva, na lokalnom radiju 021 nekih pokušaja da se ti glasovi u korenu suzbiju, to jest da se kaže da se Perošević i Gutović nisu poznavali, pa čak i da Gutović nije radnik iz obezbeđenja Novosadskog sajma. Već tog trenutka mnogima je palo na pamet da se možda negde grozničavo radi na "službenoj verziji" ovog atentata jer, kako "selo sve zna", još isto veče ceo Novi Sad je znao da su se poznavali veoma dugo, pa je bilo samo pitanje je li motiv ubistva neka komšijska zavist, stara svađa oko novca ili politike, oko nekog neispunjenog očekivanja ili obećanja, a možda i oko neke strasti. Onda su, međutim, krenula politička saopštenja u kojima su značaj i žrtve i ubice rasli iz časa u čas. Ostaje, naravno, pitanje da li se od Peroševića može naknadno sačiniti Sergej Mironovič Kirov, nakon čijeg mutnog ubistva, 1. decembra 1934. godine, počinje duga završna faza Staljinovih čistki u kojima je stradalo na milione "izdajnika, stranih špijuna i plaćenika, te podlih saradnika međunarodnog imperijalizma".

Mada se spolja ne vidi tačno ko je prvi dao smer istrazi nad atentatorom Milivojem Gutovićem, politička platforma ovog ubistva formalno gledano je uspostavljena saopštenjem novosadskog SUP-a od 14. maja. Tu je saopšteno da su u Gutovićevom podstanarskom stanu u Novom Sadu i u porodičnoj kući u Ratkovu, osim drugih sumnjivih spisa i skica, "pronađeni plakati i propagandni materijal organizacije 'Otpor' i Srpskog pokreta obnove, kao i brošure o terorizmu kao obliku specijalnog rata u prvom svetskom parapsihološkom ratu". Zatim se u ovom saopštenju tvrdi da je "nesumnjivo" i "prema sopstvenoj izjavi" Gutović bio "aktivista organizacije Otpor i Srpskog pokreta obnove i da je bio u bliskim odnosima sa nekim njihovim članovima i simpatizerima za koje se raspolaže podacima da su bili podstrekači i inspiratori ovog zločina", te da je utvrđeno da je on "boravio u inostranstvu i da je održavao kontakte sa stranim državljanima".

Zašto su redaktori ovog saopštenja u njemu ostavili najupadljiviju informaciju – da je nađena brošura o "Prvom svetskom parapsihološkom ratu" dosta je jasno, mada se ta okolnost na prvi pogled kosi sa kompletnom političkom razradom motiva ubistva (jer Otpor, SPO i NATO, čini se, nisu parapsihološke organizacije). Jasnoću ovom detalju dao je Goran Matić, savezni ministar za informisanje, na vanrednoj konferenciji za novinare u Beogradu (14. maja) kada je rekao da se, kad je Milivoje Gutović u pitanju, "radi o osobi sumnjivih seksualnih sklonosti, osobi koja je pogodna za manipulaciju i ucene". Naravno da za shvatanja u jednom Ratkovu i odnosi sa ženom koja je nekoliko godina starija od muškarca i pri tome ima dvoje dece – deluju kao sumnjiva seksualna sklonost. No, važnija od ove naznačene "sumnjive sklonosti" jeste Matićeva tvrdnja da je reč o osobi pogodnoj za manipulaciju i ucene. Da nije reč o nekom "halo efektu" koji se omakao saveznom ministru? Ili se, jednostavno, ubacivanjem parapsihologije i manipulacije u ovu istragu prostor za razradu motiva i mehanizma ovog atentata potpuno oslobađa svih ograda dosadne racionalne empirije i banalnih materijalnih dokaza? No, tek će istraga, valjda, pokazati ko je moguće "manipulisao i ucenjivao" Gutovića i da li je možda zbog toga raspisana poternica za dvojicom članova Otpora rodom iz Bačke Palanke (blizu Ratkova) – Stankom Lazetićem i Milošem Gagićem, a koji su se navodno sklonili u Bosnu. Ili "manipulacije i ucene" tek počinju?

