Srbija u razbijenom ogledalu
Ko krene - stići će
Da li euforična histerija režima i grogirana pospanost opozicije mogu izmeniti želju građana za promenama? Kakav je mogući uticaj crnogorske izborne probe na politički život u Srbiji
Režim
je u maju 2000. zadao srpskoj opoziciji najjači udarac od raspada
koalicije "Zajedno" tako što je Vuka Draškovića i SPO udaljio
od njegovih opozicionih drugova i konkurenata, i što je oduzeo Studio B,
sabio u ćošak beogradsku upravu. Vlast je potom prekinula nastavu na
univerzitetima samo da bi onemogućila studentske proteste. Ozbiljnijeg
otpora nije bilo, možda zbog toga što je bez ozbiljnijeg opozicionog
odgovora 1998. ukinuta autonomija Univerziteta u Srbiji, što je za
posledicu imalo istiskivanje ili direktno izbacivanje sa Univerziteta oko
180 univerzitetskih profesora (Zaga Golubović, Pres klub, pre dve
nedelje). Pripadnike studentskog pokreta Otpo policija je privodila i
legitimisala tako sistematično i sumnjičavo da srpski politički život
više nije mogao da bude poređen sa one tri Domanovićeve kultne satire
("Vođa", "Danga" i "Mrtvo more"), već sa
Nušićevim "Sumnjivim licem" (u nekoj palanci otkriven
anarhistički element, izvesni apotekarski pomoćnik sa spisima protiv
zatvora). Pitanje je kakav će to efekat imati.
Otpor, čija je popularnost narasla preko realnih mogućnosti ovog raspršenog pokreta, iznudio je od dezorijentisane opozicije formirane mreže za reagovanje na represiju, tako da svako privođenje u gradovima, palankama i selima postaje politički slučaj. Udvorički i lažljivi režimski promoteri ove represivne kampanje možda uživaju u "statističkom" efektu zastrašivanja, možda taj efekat strahovlade služi i kao alibi pokolebanoj opoziciji, ali ta akcija ne može biti dugoročno korisna za režim.
Građani ne vole da im policija saslušava školsku omladinu, ma koliko ekstremnoj sirotinji imponovalo kada školarci zapadnu u zatvor.
Opozicija je svoje akcije obeležavala parolom "Stop teroru!", ukazujući na kriminalizovanu državu, a režim je otpočeo "borbu protiv terorizma", jureći pripadnike jednog u osnovi gandijevskog pokreta (bez velike populističke snage, kako su i pokazala zbivanja na beogradskom univerzitetu, uostalom).
Mada ta "borba protiv terorizma" ne jenjava, njeni tvorci zapravo ne mogu da se izvuku ni iz onog početnog požarevačkog slučaja koji sistematično potkopava kredibilitet sudstva (ostavka sudija, tužioca, a potom i povlačenje branilaca iz sudskog procesa, ukazivanje na rođačke veze sudija i pojedinih političara, sve očiglednija pristrasnost itd.) Mesec dana je trebalo da se sasluša neko koga u Požarevcu zovu Zoki Roleks.
Pošto po dosadašnjim indicijama nijedno spektakularno ubistvo nije skrivila opozicija (u slučaju ubistva Boška Peroševića ubedljivija su psihološka objašnjenja nego sva ostala "pakovanja"), čitava politička operacija se pred licem javnosti pokazuje kao farsa.
POBEDA NAD SOBOM: Tako je u atmosferi "borbe protiv terorizma" politički Beograd dočekao i vesti sa lokalnih lakmus-izbora u Podgorici i Herceg-Novom. Rezultat tih izbora otkriva za Srbiju važnu političku činjenicu da su i jedan i drugi akter (i Bulatović i Đukanović) odneli pobedu nad samima sobom, pošto su jednu pregrejanu političku konfrontaciju završili mirnim crnogorskim izbornim ishodom, praktično bez incidenata, i prikazali neuverljivim dijagnoze i spekulacije da je u Crnoj Gori na pomolu oružani sukob. To može dalekosežno uticati i na atmosferu u Srbiji, gde je većina građana opredeljena za razrešenje krize izbornim putem i za izbegavanje građanskog rata, po poslednjim beogradskim događajima sudeći, i za izbegavanje ozbiljnijih rutinskih čarki s policijom.
