Plinsko svetlo
Najkraća
i u rekordno kratkom roku napravljena antologija rodoljubive poezije
objavljena je 12. juna 2000. godine u Srbiji. Sastoji se od svega dva
stiha, oba iz pera istog pesnika! Ova u mnogo čemu jedinstvena antologija
štampana je u tiražu od jednog komada – u jednom komadu metala i
kamena – ali joj skroman tiraž i unekoliko zastareo način štampe nije
smetao da u trenutku objavljivanja postane poznatija od svih dosad
objavljenih antologija.
Na mestu gde se grle dve najveće reke (jedna najveća na jugoslovenskim prostorima i druga, najveća u Evropi, vidi: Milutinović, Milan, Sabrana dela, tom I, Verzalpres) podignut je obelisk, na vrhu je baklja neviđena, u podnožju reči izlivene, iznedri ih predsednikovica, u osami dvora bijeloga. Potpisav se skromno sa Narod Srbije, profesorka je jednu stranu spomenika ukrasila svojim tekstom heraklitovskog naslova, pobrojala je sve agresorske zemlje (ne oprostiv ni braći Grcima) i taj tekst zauzeo je jednu stranu monumenta; na dvema drugim stranama nahode se stihovi koje profesorka najbolje obožava i koje, eto, skromno preporučuje ne samo našoj pažnji nego i pažnji svih pokoljenja i svih namernika koji će u narednim stolećima i milenijumima prolaziti kroz "Park prijateljstva".
Antologičarka je odabrane stihove i svoj da kažemo predgovor podarila Srbiji, mene lično prijatno je iznenadila, ali time što je na sebe preuzela odgovornost antologičara lišila nas je solucije da se na obelisku nađe možda i neki drugi stih, možda savremeni domaći haiku ("Narod je najveći heroj", "Volim i ja vas"); profesorka verovatno nije htela da je neko sutra optuži za protekciju, ili za privatizaciju spomenika koji pripada čitavom narodu i čitavoj večnosti (potonju je predsednik Milutinović svečano pustio u pogon pritisnuvši dugme povezano sa plinskom bocom u podnožju monumenta).
Odmah posle svečanog prenosa seo sam u škodu i uputio se u Park prijateljstva. Pređem Brankov most, patrola ne da nikome desno, na raskrsnici kod CK, isto, vozi pravo, tako mi i treba, ja sam Nikoletina Bursać koji samo što ne kaže – pa ja sam naš, drugovi, to je moj spomenik, spomenik meni... Tek na sledećoj raskrsnici mogao sam desno, dođem do raskrsnice ka Ušću, sad se pa ne može levo, iako su najdraži gosti već bili otišli, dobro, ništa, auto penjem na olinjali travnjak podno semafora, narodna milicija je zadužena da zaprečuje prolaz ka spomeniku a ne da štiti zelenilo, i tako, odem peške do spomenika: dva reflektora kakve nema ni diskoteka "Madona" bacaju u nebo dva slobodarska zraka, majstori pakuju kablove i piju pivo...
Poluglasno čitam stihove pokušavajući da postignem sugestivnost RTS-ovog spikera... Nije kao na televiziji, trnci koji su me kod kuće u dva navrata dobrano podilazili ovde su totalno podbacili, možda zato što nisam neki recitator, a možda i zato što je zavist počela da me izjeda – zar nije mogao i neko drugi da odabere stihove i da u ime naroda Srbije objasni kojim je povodom spomenik podignut? Ne moram ja, ali, napokon zašto ne čak i ja? Ako sam pobedio na konkursu, ako je žiri pregledao sve druge predloge i odabrao moj, koji je bio pod šifrom, to je to. "Šta sve ne učinismo za ovu domovinu! Neko poginu. Neko osta govore da drži." Odlična pesma. Doista, autor nije domaći, naprotiv, Turčin je, i ne bi pasovao zato što je iz agresorske zemlje učlanjene u NATO, ali našao bih ja nekog domaćeg, ili Kineza, možda bih odabrao baš nešto što je napisala sama građanka Marković.
Ne znam kako je došlo do toga da nam jedna osoba po svom ukusu uredi tri strane spomenika (na četvrtoj su vratašca kroz koja se unosi boca za plin). Građanka Marković je možda popustila pred pritiskom partijskih drugova i pristala da nam učini, ali je u meni probudila osećanje da živim u zemlji koja je cela vlasništvo njene familije: muž predlaže ime mosta, žena bira poeziju i diktira šta će pisati na spomeniku...
U samoj ideji da na spomeniku mora da bude neki stih ima nešto proizvoljno: možda bi neko radije video mozaik sa motivima iz života inženjera Mrkonjića? Možda bi neka od Koraksovih karikatura govorila o našem vremenu i više nego poezija?... Ako se ovako nastavi, gospođa Marković će nam uskoro reći: "Ovu godinu proglašavamo godinom zastave, vaše ćete kuće okrečiti u plavo, država će svima dati nov crep koji će se crveniti kao u bukvaru, a tišleraj ćete o svom trošku obojiti u belo..."
Zašto bi jedna osoba bila glavni urednik spomenika? Ako je profesor, ima još profesora, ako je osnivač partije, ima još osnivača... Ne bih da stvaram zlu krv između nje i gospođe Milutinović, koja joj je, mislim, i kuma, ali ako se gospođi Marković sve ovo moglo zato što joj je muž predsednik, zašto gospođa Olga nije mogla da odabere stihove koje bi umetnička livnica "Braća Jerković" izlila i montirala?!
Spomenik je otvorio predsednik Srbije (a ne Jugoslavije, ili Crne Gore), potpisan je narod Srbije, i ako je supružanska dužnost da se za svečanost nešto odabere i nešto sroči, onda je to bila dužnost gospođe Milutinović, kao bračne družice srbijanskog predsednika. Koji, kako reče general Ojdanić, pusti vatru i zapali je.
Ljubomir Živkov
