Science fiction
"Krhka
srpska demokratija na rubu je urušavanja zato što su javnosti izloženi
užasi u Bosni i drugde, počinjeni tokom raspada dotadašnje
Jugoslavije." Rečenicu su potpisali Artur Klark i Stiven Bakster,
autori knjige "Svetlost drugih dana", čija je svetska premijera
25. maja 2000. održana usred Beograda, tj. na Dorćolu. Sama za sebe, ta
činjenica potvrđuje da je reč o SF romanu, mada sama premijera nije
presedan budući da su neka Klarkova dela ovde već imala svoj svetski
debi, zahvaljujući Zoranu Živkoviću i ediciji "Polaris".
Elem, "krhka srpska
demokratija" dospela je do ivice urušavanja 2037. godine, što ovdašnjem
svetu, koji SF još tretira kao "gledanje u budućnost", teško može
podići elan ili popraviti svagdašnji faction.
Ako je za utehu, isti autori u istoj 2037. godini ili tu negde oko nje
otkrivaju: "U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza narod je kao opčinjen
zurio u epohu staljinističkog terora. Nemci su masovno počeli da
razgledaju holokaust. Japanci su, prvi put posle nekoliko pokoljenja,
prinuđeni da se pomire s istinom o jezivim masakrima koje su za vreme
rata počinile njihove imperijalne trupe u kineskoj pokrajini Sečuan i
drugde. Izraelcima nikako ne godi istina o njihovim zločinima nad
Palestincima." I tako dalje: u Francuskoj je došlo do "težeg
slučaja krize savesti" zbog otkrića širine kolaboracije sa nacističkim
okupacionim režimom, a Belgijance je konsternirala činjenica da su u
Kongu za dve decenije između 1885. i 1906. ubili osam miliona crnaca.
Sva pomenuta otkrića u
Klark-Baksterovoj verziji budućnosti načinjena su zahvaljujući
crv-kameri, iliti gvirenju kroz prostorvremenske crvotočine, što jeste
jedna od hipoteza izvodljivih u okvirima moderne fizike i, utoliko,
opravdava ono science u imenu žanra.
Što se onog fiction tiče, on
počinje idejom da direktni pogled u prošlost, mogućnost
"prisustvovanja" svakom događaju – onemogućava zločin.
Masovna proizvodnja i komercijalizacija nalik onoj čiji smo svedoci u
odnosu na kompjutere i internet – sve u cilju ličnog bogaćenja, a ne
za dobrobit čovečanstva, dakako – dovode do potpunog haosa u ljudskom
svetu sredine XXI veka, uključujući tu i "krhku srpsku
demokatiju". Uzrok su (ne)očekivana "otkrića" postignuta
gvirenjem u prošlost: muževi saznaju s kim su ih sve, kada i kako varale
žene i ljubavnice (i vice versa),
"biračka tela" otkrivaju ko su im stvarne političke vođe i
koji ih motivi navode da se staraju o narodnom dobru, a celi narodi
zgranuti su nad krvavom i mučnom slikom sopstvene slavne, junačke i
sobodarske istorije.
Nevolja je, može biti, u
tome što znanje o prošlosti nije popravilo ničiju sadašnjost (skeptici
će dodati: a teško da će i bilo čiju budućnost). Obično, ljudsko saživljavanje
sa – takođe ljudskom – patnjom osuđenika na raspeće, kolac ili lomaču
još nije dovelo do odustajanja od raspinjanja, nabijanja na kolac ili
spaljivanja živih ljudi, kao što nijedna svečano ratifikovana
konvencija protiv torture nije proizvela ništa drugo do rafiniranijih i
prikrivenijih oblika mučenja i "humanijih" egzekucija. Ovde se
možda čak i u istu ravan mogu ubrojati u poslednje vreme sve učestalija
"istorijska" izvinjenja – od slavnog klečanja Vilija Branta
pred spomenikom pobijenim Poljacima do ponešto nejasnog, nedavnog
"ispričavanja" Vatikana zbog hrišćanskog odnosa prema
Jevrejima u poslednje dve hiljade godina. Uz tako nagli napredak
"istorijski korektne svesti", ne treba se iznenaditi ni ako se
sutra neki od lidera čovečanstva u ime cele vrste ne izvini braći
majmunima, jer su u procesu očovečenja do poslednjeg uništeni zajednički
nam ljudskomajmunski preci.
Sprdnji – ili žaljenju,
svejedno – ima mesta čim se "težina" izvinjenja poveže sa
"veličinom" osobe koja se izvinjava: politički šef prethodno
"denacifikovanog" naroda, namesnik Svetog Petra na Zemlji,
lideri "razvijenog sveta"... U svakom slučaju, za postojeće
istorijske "gvire" ostaje nevidljivo ili bar beznačajno svako
pojedinačno suprotstavljanje, protest ili pobuna zbog "istorijski nužnog"
(zlo)čina u nekom "višem" ili "opštijem" interesu.
Ukoliko se neka istorija – "naša", recimo – lakše može čitati
kao duhovno raskolnička, politički podanička, u postizanju ciljeva šizofreno
svedena na prevrtljivost/nasilništvo, utoliko će veći broj pametnjakovića
talambasati o nacionalnim korenima duhovnosti, nepokornosti i herojskim
tradicijama naroda. Suočeni, tu i tamo, sa mirisom proizvoda sopstvenog
intelektualnog varenja, danas će sa istim žarom osuđivati kao bunilo
ono što su do juče slavili kao ostvarenje vekovnog sna.
I tako dalje, i tome slično:
teško da bilo kakva gvira za virkanje u prošlost može da promeni
perspektivu samog pogleda. Koliko je ljudi svoju ideju o robovlasništvu
promenilo suočeno sa činjenicom da su piramide gradili plaćeni radnici,
pri tom izjevši belog luka i ječmenog hleba i popivši količine piva od
kojih bi se sagradila piramida znatno veća od najveće, Keopsove? Što
se, pak, "krhke srpske demokratije" tiče, čini se da ona za
sada – ako ne i do 2037. godine – ostaje u sferi "sajens fikšna".
Do tada ćemo se već naslušati objašnjenja.
Aleksandar
Ćirić
