Intervju: Džim Džarmuš
Nezemaljska pojava
Visoko kotiran. Veoma principijelan. Nije bogat. Umetnički superstar sa verom u stari dobri pank i senzibilitetom odmetnika
Provela
sam 45 minuta sa Džimom Džarmušom. To nije dugo kao neki od Džarmušovih
filmova, mada je sedeti sa njim u sobi u Sohou i pričati o svemu i svačemu
skoro kao učestvovati u nekoj od njegovih filmskih scena, jer se u njima
uvek radi o sedenju i pušenju, naročito u onim ranim filmovima, kada je
budžet bio mali, lokacije malobrojne, a dijalozi mnogobrojni. Iako ga
neki svrstavaju među predstavnike film
noira i avangarde, on kaže da snima komedije i, mada je odgledao
gotovo sve filmove na svetu, njegov omiljeni režiser i dalje je Baster
Kiton. Slažem se s njim. On zaista snima komedije, ne one bučne sa Goldi
Hon razrogačenih očiju, već one koje sa suptilnom rafiniranošću pričaju
o američkoj trash kulturi i o tome kakvi su ljudi zaista.
Džim Džarmuš. Visoko kotiran. Veoma principijelan. Nije bogat. Umetnički superstar sa verom u stari dobri pank i senzibilitetom odmetnika koji ga navodi da još uvek vozi klasični motocikl trijumf i da živi u Baueriju, tom leglu pijanaca na Menhetnu. Ako se okreneš na zapad, bićeš u Sohou, ako se okreneš na istok, još uvek si u latino zemlji. Ali on kaže da se situacija menja: ”Ovaj fašista od gradonačelnika već je pretvorio centar grada u Diznilend. Plašim se da ću kroz pet godina živeti iznad prodavnice Comme des garcons.” To je zaista razlog za brigu.
On je pravi predstavnik donjeg Ist Sajda. Taj tip ljudi postoji, i Džarmuš je jedan od njih. Svi oni su nekada čitali Glena O’ Brajena i poznavali Edit de Ak. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja Orbisona. Onda su došli Clash, klubovi kao što je CBGB i te stvari. I tako je on čitao poeziju, voleo Bad Seeds i verovao u ideje tog vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša My Way u obradi Sida Višisa. Nije se prodao. Drži se svoje lične vizije sa tvrdoglavom upornošću, koja je nekada uticala na živote umetnika više nego danas, kada se kultura može svesti na dve reči: traženje prilike.
Sibil Šeperd mu je jednom poslala scenario, a iz Holivuda su ga zvali da radi neke stvari, ali on kaže da sve to izgleda kao da ti producenti nisu nikada videli nijedan njegov film. Više voli da radi za sebe. Da radi ono što želi.
Zato ima sopstvenu produkcijsku kuću, Exoskeleton, koja zapošljava šest ljudi. Ima sve svoje negative i pažljivo štiti svoje filmove. “Sve to zahteva mnogo pažnje, što, veruj mi, i nije tako zabavno.”
On čudno izgleda. Ženama je toliko neobičan da se ne može odoleti pitanju je li ta krajnja neobičnost seksi; a jeste, zato što je užasno pametan i što čovek može da oseti da je verovatno fin. I drugi ljudi to kažu. Da je fin. I zanimljiv. I ciničan. I “mudrac”. Njujorški pisac Stiven Saban je rekao: ”Voleo bih da ga oduvek poznajem.” A lako je shvatiti šta to znači kad ušetaš u sobu, a on je jednostavan i zabavan, i kaže da će ti smešati piće, iako je u pitanju samo čaša vode, i odbija da ti dâ cigaretu zato što si prestao da pušiš, iako on puši mnogo. To se kosi sa nonšalantnošću njegovog ponašanja.
Novinari uvek pišu o njegovoj kosi, i on je to, naravno, primetio. Zovu je pompadur i kažu da on izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Čini se kao da je kosa sve sama uradila, ili kao da predstavlja odevni predmet, poput šešira iz neke jeftine radnje na Ist Vilidžu. “Moja kosa nije farbana”, naglašava on.
