Euro
2000
Poslednja šansa
Za nekolicinu standardnih reprezentativaca, Belgija i Holandija (ako do nje stignemo) predstavljaju oproštaj od "plavog" dresa. Samo od njih samih zavisi sa kakvim će uspomenama napustiti jedno veliko takmičenje. Turneja po Aziji jeste velika opomena, ali nije merilo realne vrednosti našeg tima koji bi trebalo da ide u četvrtfinale – sve ispod toga bilo bi veliki neuspeh, sve iznad toga veliki uspeh
U
nedelju 4. juna ugledni španski politički dnevnik "El Pais", u
pregledu međunarodnih vesti iz fudbala, objavio je kratku informaciju o
"sigurnim pobedama Norveške, Slovenije i Jugoslavije (!), rivala Španije
na predstojećem Evropskom prvenstvu, u prijateljskim pripremnim
utakmicama". Vest je bila tačna "dve trećine"- Norveška
je pobedila Italiju sa 1:0, Slovenija Saudijsku Arabiju sa 2:0, a nepažljivi
urednik toliko je bio siguran da je zapravo Jugoslavija pobedila Hong Kong
sa 4:2, valjda mu se obrnuto učinilo nemogućim, da se nije ni udubljivao
u agencijske vesti koje su imale sasvim tačan rezultat sa strelcima i
minutima. I dok su "plavi" u "El Paisu" uspeli da
"pobede" Hong Kong, u drugim španskim novinama bili su ismejani
u velikim naslovima i opširnim izveštajima. I prethodni mečevi bili su
propraćeni sa dosta skepse kada su u pitanju mogućnosti našeg tima, da
bi u ponedeljak 5. juna madridski "As" iz pera svog eksperta za
međunarodni fudbal Hulia Maldonada zvanog Maldini, u analizi tri španska
rivala u grupi, ispod velikog naslova preko cele strane "Jugoslavija
se utopila" napisao: "Jugosloveni ovog trenutka ne predstavljaju
apsolutno ništa", uz dodatak da selektor Boškov još uvek nije rešio
dilemu za neka ključna mesta u timu. Maldini konstatuje da je u ekipi
previše veterana, da vezni red igra isuviše sporo i da od mladih samo Kežman
čeka svoju šansu kao "priliku života".
Mnogo žešći od Maldinija bili su domaći kritičari kojima će, bojim se, ponestati "municije", pošto su sve rafale već ispalili po igračima i selektoru Boškovu. Niko normalan ne može da brani rezultate iz Azije, ali isto je tako pogrešno otići u drugu krajnost i sada negirati maltene svaku vrednost igrača koji su pošteno i uspešno, u uslovima koji su bili daleko od regularnih, izgurali kvalifikacije i stigli na Euro 2000. Zahvaljujući ovoj generaciji igrača Jugoslavija je "vezala" dva velika takmičenja (i uterala u kasu FSJ lepu sumu deviza), svetsko i evropsko prvenstvo, što nam se nije desilo od '74 (SP) i '76 (EP), ne računajući '90. i '92, kada smo bili izbačeni iz Švedske zbog sankcija OUN-a.
(NE)REALNE
AMBICIJE: Nisu krivi ni igrači ni FSJ što niko u Evropi neće da
igra sa nama prijateljske utakmice. Zna se zašto, odnosno zbog koga. U
takvoj situaciji alternativa je bila – Azija ili ništa. Većina igrača
bila je za ovu drugu varijantu, ali stručni štab je želeo utakmice da
"proveri sve kandidate". Pouzdano znamo da se igračima nimalo
nije išlo na tu turneju. Neki su bili povređeni, većina umorna posle teške
sezone a svi zajedno krajnje nemotivisani da po velikoj vrućini i nepodnošljivoj
vlažnosti vazduha igraju sa nekim "levacima". Samo desetak dana
ranije neki od njih su postali prvaci Italije (Mihajlović, D. Stanković)
i Španije (Jokanović), osvajali kupove ovih zemalja (opet Mihajlović i
D. Stanković, uz Đukića koji je igrao i finale Lige šampiona), Kovačević
i Milošević još nisu mogli da prežale gubitak titule (Juventus) i
neulazak u Ligu šampiona (Saragosa), Mijatović je verovatno – povodom
finala Reala u Parizu – kao heroj sedme titule pre dve godine u mislima
više bio sa svojim golom u Amsterdamu nego u Pekingu i Seulu, Đorović
ne zna da li ostaje u Selti ili se negde seli... Ceo taj splet okolnosti
nije opravdanje ali jeste objašnjenje zašto su "plavi" prošli
tako kako su prošli.
Sledi, naravno, pitanje kako će proći u Belgiji i, možda, Holandiji (ako do nje dođemo, s obzirom na to da prve tri utakmice igramo u Belgiji). Niko, naravno, nema čarobnu kuglu koja kazuje budućnost, ali ako se ambicije smeste u kontekst realnosti – što kad smo mi u pitanju nije baš jednostavna stvar – onda nema mesta ni defetizmu ni euforiji. I dalje je realno ono što je bilo rečeno posle žreba: cilj je četvrtfinale. Sve ispod toga bilo bi neuspeh, možda i debakl (daleko bilo!), u zavisnosti kako ispadnemo. Sve preko toga bio bi veliki uspeh. Računica se svodi na pobedu protiv Slovenaca u prvom meču i na traženje još tri boda u mečevima sa Norveškom i Španijom, mada u nekim varijantama i dva remija mogu biti dovoljna. Ako igrači koji igraju u vodećim i vrlo solidnim evropskim klubovima nisu u stanju to da ostvare, neka im je Bog u pomoći...