POPULARNOST ZBOG TOLERANCIJE: Boško Perošević je u noviju političku istoriju Vojvodine ušao negde pred "jogurt revoluciju", kada je u Odžacima, gde je postao predsednik opštine, zauzet pismeni stav da u sporu između vojvođanskog i srpskog rukovodstva oko ustavnih promena imaju pravo oni iz Beograda (ni Kertes i Pankov se tada nisu usudili da zauzmu takav stav u susednoj Bačkoj Palanci). Kad je Milošević srušio "autonomaše" i kada mu je dr Radoman Božović ustrebao kao premijer republičke vlade, neko se setio da na upražnjeno mesto dođe Perošević (neki kažu da je to bio Nedeljko Šipovac), ali se to navodno nije svidelo Kertesu, koji ga je, po priči, čak ubeđivao da se ne prihvati tako krupne odgovornosti. Milošević se tom prilikom ipak odlučio za Peroševića, koji je u to vreme (1992) već imao imidž modernog tehnokrate reformske orijentacije. Od tog doba, to je javna tajna u Novom Sadu, Kertes je Peroševića smatrao za političkim konkurentom, ako ne i neprijateljem.

Inače, Perošević je rođen u Odžacima 1956. godine. Osnovnu školu je završio u Ratkovu, a srednju i višu mašinsku u Novom Sadu. Na Ekonomskom fakultetu u Subotici diplomirao je tek kao predsednik vojvođanske vlade, 1994. godine. Izgleda da se svideo tamošnjim profesorima kada je kao pokrajinski premijer organizovao †nansiranje nekoliko savetovanja – jedno u Novom Sadu čak je bilo posvećeno privatizaciji (predsedavao pokojni profesor Stjepan Han) i na njemu je podneo dosta pedantno ispisan rad. Ipak, magistrirao je na politički nešto lakšoj temi – "Speci†čnosti marketinga nabavke u trgovinskim preduzećima". Neki kažu da je bio bolji mašinski inžinjer nego ekonomista, što je u suprotnosti sa ličnim materijalnim rezultatima koje je Perošević ostvario sa skromnom platom vojvođanskog premijera. S tim u vezi navodno je i višegodišnja politička "skrajnutost" ovog političara, jer je, kako kažu oni skloni ogovaranju, pred samim vođom prećutao da ima neku farmu pilića (u nekim varijantama dodaje se i fabričica majoneza) i da je od nečega izgradio velelepnu kuću u Novom Sadu. Prema tim ogovaranjima, branio se da je spomenuta †rma bratovljeva, a da je kuća takođe plod nekog porodičnog ortakluka – što nije lepo prihvaćeno kod šefa.

No, fakat je da nije smenjen jer je glavni kadrovik moguće procenio da za vojvođanskog premijera baš takva nevažna ličnost sasvim odgovara. Novinarskim krugovima kruži i činjenica da je Perošević godinama bio bez ikakvog političkog uticaja, mada je tavorio na najvišim vojvođanskim položajima. Još pre dve godine, među novinarima u Novom Sadu je, na primer, kružila priča da glavni urednik novosadskog "Dnevnika" (čiji je izdavač Skupština Vojvodine i čijeg bi glavnog urednika trebalo da postavlja baš vojvođanska vlada) mesecima nije hteo da objavi zgotovljeni intervju sa Boškom Peroševićem. Istovremeno, Mihalj Kertes je bio glavna †gura na svim proslavama ove izdavačke kuće.

Perošević je, međutim, sve to vreme uspeo da sačuva živce i ostane pribran i dosledan svojoj doista civilizovanoj političkoj prirodi. Čak je Vuk Drašković u izjavi nakon atentata spomenuo da od Peroševića opozicija nikad nije čula "govor mržnje", a opozicioni političari iz Novog Sada listom kažu da su sa Peroševićem uvek korektno komunicirali. I Novosađani su kod ovog naočitog političara osećali neku palmeovsku crtu, šetao se i poslednjih sedmica novosadskim kejovima sa ženom i dve ćerke – čini se bez ikakvog obezbeđenja, kao građanin čiste savesti.

Ubijen je zapravo na početku novog političkog uspona. Pre tri meseca, naime, naprasno je postavljen za predsednika Gradskog odbora SPS-a u Novom Sadu (što je sigurno važnija funkcija od funkcije pokrajinskog premijera bez ingerencija i budžeta), mada je u procesu "demokratskog kandidovanja" po mesnim organizacijama staro rukovodstvo (Čikoš i Laza Isakov), koje opet nije imalo veze sa Kertesom, prethodno dobilo podršku da produži mandat. Na izbornoj skupštini, na kojoj nije bila dozvoljena diskusija o jedinom kandidatu, nije prošao glatko. Valjda su zbog toga odmah raširena nova ogovaranja. Većina tih nepotvrđenih priča išla je za tim da je vešti Perošević digao ruke od čekanja da glavnog političkog gazdu prođe mrzovolja, pa se obratio še†ci JUL-a. Logičnije je, međutim, pretpostaviti da je neko u vrhu SPS-a shvatio da bi, posle izborne katastrofe ove stranke na prethodnim izborima u Novom Sadu, trebalo u igru ubaciti onoga ko je bez ičije pomoći i sa nepopularnom vlašću na leđima i u nezavisnim anketama postao najpopularniji političar u gradu.

