CD
Trunčice uzbuđenja
Sonic Youth: NYC Ghosts & Flowers
Poslednji
album njujorških art rokera Sonic Youth uverava već
uverene da su pomenuti jedna od najvećih rokenrol prevara u istoriji
popularne muzike, dok s druge strane pruža fanovima (takođe već
uverenim) još jednu bogatu zvučnu kontemplaciju. Oni između, u
zavisnosti od uzrasta i muzičke potkovanosti, vrlo brzo će se prikloniti
jednoj od postojećih struja.
Skoro dvadeset godina na muzičkoj sceni, sa preko deset studijskih albuma, Sonic Youth, kao i Velvet Underground, nisu bend koji je ostvario velike tiraže, ali je zato lako verovatno da je svaki kupljeni primerak isprovocirao slušaoca da osnuje bend. Što u slučaju Velvet Undergrounda i nije toliko pozitivno, jer su nastali Sonic Youth, a u slučaju Sonic Youtha pogubno je i samo pomisliti na bulumentu gitarskog feedbacka željnih tinejdžera. Jer tamo gde su nedostatak talenta SY nadoknađivali muzičkim intelektom, nesrećne žrtve SY-zanosa tavorile su do sudnjeg dana u nemaštini melodija i mediokritetskom imitiranju svojih idola.
Bazu svog muzičkog izraza Sonic Youth su iskovali mešanjem dve pesme grupe The Stooges, prapankoidne I Wanna Be Your Dog i praart/postrokerske We Will Fall. Sva nadogradnja ove, u originalu sjajne konstrukcije zasnivala se na eksperimentisanju gitarskom bukom, igranju sa repetitivnošću ritma i vokalnih deonica, usiljenom pank arogancijom, sve obimnijim izletima u avangardizaciju, i povremenim, neverovatnim i uspešnim sudarima sa talentom.
Krećući se svojim paralelnim vremenom i prostorom, za nas, sada, možda očiglednije nego u početku svoje karijere, ali svakako manje prkosno, Sonic Youth novim albumom NYC Ghosts & Flowers nastavljaju moguću tetralogiju započetu '95. sa Washing Machine (u to vreme pričalo se da će i bend promeniti ime u Washing Machine), dopunjenu tri godine kasnije neobitničkom gitarijadom A Thousand Leaves, i samo godinu dana kasnije duplim Goodbye 20th Century albumom obrada kultnih avangardnih kompozitora, poput Štokhauzena, Kejdža ili Joko Ono. Iako pod velikom firmom Geffen, SY su sebi na vreme omogućili kreativnu slobodu, te u okviru nje i slobodnog vremena u sopstvenom studiju (što su sve ohrabrujući preduslovi za intelektualne orgije, ali i jalovosti) nastavljaju svoje paramuzikološke odmake od klasičnog rok strujanja. Problem je jedino što je kreativni arsenal već odavno na izmaku, i što retke trunčice uzbuđenja donose tek duhoviti naslovi poput Nevermind (What Was It Anyway), sa jasnom referencom na probojni album Nirvane. Moguća razvojna linija postoji, i ovde je demonstrirana uz produkcionu pomoć Džima O'Rurka, jednog od trenutno najangažovanijih art-rok producenata i izvođača. Njegova intervencija je najočiglednija (a možda i najispravnija!) kada je u pitanju trajanje ploče – samo 43 minuta!
Nakon uspeha albumima Goo i Dirty, prvo kreativnim a potom i komercijalnim, reklo bi se da su SY ostvarili vrhunac svog voljnog i nevoljnog koketiranja sa melodijom i komercijalnom rok formom. Otuda je već naredni Experimental Jet Set, Trash And No Stars, album koji je kritika opljunula, a autor ovog teksta, kako godine odmiču, sve ga opravdanije hvali, bio najogoljeniji i najodvratniji skelet novih Sonic Youth. Zaodenut u minimalističku aritmiju, ciničan i, rekao bih, po naslovu poluautobiografski (ako ne i u celosti!), ...No Stars je bio skica za zvaničnu polupenzionersku karijeru započetu godinu dana kasnije pomenutim Washing Machine. Paralelno s tim, gradeći sopstveni andergraund, SY snimaju seriju ipija za svoju matičnu kuću SYRecords koja kulminira mini-albumom Silver Session For Jason Knuth, koji je u potpunosti načinjen od gitarske distorzije. Delovi tih istraživanja biće kasnije ugrađivani u regularne albume (počuj naslovnu temu s novog albuma).
SY su možda već danas preveliki za kritičare i kritiku, jer njihov uticaj na američki andergraund kasnih osmadesetih (Flaming Lips) i kasnija postrok dejstvovanja (Slint, Built To Spill), kao i na (pre feministički nego) ženski rok (Bikini Kill, Huggy Bear) ne može biti osporen. Otuda sporadične prozivke da je njihov netalenat izrodio jednu od većih (ako ne i najdužih) rokenrol prevara, pre služe kultu nego što imaju nameru da ga ruše. Ipak, ostaje kao žalosna i zlobna primedba da su dve najlepše i najemotivnije pesme koje je ovaj bend svojim dodirom božanski uzdigao dela pravih rok talenata: Computer Love Nila Janga i Superstar The Carpentersa.
Slobodan Vujanović