Toga su svesni i oni sami. Za nekolicinu preko 30 godina ovo je verovatno poslednje veliko takmičenje i poslednja šansa da kao generacija nešto naprave. Da ne ostanu zapamćeni po bežanju iz sopstvene zemlje bod bombama, po odlaganju mečeva, po igranju na neutralnom terenu, po odbijanju da im se izdaju vize, po stalnim pretnjama o isključenju... Kada su sve to pregurali, preživeće, nadamo se, i prvi krug eliminacija.
BOŠKOV
JE BOŠKOV: U paketu sa igračima na udaru kritika našao se, što je
i razumljivo, selektor Vujadin Boškov. Ono što mu se najviše može
prigovoriti jeste to što se ne drži izreke "ispeci pa reci",
nebrojeno puta je postupcima demantovao sopstvene izjave (poslednja mu je,
po dolasku u Beograd, da Stojković neće počinjati utakmice u Belgiji),
ali sve dok "korekcije" ostaju u domenu verbalnog, nema
ozbiljnijih problema. Boškovljeva iskrenost u stilu "što na um to
na drum" sušta je suprotnost njegovom prethodniku, šampionu
frazeologije Milanu Živadinoviću. Međutim, Boškovljevu sklonost da
ponekad previše priča i kaže ponešto što se kasnije njemu prvom obije
o glavu ne treba mešati sa njegovom stručnošću i osećajem za posao
koji radi. Drugim rečima, na ozbiljnom takmičenju kakvo je Evropsko
prvenstvo Boškov će, uvereni smo, izvući maksimum iz igrača. Za šta
će to biti dovoljno, videćemo. Većih dilema oko tima nema, na golu će
biti Kralj ili Cicović, u odbrani Dudić (Komljenović), Đukić,
Mihajlović i Đorović, na sredini Jokanović, D. Stanković, (J.
Stanković), Stojković (Drulović), u napadu Mijatović i Kovačević sa
Kežmanom kao prvom alternativom i Savom Miloševićem kao drugom.
Boškov je u Aziji imao razgovor sa Mijatovićem na temu njegovog vraćanja na mesto glavnog organizatora umesto Stojkovića, ali Mijatović nije bio oduševljen iz dva razloga: prvo, još uvek je nedovoljno spreman posle jednomesečne pauze zbog povrede a ta uloga tražila bi mnogo više trčanja i, drugo, već šest godina igra kao istureni napadač i ne bi se, bez preke nevolje, vraćao na mesto polu-špica. Boškovu ostaje da reši problem na levoj strani, i kao pre dve godine u Francuskoj opet nemamo spoljnog defanzivnog igrača koji igra levom nogom. Biće nekih "krpljenja" ili prelazak na varijantu 3-5-2 sa tri centralna beka i nekim vezistom (Jovan Stanković, Drulović) ne levoj strani. Boškov obećava mnogo minuta Matiji Kežmanu koji je svoju šansu u Aziji znao da iskoristi, ali ostaje da se vidi koliko će selektor biti od reči kad dođe vreme utakmica. Zbog fizičke konstitucije Kežman može biti alternativa samo Mijatoviću, dok su Milošević i Kovačević jedan drugom zamena.
Ono što je dobro jeste činjenica da nema povređenih igrača a kapiten Dragan Stojković uverava da je atmosfera u ekipi "idealna". Kažu da je jedini problem "što nema problema", ne računajući Saveljićeve peripetije sa vojskom što je, naravno, vanfudbalska tema koja će, prema nadanjima FSJ, uspešno biti rešena. Naša kompletna delegacija odavno je dobila vize za Belgiju (većini igrača koji igraju u zemljama EU viza nije bila ni potrebna) a tužba nekih albanskih emigranata, koji traže zabranu dolaska Jugoslavije na osnovu nepostojećih sportskih sankcija EU prema našoj zemlji, nekom belgijskom sudu morala bi da završi u košu jer zaista nema ni najmanjeg osnova za bilo kakvu dilemu što je, uostalom, rekla i belgijska vlada.
POČINJE SMENA GENERACIJE: Neosetno, Boškov je počeo smenu generacije. Kežman, Dudić i D. Stanković su tek prevalili dvadesetu, tu je i oporavljeni Drulić, sa Kovačevićem, Miloševićem, Nađom i Kraljem koji su u najboljim igračkim godinama, sa Đorovićem, J. Stankovićem, Komljenovićem i Cicovićem koji još nemaju 30 godina – eto kostura za buduću selekciju. Ko od veterana (Mijatović, Drulović i Jugović imaju po 31 godinu, Jokanović u avgustu puni 32, Đukić je napunio 34 a Stojković 36) bude izdržao konkurenciju za mesto u timu – biće dobrodošao.
Sa Boškovom ili bez njega? Odgovor će se sam nametnuti posle Evropskog prvenstva a nagovestiti već 13. juna, posle prvog meča sa Slovenijom.
Vladimir Stanković
