Film: Egzistens (eXistenZ)
Sumnja u realnost
Žanr: VR horor
Režija: David Cronenberg
Igraju: Jennifer Jason Leigh, Jude Law, Ian Holm, Willem Dafoe
Kao
i uvek tokom istorije, i danas tehnološki napredak indukuje nova
interesovanja, a već postojeći umetnički žanrovi apsorbuju pokrenute
teme i otvorena pitanja. Produkt ovog procesa su podžanrovi, od kojih se
neki vremenom osamostaljuju, da bi kasnije možda i sami apsorbovali nove
uticaje, čineći tako svojevrstan biološki ciklus.
Virtuelna realnost je relativno novi ali ekstremno ofanzivan sadržaj, koji stremi najskorijem delociranju iz subžanra u metažanr, bez usputne stanice. Filmovi poput Matriksa (Matrix, 1999) ili Trči, Lola, trči (Run, Lola, Run, 1998), koje smo u poslednje vreme imali prilike da vidimo u bioskopima, demonstrirali su neke od obrazaca uklapanja video-interaktivne "realnosti" u već postojeće sisteme (SF, akcija).
Kao što i dolikuje jednom veteranu, Kronenberg je i ovoj temi
pristupio iz samog centra svog rediteljskog sistema (Scanners 1981, Videodrom
1982, Muva /The Fly/ 1985, Ukleti blizanci
/Dead Ringers/ 1988, Goli
ručak /Naked Lunch/ 1992), stvarajući utisak da je tema njegov sastavni
deo, a ne novi sastojak kome tek treba naći mesto i smisliti koordinate.
Oslikavanje sveta virtuelne realnosti nije cilj njegovog filma, već
sredstvo kojim se on još jednom približava svom večitom cilju:
osvetljavanju straha i uzbuđenja. Činjenica da ne pretenduje otkrivanju
Globalne Istine o Životu u Svemiru, kao većina autora koji se upuštaju
u obradu tzv. novih tema, samo ga približava mogućnosti da je ipak
dotakne (što je valjda najviše što je moguće), i dokazuje njegovu
autorsku ozbiljnost. Ista je zalog našeg strpljenja kada pristajemo da
budemo izloženi njegovim "porukama" i da se bavimo njegovim
podtekstima. A iako je njih uvek mnogo, Kronenberg se teško može nazvati
didaktičkim rediteljem. To je zbog toga što mu uspeva da poverujemo da
njegova razmišljanja teku uporedo s našima: da on svoje stavove gradi
dok film teče. I iznad svega, on nas ne snabdeva odgovorima, već
razumnim sumnjama i onespokojavajućim pitanjima.
Sve se ovo uvek odvija na poligonu nadasve prijatnom, a to je
konzistentan svet, izgrađen do poslednjeg detalja, vizuelno uzbudljiv i
podsticajan, ujedno prepoznatljivo "kronenbergovski" i za svaki
pojedini njegov film specifičan. U svetu nove VR igre, organska tkiva od
kojih su sačinjene konzole, njihova krv, sluz i tkiva na operacionom
stolu, "bioporti" koji se ugrađuju direktno u kičmeni stub
kako bi omogućili igranje Egzistensa,
pištolj sačinjen od kostiju mutirane dvoglave životinje sa mecima od
ljudskih zuba, prepoznatljivi su autorski pečat,
"kronenbergovske" komponente. Takve su i sveprisutne seksualne
analogije, metafore i perverzije, kao i implicitno prisustvo droga,
odnosno analognih izmenjenih stanja svesti. Ono što je specifično samo
za Egzistens, svakako je
vizuelni dizajn, koji, artificijelnošću i artizmom, planirano od početka
daje do znanja da nešto "nije u redu" sa prezentiranom realnošću
– tačnije, budi sumnju da je uopšte u pitanju realnost. Tako nas autor
uvodi u svoju mrežu ispletenu od više nivoa "realnosti", sa
kojima se junaci filma muče isto koliko i mi. U filmu Egzistens,
kao i u istoimenoj igri, ni u jednom trenutku nismo sigurni, ne osećamo
se spokojno ni zaštićeno. Nijedan kadar, nijedan fotogram ovog filma ne
pokriva radnju koja se sigurno i definitivno odvija u
"stvarnosti". To je, dakle, igra koju je Kronenberg poželeo da
nam predstavi. Ovoj igri trebalo je da posluži i postavka glavnih likova,
kao i stilizovana interpretacija glumaca koji ih tumače.
Najzad dolazimo do konkretnog, a konkretno je ono u čemu se autor
ovoga puta spotakao. Gradeći svoje "junake" (u tumačenju Dženifer
Džejson Li i inače izuzetnog Džuda Loua) kao funkcije, tipove, u stvari
upravo likove u video-igri, on možda pomaže stalnom rušenju realističkog
koncepta (što mu je namera), ali i bitno otežava stvaranje emocionalnog
impakta gledaoca (što mu nije namera, a veliki je problem). Tako se
formira bizarna situacija: ovo je film o strahu i uzbuđenju i mi to
znamo, ali ne možemo nijednog trenutka da osetimo. Likovi su naglašeno
veštački i empatija garantovano izostaje. Da je, kao što nije, filmski
medij interaktivan, verovatno bi i ovaj brehtovski koncept
"proradio". Ovako, teško je oteti se utisku da je Kronenbergovo
preoravanje id-a ovoga puta iznedrilo više esej nego film. Drugim rečima,
zabavnije je pričati o njemu nego ga gledati. Što, pored svih simpatija,
a bez podteksta i skrivene poruke, znači upravo ono što vam izgleda da
znači.
Maja Uzelac
