Madredeus u Beogradu
Pokret mašte
Da li su maturanti turbo-dance generacije bili svesni
ko im je – nepozvan! – došao na oproštajni partu?
“Bilo
je veliko zadovoljstvo početi turneju ovde, u Beogradu. Nadam se da ćemo
se ponovo videti”, izgovorila je – vidno uzbuđena i potpuno mimo
protokola – prelepa Tereza Salgeiro (Tereza Salgueiro), smirujući
strasti/ovacije publike gladne susretanja sa nekim drugačijim svetom i
okončavši trominutnu dilemu da li će uslediti i treći bis, po mogućnosti
opet Ainda iz Lisabonske priče. Ali, čini se da je i drugi bis dobijen mimo
protokola, pa bi takvo podilaženje ipak bilo nesvojstveno bendu koji je
pokazao da jako drži do svog renomea. Dan ranije, portugalski kvintet
strpljivo je odgovarao na pitanja novinara i planirao lagodnu večeru
“uz tradicionalnu srpsku muziku”, za šta je lako izabrana Skadarlija.
Da li su maturanti turbo-dance
generacije bili svesni ko im je – nezvan! – došao na oproštajni party?
Među tri i po hiljade “upućenih” koji su bez razmišljanja kupili najskuplje ulaznice za neki koncert na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina možda je i bilo (malo) onih koji su došli iz snobizma ili pomišljali da će posle treće pesme rasplesti kose i zaigrati, ali njima je snagom čiste umetnosti Madredeus (Madredeuš) razbio iluziju odmah, uobličavajući najintimniji program koji je Beograd ikad čuo. Na donjem pragu tonskih senzacija – sa diskretnim svetlom koje je obasjavalo kose izvođača, ocrtavalo njihove senke i pojačavalo ukupan mistični utisak koji izaziva Madredeus poetika – pružili su priliku prisutnima da prihvate njihovu igru, na granici emotivne izdržljivosti, ali ne prazne patetike.
“Želimo da pokažemo šta je sve moguće postići sa malo instrumenata”, objašnjava Pedro Ajres Magalaeš (Pedro Ayres Magalhaes), osnivač benda, kompozitor, gitarista i producent. “U prvo vreme, ideja je bila samo da napravimo bend koji će moći da putuje u jednim kolima, a onda smo shvatili da je tu sakriven i dodatan izazov: dovesti publiku u neka granična emotivna stanja argumentom same muzike. Unutrašnjim, a ne spoljnim manifestacijama – pa mi se i ne pomeramo sa stolica tokom trajanja koncerta!”
Prisećajući se kako je sve počelo, naš sagovornik sa posebnom pažnjom ukazuje na komunikaciju unutar grupe i sa prijateljima. Prvi album su pripremali u jednoj lisabonskoj crkvi, koju je rentirala pozorišna trupa održavajući predstave svake večeri do ponoći. “Onda bismo mi došli sa svojim prijateljima i svirali. Neko bi nešto počeo i oko toga bi se uobličila pesma. Ta druženja su bila izuzetno stimulativna... Posle godinu dana, otišao sam u diskografsku kuću i rekao im da mi za snimanje albuma treba jedna kaseta, mikseta sa osam kanala i dve noći strpljenja snimatelja.”
Šta se od tada promenilo? Početkom devedesetih, a pogotovo posle saradnje sa režiserom Vimom Vendersom, Madredeus su stekli svetsku slavu, pa ipak i dalje odbijaju da snimaju skupe i komplikovane ploče. “Jedino nas zanima da odaberemo inspirativan ambijent, ali još uvek svi snimamo odjednom. Kada smo saznali da će EMI (njihova diskografska kuća, op. a.) pustiti album u svetsku distribuciju, odlučili smo da radimo u Veneciji, da bi nas inspirisao kosmopolitski duh tog grada. Odlazeći u studio brodićem, sretali smo turiste iz celog sveta – Japance, Brazilce, Amerikance – shvatajući da će se uskoro i kod njih zavrteti naša muzika, što nam je dalo poseban stimulans”, seća se Pedro. “A dve ploče smo snimali u jednoj seoskoj kolibi u Engleskoj. Proveli smo tamo dve nedelje u druženju, uživali smo u prirodi, pripremali jela koja volimo i onda taj osećaj radosti pretočili u pesme.”
Ipak, najveću inspiraciju i dalje predstavlja Lisabon. Pedro sluša opasku da se u njihovoj muzici, ili u kadrovima Vendersovog filma, ili čitajući Zimu u Lisabonu Antonija Munjosa Moline, prepoznaje ista emocija, jezik i ritam kazivanja.