Ljudi očekuju da režiseri indie filmova afektiraju. To mu je nekada smetalo, ali je naučio da ignoriše ono što o njemu pišu, mada i dalje mrzi da ga fotografišu, i jasno je da je potpuno svestan svoje nezemaljske pojave. ”Ako si glumac ili izvođač, tvoje fizičko prisustvo deo je tvog posla. Ali ja nisam takav proizvod. Robert Frenk, fotograf, jednom mi je rekao: ’Veoma sam srećan kada ne čitam novine’, a to važi i za mene.” Neko bi posumnjao da je emotivniji nego što želi da pokaže. Zna da zaplače na snimanju i misli da je snimanje filmova iscrpljujuće iskustvo. “To je kao da ideš u rat.” Rokovi niskobudžetnih filmova su kratki, on ne može sebi da priušti propuštanje prilike; ekipa i glumci od njega očekuju da ih ohrabruje, a što se njega tiče, svi na snimanju su jednaki.
Sada ima 47 godina, živi sa devojkom i nemaju dece, ali ne priča mnogo o ličnim stvarima. Smeđe oči odbrambeno trepnu ispod crnih obrva kada pokušaš da pričaš o tome. Njegovi najbolji prijatelji istovremeno su njegovi saradnici – kao što su montažer Džej Rabinovic i snimatelj Dru Kjunin. Direktor fotografije Robi Miler je još jedan primer. Džarmuš je upoznao ovog ekscentričnog Holanđanina na brodu u Amsterdamu, i od tada rade zajedno; Miler je tehnički odgovoran za lepotu mnogih Džarmušovih filmova. Džarmuš voli što Miler radi od unutrašnjosti ka spoljašnjosti, i što govori o prirodi likova i značenju priče pre nego što počne diskusiju o izgledu projekta.
Džarmuš je rođen u Ejkronu, u Ohaju, gde je njegov otac radio za gumarsku kompaniju, mada je uvek želeo da bude svoj gazda. Naučio je sina da razlikuje tipove automobila iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, tako da Džarmuš zna sve o tim kadilacima za putovanja po pustim drumovima. Vozi ševrolet kapris iz 1986, ali sanja o jaguaru iz sredine osamdesetih sa ševroletovim motorom, takozvanoj kalifornijskoj verziji. Majka mu je radila kao filmski kritičar za lokalne novine i ostavljala je malog Džarmuša u bioskopu da gleda Mehur i Napad džinovskih kraba. Sa 17 godina je otišao od kuće. Niko ne ostaje u Ejkronu.
Studirao je engleski na univerzitetu Kolambija i proveo nekoliko meseci gledajući filmove iz arhive u Cinematheque Francaise u Parizu.
Bio
je učenik Nikolasa Reja, koji mu je pomogao da počne da radi kao
asistent producenta na snimanju filma Munja iznad vode Vima Vendersa, kojim je Venders iskazao počast
Reju.
Stipendija koju je dobio trebalo je da bude upotrebljena za školovanje na filmskoj školi Njujorškog univerziteta, ali je upotrebljena za snimanje prvog Džarmušovog filma Permanent Vacation. Onda je došao film Čudnije od raja, koji je bio jeftin i crno-beo, i svi su mislili da je dobar. Sandens klinci obožavaju Džarmuša. Tarantino misli da je Džarmuš bog. A svi internetovci i video-fanatici diskutuju o postrealizmu i održavaju tribine u njegovu čast; sada je to Honey, I’m a Home Page.
Filmove Pod udarom zakona, Tajanstveni voz, Noć na zemlji i Odavno mrtav, u kojima ljubav poprima oblik prolazne naklonosti i u kojima nema mnogo intimnosti među likovima, motivi otuđenosti i izolovanosti povezuju u tematsku celinu. Pitam se da li provodi mnogo vremena u samoći; on kaže da provodi, i ljudi koji su mu bliski i važni moraju to da razumeju, ali i on mora da sarađuje, tako da se ne može reći da je nekakav usamljeni gubitnik.