Ni kad je postao šef novosadskih socijalista (pre 98 dana) nije promenio stil, pa je uglavnom obilazio obnavljanje mostova, govorio o razvoju poljoprivrede i revitalizaciji vojvođanske metalne industrije – dok je psovanje opozicije prepustio svojim portparolima.

Iz svih ovih priloga za njegovu političku biogra†ju, u najmanju ruku, sledi da bukvalno niko iz opozicije nije imao i nije mogao imati ništa posebno protiv Boška Peroševića. Naprotiv, ako je iko iz opozicionih redova u Novom Sadu pomislio da se sa nekom strujom u SPS-u može doći do nekog kompromisa – mislio je upravo na ljude poput Peroševića. Zdravom razumu otuda nije jasno kako se može konstruisati veza između ubice koji je izabrao pištolj koji se puni samo jednom metkom i Peroševića kao nekakvog simbola socijalističke vlasti – simbola koji bi trebali likvidirati kako bi se destabilizovala Srbija.

Logici se posle cele "političke nadgradnje" ovog ubistva pre nameće utisak da je neki povod za eskalaciju "puzajućeg građanskog rata" upravo grozničavo tražen, i da je u takvoj situaciji ubistvo Boška Peroševića došlo "kao poručeno" – da se Otpor stavi van zakona i da se nađe protivteža Draškovićevom "kamionu peska". Tako jedna ljudska tragedija dva čoveka dobija krajnje ozbiljne i opasne dimenzije uoči "prvog svetskog parapsihološkog rata".

Dimitrije Boarov

Savestan, zatvoren, prek

Ko je doista Milivoj Gutović? Reporter "Glasa javnosti", koji je prvi otišao u Ratkovo da se raspita o kakvom je čoveku reč, čuo je da potiče iz doseljeničke porodice iz Prokuplja, koja je tu došla 1946. godine i koju prati niz nesrećnih događaja u poslednjih 15 godina. Umrla su mu dva brata i otac, a on sam, mada sa Višom poljoprivrednom školom, bio je samo pomoćni tehnički radnik na Sajmu i podstanar u Novom Sadu. Peroševićima, čija je kuća prva do njihove, išlo je mnogo bolje, zahvaljujući pre svega uspešnom Bošku. "Glas" je takođe saznao da je Milivoj Gutović bio sklon da govori na sahranama. Tako je jednom govorio nešto protiv vlasti, a na sahrani kume Perside Tanasković, na zaprepašćenje prisutnih, spominjao je Lenjina, Staljina, te je izneo uverenje da ćemo u obnovi i izgradnji uspeti uz pomoć našeg komandanta i predsednika Slobodana Miloševića. Prisutnima se tada učinilo da je Gutović nervozan i konfuzan. Jedna od pet Gutovićevih sestara, čiju su kuću policajci u subotu opkolili bez ikakvog objašnjenja još pre nego što su ukućani saznali šta se zbilo, smatra da nisu imali svađu sa Peroševićima – naročito ne zbog neke međe, jer Peroševići i nemaju zemlje. Neki meštani tvrde da je Milivoje Gutović već dan pre ubistva "čekao" Peroševića u seoskom penzionerskom domu, pošto je čuo da ovaj tog dana pušta u rad obnovljeni ratkovački vodovod. No Boško Perošević nije svratio tamo gde je bio Milivoje Gutović.

Otac Boška Peroševića Milivoje (sa kojim sin dugi niz godina nije bio u prisnom kontaktu, otkako se ovaj razišao od majke) kaže da je Milivoja Gutović dobro poznavao i da mu se čini da je ovaj bio ljubomoran na Boška, iako mu je ovaj, mada mlađi, pomagao na studijama na (nezavršenom) mašinskom fakultetu. Kolege sa posla su Milivoja Gutovića opisale kao savesnu ali zatvorenu i preku osobu, a novosadske komšije nikad sa njim ni kafu nisu popile.

I Otpor i SPO su energično demantovali da je Milivoje Gutović bio njihov član i aktivista.