Otići ili ostati
Život je negde drugde
O generaciji
koja je prošla kroz usmereno obrazovanje i završila fakultete, obožavala
kafiće i letovanja na hrvatskom primorju; o ljudima koji su uporno
trenirali volju i upornost pokušavajući da nešto promene; o njihovim
mejlovima iz inostranstva
"Imam
32 godine, živim u Srbiji, nisam udata i nemam posao, i danas sam unela
rekordan broj kalorija u svoj organizam", tako bi mogao da započne
dnevnik jedne srpske Bridžet Džouns, umorne beogradske devojke. "Po
veroispovesti sam najviše 'protestant', budući da sam uporno verovala u
pozitivan ishod protestovanja protiv vladajućeg režima, i mitingovala
celih deset godina", nastavila bi ona svoju neveselu ispovest ispričanu
na neodoljivo šarmantan način, prožetu osebujnom srpskom duhovitošću
i cinizmom. Ne, ovo nije priča o teškom položaju srpske neudate devojke
koja kuka za svim onim divnim momcima što su otišli 'trbuhom za kruhom'.
Ovo je svedočanstvo o tridesetogodišnjacima različitog spola koji imaju
još pokoju mrvicu volje, želje i energije da se bore za bolju i lepšu
Srbiju, i o njihovim prijateljima koji su prelomili odavno, i bore se za
sebe u nekoj sređenoj zapadnoj zemlji.
NI OVDE, NI TAMO: Maja P.
(33) diplomirani je tehnolog bez posla, sa izrazitom dugogodišnjom željom
da emigrira. U svojoj struci je radila čak godinu dana, a po isteku
ugovora ostala je bez posla i para. Tokom svih ovih godina izdržavala se
tako što bi početkom juna spakovala svoju tezgu sa končićima, self-made
reklamni plakat sa natpisom hair-wraps,
i zaputila se u Grčku gde bi ostajala čitavo leto. Maja pravi tračice u
kosi od šarenih končića, i tokom svih ovih godina pretvorila se u
pravog profesionalca – za izradu jedne tračice u kosi potrebno joj je
svega 15-20 minuta. "U tom poslu je velika konkurencija zato što
usred sezone može jako dobro da se zaradi na ulici", kaže nesuđeni
tehnolog Maja. "Bosanci prvi zauzmu najbolje pozicije na ulici sa
svojim tezgama, a ostalima ostaju zavučena mesta gde turisti ne
zalaze." Maja se obično seli iz mesta u mesto da bi izbegla
konflikte sa beskrupuloznim "uličarima", a početkom juna
planira da ode na Kipar. "Lično nisam veliki optimista po pitanju
skorašnje promene u Srbiji. Opozicija je slaba i nespremna da reaguje u
trenutku sa jasnom strategijom. Možda su i oni umorni. A nama je svaki
dan pod Miloševićem neizrecivo mukotrpan, i nemamo više vremena za
kolebanja. Moja mama kaže 'ovo je usrana zemlja', brat i snaja imaju svoj
mikrosvet u kojem žive zajedno sa dve divne ćerke, i okolina ih uopšte
ne zanima. Ja sam negde na pola puta." Maja strpljivo čeka na
februar 2001. godine, kada ima zakazan razgovor u kanadskoj ambasadi. U međuvremenu
je položila GRE, jedan od kvalifikacionih ispita za upis na magistarske
studije u inostranstvu, i ubrzano priprema TOEFL. "Sve što možemo
da uradimo u ovoj situaciji je da brinemo o svojoj porodici, i da se
trudimo da ih politički 'prevaspitamo', ukoliko im do sada nije postalo
jasno kuda nas ovaj režim vodi. Pritisak spolja je veliki, i moramo da se
pobrinemo da ne popucamo iznutra. Na ostalo, bojim se, ne možemo mnogo da
utičemo".
NAJUPORNIJI OSTAJU: Nenad V.
(35) na dan preuzimanja Studija B i upada u prostorije "Blica" i
Radio Indeksa obavljao je posao 'alternativnog oblika izveštavanja' sa
svog radnog mesta. Nenad nije novinar, on postavlja satelitske antene po
beogradskim krovovima, i tog dana je sa raznih krovova mobilnim telefonom
izveštavao prijatelje o kretanju policije po beogradskim ulicama. Ne
razmišlja o odlasku, učestvuje na protestima, mada "iskren da
budem, dileme nema – treba otići". "Već se pomalo gubi
glamur tih što odlaze, mi što ostajemo postajemo sada jače face.
Upornost će se možda na kraju isplatiti", šali se Nenad i dodaje:
"Što kaže Svilanović, pa zar njima da ostavimo Srbiju?" Na
pomen Gorana Svilanovića, predsednika jedne opozicione stranke, usledilo
je pitanje veruje li u srpsku opoziciju. Uzdržao se od komentara.