Mada su i Podgorica i Herceg-Novi specifični slučajevi koji se teško mogu primeniti i na ostatak Crne Gore (Ljiljana Baćević, Pres klub, ponedeljak 12. jun), ipak neka hroničaru bude dozvoljeno da nasluti da neki njihovi pokazatelji mogu biti interesantni i za Srbiju. Prvo, slučaj Podgorice pokazuje da crveno-crna koalicija daje sinergički efekat. Ljiljana Baćević kaže da su sve partije dobile glasove za koje se po sondažama pretpostavljalo da će dobiti, plus nešto malo više. To nije bilo dovoljno za politički preokret u Crnoj Gori, da li će biti dovoljno za spasavanje srpskog režima čiji rejting nije dovoljan za izbornu pobedu?
NEZADOVOLJSTVO: U Đukanovićevom slučaju, socijalno nezadovoljstvo je u velikoj meri neutralisano antimiloševićevskim gardom, a u Srbiji bi to nezadovoljstvo moglo delovati obrnuto – u korist reformskih demokratskih snaga.
Politički tim 2000 ukazuje u svojim najnovijim analizama da ne postoji ni jedna jedina oblast kojom su birači zadovoljni u znatnijem broju: nezadovoljstvo ekonomskom situacijom iskazuje 90 odsto građana Srbije, međunarodnim položajem 86 odsto, životnim standardom 84 odsto, vlašću u Srbiji 71 odsto, privatizacijom državne svojine 65 odsto itd.
Nešto više od polovine nezadovoljnih očekuje boljitak od izborne smene sadašnje vlasti i dolaska opozicije na vlast.
Opozicija u takvoj atmosferi mora da pokaže odgovornost koja joj je slaba strana. Đukanović je u povoljnijem položaju od srpske opozicije zato što ima "ime i prezime", a srpska opozicija nema tu vrstu personalizacije; Đukanović ima vlast i moć koju ume da upotrebi, a srpska opozicija nema, a i ono moći što je stekla 1997, sudeći po maju 2000, ne ume da upotrebi ni u nužnoj samoodbrani. Iskusni Desimir Tošić bi rekao da za promenu nedostaju samo tri stvari – ideje, organizacija i mase.
VOJSKA: U novljanskom slučaju, koji je možda "srpskiji", sudbina Jugoslavije kao izborna tema pokazala se važnom, i Jugoslavija će se sigurno naći i u centru izborne kampanje naredne jeseni. Sudbina savezne države u samoj Srbiji nije tako dramatizovano pitanje, crnogorsko "poći ili ostati" doživljava se u Srbiji s neočekivanom količinom ravnodušnosti, ali to pitanje ne treba ni potcenjivati jer srpski glasač je do sada bio podložan manipulacijama, strahom od gubitka države.
Podgorički slučaj pokazuje, možda, da upotreba rata kao izborne teme nije toliko presudno važna, kako proizlazi iz režimske retorike. Ove nedelje režim je koristio godišnjicu kraja rata s NATO-om da bi pojačao ratna sećanja, (upalio večnu vatru na Ušću, slavio s vojskom). Režimska vrhuška se grčevito drži za vojsku, koja u Srbiji ima veliki ugled, koji je posle teškog rata s nadmoćnim neprijateljem porastao. Za 60 odsto birača u Srbiji danas najvažnija vrednost je patriotizam, a Vojska Jugoslavije uživa poverenje preko dve trećine birača, a za 19 odsto to je institucija od najvećeg poverenja. Režim će i dalje svojatati vojsku, vojni vrh će režimu iskazivati više od korektne lojalnosti i to će biti važan režimski izborni adut. Opoziciji predstoji da pokuša da "izborno pacifikuje" vojsku i da brže i jasnije nego u slučaju odnove i izgradnje pokaže da vojsku čine njeni mladi birači. To ne bi trebalo da bude tako težak zadatak, pošto učesnici u ratu nisu čekali ukidanje ratnog stanja da izraze nezadovoljstvo i pošto branioci otadžbine u principu ne vole kad im pohvalnice na postamentu sastavlja žena vrhovnog komandanta.