Uspeo je da privuče izvanredan krug talenata, od Vinone Rajder i Džonija Depa do Toma Vejtsa i Roberta Mičama. Uspeva da izvuče ono najbolje iz ljudi, verovatno zato što ih poštuje i sluša, i shvata da je gluma težak posao.
Dok Odavno mrtav (koji neki smatraju njegovim najboljim filmom) baca nekonformistički pogled na pulp western, Džarmušovo novo ostvarenje Ghost Dog nadovezuje se na legende o samurajima, elitnim ubicama koje se stalno reinkarniraju u raznim oblicima, a naročito, u vreme nastajanja filma, u obliku gole individue naoružane mačem koja seče ljude u crkvi u Tornton Hitu.
Ove japanske ratnike na filmu su prikazali mnogi, od Kurosave do Skota Šoa, kalifornijskog režisera filmova B produkcije, koji je za dva dana snimio film Povampireni samuraji-biciklisti iz pakla. Ghost Dog je istinski omaž filmu Žigosan da ubija, neobičnom jakuza trileru Seidžuna Suzukija, i filmu Samuraj Žan-Pjera Melvila, sa Alenom Delonom u ulozi plaćenog ubice-psihopate.
Džarmuš na ove reference gleda kao na “citate”, prisvojene na način na koji su bibap džez muzičari pozajmljivali od drugih muzičara i uplitali to u svoje radove. Ta tehnika ne povlači obavezno neoriginalnost; kada se uradi dobro, ona donosi novu dimenziju, poimanje i značenje. A Džarmuš to dobro radi, preplićući komentare o crtaćima i ležernom ubijanju sa zapažanjima na račun stilskih tradicija vizuelnog nasilja. “Hteo sam da dozvolim sebi da 'citiram' Melvila ili Meri Šeli, ili bilo koga drugog, pa sam otvorio vrata i pustio ih unutra.”
Glavnu ulogu igra Forest Vitaker, koga pamtimo kao debelog antiheroja iz filma Igra plakanja, i koji ima atrofirano oko, nepromočivu jaknu i graciozan je na neobičan način. Džarmuš je upoznao ovog glumca i režisera u Njujorku, i napisao je scenario imajući njega na umu. Često to čini sa svojim likovima, zbog čega su oni najčešće potpuno stvarni a on tako uspešan sa čudnim anonimusima.
Vitaker igra plaćenog ubicu koji živi na krovu sa gomilom golubova, krade kola, puni ih oružjem i ima prijatelja koji govori samo francuski. Film je vrlo spor, kao i svi Džarmušovi filmovi – niko ne progovori ni reč prvih deset minuta – ali tu su ona karakteristična zamišljenost i zadovoljstvo koje proizlazi iz prikazivanja neobičnosti urbane stvarnosti.
Džarmuš tvrdi da ne analizira ni sebe ni svoje filmove, tako da je posmatraču prepušteno da pogađa zašto su izolovanost i neprilagođenost njegove glavne teme. On kaže da se uvek osećao kao autsajder. U školi je bio ćutljiv i nepopularan, verovao je u vanzemaljce i verovatno izgledao kao jedan od njih.
Njegov mlađi brat Tom seća se jedne situacije koja može mnogo da objasni. “Kada sam imao osam godina a moj brat 17, vozili smo kućama neke klince koji su bili kod nas. Jedan od njih je bio pomalo čudan i ostali su bili surovi prema njemu. Nešto kasnije Džim mi je rekao da je važno biti dobar prema čudnim ljudima. A isti taj klinac je bio zao prema Džimu zbog njegove duge kose. Ne mislim na to često, ali ta scena se nekako ugradila u mene.”
Takve scene su ugrađene u Džarmušove filmove. On i njegovi filmovi govore o njima.
(The Daily Telegraph)
Prevela Olja Petronić
