Predsednik kineskog parlamenta u Jugosalviji
Naš gost Li Peng
Zbog uloge egzekutora u gušenju pobune na Tijenanmenu, posetilac Beograda je na međunarodnom planu kompromitovan
Aktuelni
predsednik Svekineskog narodnog kongresa (kineskog parlamenta) Li Peng,
koji je ovih dana boravio u zvaničnoj poseti Beogradu, jedna je od
najkontroverznijih političkih figura savremene Kine. Ono što je
neizbrisivo obeležilo njegovu političku biografiju, a što će izvesno
poneti i kao sopstveni teret u političku istoriju moderne Kine jeste činjenica
da je u svojstvu premijera 1989. godine potpisao naredbu o uvođenju
vanrednog stanja u Pekingu; ona je, kao neophodna forma prethodilo krvavom
gušenju nenasilnih studentskih demonstracija 4. juna iste godine na
centralnom gradskom trgu Tijenanmenu.
Osim što ga je to u uvek maglovitoj liniji podele u kineskom rukovodstvu na "reformiste" i "konzervativce" definitivno svrstalo u tvrdolinijsku potonju grupu, odlukom da u tim dramatičnim trenucima podrži Deng Hsijaopinga i ostale iz uticajne stare garde kineske vrhuške Li Peng je na sebe preuzeo ulogu egzekutora u nasilnom gušenju studentske pobune. To ga je na međunarodnom planu dobrano kompromitovalo (godinama je u zvaničnoj funkciji putovao samo po nekim azijskim i afričkim prestonicama gde se ljudska prava tretiraju na sličan način kao i u Kini, dok su ga zapadni mediji krstili epitetom tijenanmenskog "krvnika"), a u domaćoj javnosti (među običnim ljudima) učinilo definitivno neomiljenim. Konačno, omeđila je i njegovu dalju karijeru koja mu je sudbinom možda drugačije bila predodređena.
Na velika vrata u kinesku politiku Li Peng je ušao krajem sedamdesetih godina, kada je Deng Hsijaoping proklamovao politiku reformi i otvaranja, profilišući i novu vodeću kadrovsku strukturu. Većina lidera koji su razumeli i zdušno podržali Dengovu viziju kineske budućnosti, u prethodnom, relativno dugom razdoblju Maovih komunističkih eksperimenata, naročito tokom "kulturne revolucije", prošli su sopstvenu golgotu šikaniranja i fizičkog stradanja (uključujući i samog Denga). Za razliku od njih, Li Peng je i kroz taj period prošao relativno lagodno. Njega je jos kao dete, početkom tridesetih godina, usvojio Ču Enlai, potonji kineski premijer, veoma poštovan i voljen u Kini, bez obzira na to što je uz hirovitog Maoa i njegovu još hirovitiju suprugu ostao do smrti (nekoliko meseci pre Maoa).
Li Peng se početkom pedesetih godina školovao u Moskvi (vodio je tamo sekciju kineskih studenata), a po povratku u zemlju bavio se svojim poslom elektroinženjera. Njegovi kineski biografi ne propuštaju da spomenu kako su, zahvaljujući baš njemu, i tokom "kulturne revolucije", kada je sve u Kini bilo u opštem haosu, Peking i Tjencin (višemilionski grad nedaleko od Pekinga), "redovno bili snabdevani električnom energijom".
Sa takvim revolucionarnim pedigreom (Ču Enlaijeva supruga, a Lijeva pomajka Deng Jingćao takođe pripada plejadi najistaknutijih kineskih komunističkih revolucionara), Li je pripreman za veliku budućnost, što se naslućivalo i po nadimku "crveni princ", kako su ga nazivali. Tako je, sledeći predodređeni razvojni put, nakon prvih potresa u kineskom rukovodstvu koji su se desili posle prve decenije reformskog kursa krajem osamdesetih godina, kada je harizmatski generalni sekretar partije Hu Yaobang smenjen, Li Peng postao premijer, nasleđujući Džao Cijanga (koji je otišao na mesto prvog čoveka Parije). A, onda se, nepune dve godine kasnije, "dogodio Tijenanmen". Poštujuća sopstvena uverenja da protiv mladih ljudi – studenata ne treba primeniti silu, generalni sekretar partije Džao dao je ostavku a premijer Li je ostao "čvrst" i – potpisao naredbu o uvođenju vanrednog stanja u Pekingu.
Nakon šoka u kome se dobar deo čovečanstva našao posle tijenanmenske tragedije, unutrašnjeg potresa u samoj Kini i, dakako, u njenom partijsko-državnom rukovodstvu, protok vremena je učinio svoje. Politički su preživeli i Deng Hsijaoping i Li Peng, koji je o(p)stao na mestu premijera dovoljno dugo (do pre dve godine) da zajedno sa Dengom i novom posttijenanmenskom garniturom lidera (Djiang Cemin i Džu Rongđi, u prvom redu) očuva reformski kurs kojim Kina i dalje impresionira svet. Ipak, i Li Penga je platio neku svoju "cenu" sudbonosnih junskih događaja od pre 11 godina. Nakon gotovo cele decenije, mada za kineske uslove i dalje relativno mlad (rođen je 1929), skrajnut je na mesto predsednika parlamenta, formalno prestižnu, ali na kineskoj hijerarhijskoj lestvici faktički neuticajnu funkciju. U tom svojstvu sada i putuje po svetu, u zemlje koje su na tijenanmenski masakr ili zaboravile ili su posle toliko godina Li Pengu oprostile.
Seška Stanojlović