ZAVRŠNI ARANŽMAN: Ništa nije gotovo, utakmica zapravo nije ni počela, a opozicija više i nije u mogućnosti da diktira kada će ona početi. Posle crnogorske probe postaje važno ne samo da li će srpska opozicija konsolidovati svoje odnose i da li će konačno krenuti među birače, da li će im pokazati da misli ozbiljno; da hoće, može i ume, već i to da li će postići saglasnost sa Đukanovićem o njegovom učešću na saveznim izborima. Nebojša Čović (DA) veruje da takva mogućnost postoji. Politikolog Ilija Vujačić (Pres klub, 12. jun) procenjuje da će Đukanovićeva odluka zavisiti od procene šansi srpske opozicije koja u ovom trenutku "nema igru", ne deluje kredibilno, odlučno i pribrano.
Trenutak raspisivanja izbora sada po vlastitom nahođenju može da odabere režim. Po dosadašnjem toku stvari jasno je da opozicija ne može izboriti iole bolje uslove od postojećih, čak i ako se SPO probudi iz agonične letargije. Vreme redovnih izbora se toliko primaklo da je pitanje i da li je moguće da eventualna normalizacija prilika, za koju režim nije spreman, uopšte da efekte. Opozicija, dakle, mora da uđe u bitku težu od prethodnih. Jedina prednost na njenoj strani je sada već desetinu puta izmereno većinsko antirežimsko raspoloženje, ali to raspoloženje se sada okreće i protiv opozicije.
Posle rascepa i ove udružene opozicije, SPO drži sednicu Glavnog odbora nakon koje se čuje da ova partija ostaje pri svojoj proceni da izbora ne može biti pod ovakvim uslovima, ali da SPO nije rekao da na izbore neće izaći, te da su sumnjičenja SPO-a da snuje kolaboraciju s režimom nekorektne i zlonamerne. Ostali deo opozicije sada srdačno konstruktivno usaglašava stavove oko izrade zajedničke liste, kriterijuma za izbor poslanika i odbornika i odluke o odlasku aktivista među birače. Start se odlaže za još petnaestak dana. Čeka se da se predomisli SPO. Đinđić, odnosno Savez za promene, organizuje na pijacama i trgovima rad s masama (deli se propagandni materijal), dok policija u manjim mestima ponegde onemogućuje i takve akcije...
Naglo povlačenje opozicije, njen dezangažman i nesloga za posledicu imaju rast sumnje u to da je ta politička garnitura uopšte spremna da izvede smenu. To kolebanje daje prostor režimu da opoziciju prikaže kao nesposobnu, korumpiranu, moralno potrošenu i bezvoljnu. Gubitak entuzijazma za opozicionu stvar vidljiv je i u nezavisnim medijima.
Pozitivno može biti samo to što čitava režimska mašina udara u prazno kao omamljeni bokser pokazujući svoje naličje. To znači da julovsko-radikalska histerična kampanja ne obećava pozitivan izborni rezultat po naručioca i da bi SPS morao opet da zaigra na g. Mrkonjića... Uprkos realnom uspehu u obnovi 4,5 odsto kapaciteta koje porušio NATO, režim, međutim, ne može postići efekte prošlogodišnje obnove kada je popravka prvih mostova donosila olakšavajući optimizam. G. Labus (G17), koji iznosi podatak o obimu obnove, konstatuje da je, dakle, potrebno dvadeset godina da ova zemlja popravi ono što je prošle godine izgubila u dva meseca rata s NATO-om. Većina građana dolazi svesti da toliko vremena nema. To osećanje završava vek ove vladajuće garniture pa euforična histerija režima i grogirana pospanost opozicije tu malo šta mogu izmeniti. Građani čekaju nekoga ko će krenuti napred. Ko bude krenuo – stići će.
Milan Milošević
