Muzika: Exterminator
Poslednji krik
Primal Scream su kao Bil Gejts – prosečni u onome što prave sami i majstori u onome što kupuju od drugih. U tom smislu, Exterminator pokazuje sve znakove dobre trgovine
Jednu
od pesama na koncertu povodom novog albuma Primal Scream posvetili su war-lord-u
Arkanu, optuživši CIA-u i britansku tajnu službu za njegovo ubistvo.
Naoko bizarna i provokativna posveta, u Srbiji dočekana sa odobravajućim
čuđenjem, nije ništa drugo do još jedan pokazatelj nezaustavljive
buntovnosti rokenrola ili, bolje rečeno, sasvim solidno odrađenog
marketinga za ploču nazvanu Exterminator.
Britanski bend Primal Scream postoji već više od deset godina. Nastao je voljom nekadašnjeg bubnjara grupe Jesus & Mary Chain Bobija Gilespija, i tokom svog postojanja prevalio je dug put od prosečnog gitarskog pop benda preko retro-rolingstonovanja do nivoa na kome žive etablirani kul ljudi koji se bave kul muzikom. Jedno od ključnih obeležja ove grupe bila je i ostala potreba za pretencioznošću. Ona je u nekim slučajevima bila čak na granici da bude nedovoljna (Screamadelica), katkad je bila uzaludna (Give Up But Dont Give Out), a katkad nepodnošljiva (Vanishing Point). U međuvremenu, lider benda nije ostao imun na narastajući uticaj plesne muzike, niti je tajna britanska novinarska služba ijednog trenutka previdela neophodnost ovog narastajućeg androida za afirmaciju nacionalne muzičke industrije.
U današnjoj muzičkoj Britaniji bend ima tri izbora: 1) da ne postoji, 2) da bude popularan ili 3) da bude moderan. Samo jedan bend uspeva da bude u svim kategorijama odjednom – a to su My Bloody Valentine. Imajući to u vidu, Primal Scream su glavnog protagonistu ovog benda Kevina Šildsa dovukli brže-bolje u svoj tabor, makar na privremeni boravak. Potom su za rad na ploči pozvani progresivni house izvođač- Dejvid Holms i progresivni hip hop producent Dan The Automator. U jeku priča o raspadu njihove matične diskografske kuće Creation, Primal Scream su startovali sa pozicije kojoj je predstojeci album mogao da bude tek uzgredan povod. Za slavu, za pare, za naslovne strane, za istoriju...
Tako je nastao Exterminator. Muzika koju možete zamisliti samo pomenom naslova nije daleko od onoga što ćete potom domisliti čitanjem naslova pesama: Kill All The Hippies, Accelerator, Swastika Eyes, Pills, Blood Money i Im 5 Years Ahead of My Time. Kada konačno pritisnete play, i odslušate album, biće vam jasno da Exterminator dobro zvuči i teško se sluša. Što je, opet, obeležje i genijalnih i očajnih ploca.
S obzirom na profil upletenih ljudi, album ne zvuči ništa manje
paranoidno – brejkbitičnost
Chemical Brothers zamenjuje hard rok iz 2001, na stondirane hipi-lamente
nadovezuje se kvazidiskoidno kvazipolitičarenje, iza suvoparnog belačkog
repovanja ide inteligentna sublimacija nihilističkog koncepta albuma i
postroka, potom se sve to, manje-više vešto izdizajnirano, ponavlja i
konačno završava imbecilnom posvetom muzici koju su Šilds i drugi
sjajni bendovi (Ride, Pale Saints...) pravili početkom decenije. Pesma se
zove Shoot Speed Kill Light.
Primal Scream su kao Bil Gejts – prosečni u onome što prave sami i majstori u onome što kupuju od drugih. U tom smislu, Exterminator pokazuje sve znakove dobre trgovine. Biće teško izbeći ovaj album u evociranju 2000. ako se ima u vidu da je rokenrol više od 95 odsto svoje duše odavno prodao (za pare!). Jer on pretenciozno stoji kao njegov poslednji krik. Mode.
Slobodan Vujanović