Mnogo više optimizma zrači iz osobe koja je uspela profesionalno i
materijalno da se ostvari na ovim prostorima. Irena P. (31) vlasnica je
beogradskog modnog salona "Pepeljuga", a na tome kako da postane
uspešna poslovna žena radi od svoje petnaeste godine. Prošle godine
proslavila je petogodišnjicu rada modnog salona i postojanja istoimene
kolekcije koja je nagrađivana više puta na sajmovima mode. Modele sa
etiketom 'pepeljuga' nose poznate ličnosti – pop pevačice, supruge
političara, direktora banaka, TV zvezde. Energična Irena je rado viđen
gost na prijemima, u radio i TV emisijama, modnim magazinima; ona je uspešna,
lepa i bogata. Dilema "ostati ili otići" u njenom slučaju ne
postoji. "Ostajem ovde, nigde nije tako lepo kao kod kuće. Živela
sam u Americi dve godine, gde sam se školovala, i ipak sam se vratila, čak
sam odbila stipendiju za nastavak školovanja koja mi je bila ponuđena."
Po povratku iz Amerike Irena je svoje znanje i umeće primenila u modnom
svetu – uložila je neveliki početni kapital u mlade kreatore. I nije
se prevarila. Pre nekoliko meseci njena firma je potpisala ugovor sa
kompanijom "Air Malta" za izradu uniformi za stjuardese i službenike
te kompanije širom sveta. "Mislim da bilo gde u svetu uspeh može da
se postigne samo radom i ambicijom, pa tako i kod nas. Kada sam se vratila
iz Amerike, bila sam svesna toga da će moj put do uspeha mnogo duže
trajati. Sama sam izabrala i nisam se pokajala." Veruje u promene,
veruje u svoj narod i njegovu "dušu", veruje u svoje
prijatelje... i nekako deluje kao pravi vernik, a ne zagovarač
"jeftinog" optimizma.
NOVI "BRAIN DRAIN":
Paralelno s obožavaocima "srpske duše" i najupornijim njenim
fizičkim pojavama, u krugovima visokoobrazovanih tridesetogodišnjih stručnjaka
koji ne odustaju od namere da nešto urade sa svojim životima razmatra se
jedna jedina tema – kako i gde otići. Dnevno-političke događaje
komentarišu bez nekog većeg interesovanja i strasti, a njihova rešenost
da pobegnu iz Srbije potiskuje svakodnevne događaje vezane za zemlju od
koje su se oni, s velikom tugom i žaljenjem, u svojoj glavi već
oprostili. O srpskoj opoziciji govore otprilike ovako: "Vuk, ko to beše?"
O brojnosti mladih pametnih ljudi koji nezadrživo odlaze u poslednjih
deset godina i o razlozima njihovog odlaska napisano je mnogo tekstova i
analiza, govorili su o tome razni stručnjaci, sociolozi, psiholozi i
političari. I plavuše su ukapirale. Velika grupa stručnjaka-istraživača
iz oblasti koje se visoko kotiraju u svetu (elektrotehničari, molekularni
biolozi, fizičari, fiziko-hemičari) ove godine se pridružila sviti
svojih kolega koji već udobno (vidi anketu) žive u Americi, Nemačkoj,
Engleskoj i odande šalju "mejlove podrške". Druga grupa
potencijalnih emigranata čeka svoj trenutak, grozničavo radeći na
papirima koji su im neophodni za odlazak dok čekaju svoj termin zakazan u
nekoj od ambasada, na primer u Mađarskoj. Dilema "otići ili
ostati" intenzivno se pojačava proporcionalno represiji koju vrši
vladajuća koalicija, i sve je veći broj ljudi koji dilemu razrešavaju u
korist solucije "otići". Izvestan broj ljudi otišao je sa
prvim bombama u neku manje atraktivnu zemlju, poput Mađarske ili Češke,
gde pokušavaju da izgrade budućnost za sebe i svoju porodicu. Uprkos
svim teškoćama sa kojima se suočavaju (vize, papiri, radne dozvole,
imigraciona policija...), Srbi iz rasejanja se ne vraćaju. "Nekako
sam znao da će 'obnova i izgradnja' biti mnogo teža nego herojsko
ratovanje, a pojavio se i zgodan konkurs", objašnjava Aca Divac,
sociolog na privremenom radu u Mađarskoj, razlog svog iznenadnog odlaska
koji je usledio posle bombardovanja. "Niko od nas nije otišao
zauvek. Svi će se vratiti (?!?). Sve mi to pomalo liči na priču o našim
gastarbajterima – samo da prištedim za kuću i iškolujem decu. A onda
se nađeš u situaciji da već 20 godina živiš negde tamo, i deca ti
govore nemački..."