“Nije čudno”, kaže naš sagovornik. “To je grad sa specifičnom istorijom, geografijom i arhitekturom. Na pola pomorskog puta od Mediterana ka Severnoj Evropi, ova najzapadnija evropska luka je bila stecište raznih kultura – egipatske, feničanske, mesopotamske, grčke – i ti tragovi su ostali. A onda su baš iz Lisabona polazili moreplovci na svoja istorijska putovanja u Afriku, Brazil ili Indiju, i u Lisabon se vraćali da ‘jave’ vesti o novim otkrićima. Drugo, to je stari grad, sav u kamenu, prepletenih malih, strmih ulica koje kriju svoje tajne. I konačno, okruženi smo vodom – sa jedne strane je Atlantik, a sa druge najveća Iberijska reka Tagos (Težo) – što se smatra presudnim za unutrašnji mir u nama. I oni koji su siromašni ili usamljeni mogu da pogledaju u nebo i u tim neobičnim nijansama plavog nađu novu volju za život.”
Zanimljivo, o tome govori i Lisabonska priča. Glavni junak traži prijatelja, a istovremeno novu životnu inspiraciju, i nalazi je uz muziku grupe Madredeus ili, preciznije, u Terezinom liku. Na sceni ona zaslepljuje smirenošću, bez suvišnih manifestacija svesti o lepoti koja iz nje zrači i koja obliva njen božanski glas. Jedan novinar provocirao je na konferenciji za štampu zanimljivu utakmicu: da se muzičari opredele da li baš njena predstava opredeljuje i njihovu kreaciju. Spontano, oni su zaista glasali (rezultat je bio 3:1, u korist tog argumenta), a Tereza je sakrila i najmanju reakciju na ovu neobičnu igru. A čime je bio motivisan Vim Venders?
“Sve se odigralo potpuno slučajno! Portugalsko Ministarstvo za kulturu angažovalo ga je da snimi dokumentarac o Lisabonu, kao evropskoj kulturnoj prestonici za 1994. godinu. I on je poželeo da pod kadrove grada podvuče neke naše stare pesme, a mi smo pomislili da bi bolje bilo da to budu nove teme. I onda smo ga pozvali da nas čuje i da sam izabere pesme. Videvši nas, smislio je kako bi baš mogli i da se slikamo: mislim da je zahvaljujući nama promenio odluku i umesto dokumentarca snimio pravi igrani film! Sa posebnom rolom za Terezu, naravno.”
Dok protiče koncert, ukazuju se simboli koji, po Pedrovim rečima, obeležavaju njihov stvaralački credo. Postojanje – kao svest da dišu zajedno, da stvaraju nešto zanimljivo i da su drugačiji od drugih. Kao izvesnost da postoje tu, preda mnom, što je gotovo dečački osećaj slučajnosti susreta sa onima, preciznije onom o kojoj se mašta u mraku te iste sale, duboko doživljavajući Vendersov san. Sa istom idejom se Vudi Alen igrao u Poslednjoj ruži Kaira...
Mir, kao osnovna misija. Provocirana sukobima na kraju veka i osećajem nespojivosti agresije sa njihovom kreacijom. “Dešavalo nam se da odemo iz nekog mesta i da tamo sutradan izbije neki krvavi sukob. A mi u Lisabonu nismo videli krv ni za vreme revolucije! Onda smo shvatili misiju: da kreiramo mir”, govorio je. “Recimo da se svet zaustavio te večeri i u toj dvorani gde sviramo. Zatvorili smo vrata, prigušili svetla i onda muzikom možemo da šaljemo poruku mira! I da savetujemo ljude kako da se izbore sa teškoćama, krivicom, pomognu bližnjima, raskinu sa dogmatizmom ili neguju ljubav prema nebu i Bogu.”
Raj. Sasvim jasno. I to je pitanje svesti, ali i doživljavanja muzike koju ne remeti buka udaraljki, niti gužva na sceni. Tri kompleta žica za gitare, sinti samo u svrhu imitiranja flaute, čela ili harmonike, a pre svega pevačica koja čini čuda, baš kako bi to i trebalo da bude... u jednom raju. I, konačno... Pokret. Mada ovaj koncept tek pripremaju, zapravo je već u svemu što predstavljaju. Ali, to (da se vratim na početak priče) nije banalizacija pokreta, već gibanje duše, pokret mašte i pobuđivanje motivacije stvaranja. “U mojoj zemlji, ljudi – možda malo pregrubo – kažu, onaj ko zna – pravi, a onaj ko ne zna – podučava. I ja sam podučavao, dok nisam osetio želju za akcijom i snagu da iz sebe iznesem nešto vredno. Tada sam napravio Madredeus”, seća se sagovornik.
Sa dubokim komešanjem radosti i zbunjenosti napuštam salu i odlazim u beogradsku noć. Možda je baš u sretnoj kombinaciji istih simbola ključ i za srećan obrt “beogradske priče”?
Vojislav Pantić