Danica Džamić, stručnjak za reklamiranje poručuje iz Londona:
"Ne, neću se vratiti! Bio bi to veliki pad nadole posle isprobanog
drugačijeg života. Osnovni razlozi su nesigurnost (fizička, ekonomska,
čak i zdravstvena), izgubljeno poverenje u opoziciju i sve 'snage' koje
bi mogle nešto da promene, nedovoljno jak stomak da se podnese režim i
njegovi predstavnici, i primitivizam. Iz moje sadašnje perspektive uslovi
za povratak u Srbiju su nemogući. Vratila bih se kada bih od svog stručnog
rada mogla da živim život vredan ljudskog dostojanstva; kada bih smela
da zaustavim policajca na ulici i upitam ga za nešto; kada bih mogla da uđem
u gradski prevoz i da mi se neko nasmeši. I još mnogo, mnogo toga, suviše
mnogo za jedan tekst."
Biljana Vasić
O nostalgiji
Aca Divac, Budimpešta: "Priča o
nostalgiji je duga priča (mislim, patnja za rodnom zemljom i tome slično).
Mislim da ovaj, ne znam koji po redu talas emigranata prosto ima drugačiji
odnos prema otadžbini, patriotizmu i sl. To bi vredelo istražiti. A moja
reakcija na trenutnu situaciju u zemlji (preuzimanje Studija B, prebijanje
građana i otporaša) za mene je pravo otkriće. Ne bih želeo da me neko
pogrešno razume. Meni izgleda ekstremno zanimljivo (extremly
interesting) – sada sam ja napolju i pokušavam da se setim
situacije od pre, kada je bilo obrnuto. (Ljudi u panici pitaju 'šta se dešava
u gradu'. Ma ništa. Jeste, bilo je, ali ne tako strašno. Pa ne znam,
idemo na rođendan kod Dude, a posle ima neka žurka. E da, na pijaci
stigle jagode.)"
Danica Džamić, London: "Da, patim za Srbijom, ali ne zato što
ja nisam tamo, nego zato što je takva kakva je. Svako veče se nakačim
na internet i pogledam nekoliko YU sajtova. Onda nazovem moje roditelje
(koji su u Srbiji) da ih obavestim šta se tamo dešava. Moj muž i ja smo
sve to predvideli, i zato smo se i zbrinuli u nekoj drugoj zemlji. Ali,
glava i dalje boli. Biću iskrena. Ne osećam se baš najbolje sedeći
u svom mirnom domu u Londonu dok gledam tu količinu mentalne bolesti i
patologije koju režim oslobađa na ljudima u Srbiji."
O emigrantskom životu
Aca Divac: "Verovatno ima nekoliko stotina hiljada priča,
i one su dosta obične (kao kod Tolstoja – sve srećne porodice su srećne
na isti način, a one druge su nesrećne svaka na svoj način). Posao koji
obavljam adekvatan je mom znanju i kvalifikacijama. Kao prvi Srbin (whatever that means) u firmi u kojoj radim, hteo sam da dam oglas u
našem internom biltenu da se zaposli još jedan čovek iste nacionalnosti
(whatever that means), jer ja
prosto ne mogu da stignem da odgovorim na sva pitanja, a kamoli da
objasnim sve genocidne akcije, silovanja i sve poteze pozicije i
opozicije... Ne živi se ovde lakše. Živi se drugačije. Kod nas postoji
izreka "živeti kao sav normalan svet". Kundera je napisao
knjigu "Život je negde drugde". Mislim da ovo nekako određuje
naše ponašanje i odnos prema životu tamo i ovde. Iznenađen sam koliko
je ljudi prihvatilo priču o životu u inostranstvu zasnovanu na Dinastiji
i sličnim serijama."
Danica Džamić: "Radim u jednoj agenciji za advertising
istraživanja, i okružena sam sa preko sto Engleza i oko dvadeset ljudi
raznih drugih nacionalnosti. Sve što njih interesuje jeste kakva sam kao
pojedinac i kako radim svoj posao. Situacija u Srbiji uglavnom ih ne
zanima. Lakoću življenja u Londonu vidim u ogromnoj količini mogućnosti
i slobode. Pošto nama frustriranim Srbima ne treba mnogo, sve se svodi na
jedna uslov – radi dobro svoj posao i pokaži to drugima. Ostalo je sve
stvar organizacije. Pošto ćeš platu dobiti svakog meseca, radi sa njom
šta voliš. Kući se, planiraj, izlazi, troši, štedi. Sve je na tebi.
Jedina objektivna teskoća jesu papiri. Stvar je rešiva, ali može da
uspori proces."
