Budvanski
atentat
Rat dugih pušaka
Širi kontekst pokušaja ubistva Vuka Draškovića u
Budvi lako bi mogao biti ključ za rasvetljavanje ove mračne afere
Već
godinama traje podzemni i podmukli obaveštajni i specijalni rat Beograda
i Podgorice, čija je prva žrtva bio Goran Žugić, a čija kolateralna
žrtva umalo da postane i Vuk Drašković. U tu su priču umešane službe,
pare, političke intrige, ambicije, ali i borba za puki opstanak.
"A ti pripazi što laješ tamo, jer – dugačka je puška Petrovića", tako je glasilo upozorenje crnogorskim studentima početkom ovoga veka kada su išli u Beograd na škole. Vuk Drašković ovih dana tvrdi kako "dugačka puška Miloševića" umalo da ga rastavi sa životom usred Budve. Ta budalaština od atentata, međutim, preti da postane prekretnica ne samo u odnosima Beograda i Podgorice, nego i – mnogo više – u političkom životu Srbije.
Ta drama, dostojna Krležinog "Banketa u Blitvi", gde se po političkim emigrantima puca kao po zečevima (u pozorištu, od svih mesta), dešava se u nečemu što je i dalje, kažu, ista država. Modus operandi bio je jednostavan: iskoristivši okolnost da je Vuk Drašković otpustio pratioca koga mu je crnogorska policija dodelila i da je taj pratilac otišao, umesto da ostane pred kućom (što mu je bila dužnost), počinilac se prikrao iza kuće i sa dosta dobre pozicije ispalio na Draškovića osam metaka iz pištolja Bereta kalibra 7,65 mm s prigušivačem. Drašković kaže da je sedeo i gledao televiziju u sobi, okrenut leđima prozoru, kada ga je "nešto opeklo po levom uhu"; bacio se, kaže, na pod i čuo još nekoliko hitaca; jedan projektil (ili sekundarni fragment nečega u šta je metak udario) ogrebao ga je po desnoj strani glave. Počinilac je zatim pobegao, "uveren da me je ubio", kaže Drašković. Vuk je imao sreće: dva okrznuća po glavi sa udaljenosti od šest-sedam metara ukazuju na spretnu ruku; život su mu spasli milimetri. Izbor oružja čini se čudan: pištolj 7,65 mm, čak i "skorpion" M-84, automat istog kalibra sa prigušivačem jesu veoma dostupna oružja u ovim krajevima, ali je to i mnogo opasnija vrsta automata većeg kalibra, takođe sa prigušivačem, "Heckler und Koch", na primer. Izgleda su gabariti oružja igrali ulogu: letnje je doba, a veći automat s prigušivačem teško bi stao pod košulju. Odlučila je, kako se čini, potreba za diskrecijom... Da je korišćeno neko veće i preciznije oružje, Vuk Drašković bi bio mrtav.
Policija je opkolila Budvu i postavila kontrole na sve puteve i granične prelaze. Iste noći i sutradan, u petak, slobode je lišen izvestan broj lica, da bi dvoje ostalo u pritvoru, a za ccetiri lica raspisana je poternica pod sumnjom da su izvršili krivično delo ubistva u pokušaju i za pomaganje. Oružje je pronađeno i odgovara čaurama i projektilima sa lica mesta. Serijski broj je izbrussen, ali ima naccina da se rekonstruisse. Teorijski se po serijskom broju oružja može rekonstruisati njegova "biografija" i doći do dragocenih dokaza; problem je što takvih pištolja ima mnogo. A prigušivač se dade ugraditi na većinu modela bez mnogo teškoća.
Ono što u ovom atentatu odudara od prethodno poznatih matrica nije toliko "rukopis", način izvršenja, koliko činjenica da su pohvatani osumnjičeni počinioci. Možda je crnogorska policija imala sreće bacajući gustu mrežu; a možda je čekala i – dočekala. Naime, poznato je da još od januara 1998, posle nereda u Podgorici oko predsedničkih izbora, crnogorska policija ima pod diskretnom operativnom obradom izvestan broj lica koje sumnjiči da su agenti inflitrirani iz Srbije, ali i iz Republike Srpske, sa zadatkom izazivanja nereda i subverzije, obaveštajnog rada prema strukturama crnogorske vlasti itd. U kontekstu sve veće zategnutosti između crnogorskih vlasti, s jedne, i Vojske Jugoslavije i srbijanskih vlasti, s druge strane, te infiltracije i uopšte politički razvoj u Crnoj Gori donekle počinje da liči na 1991. u Hrvatskoj: potpirivanje separatizma na severu Crne Gore, osnivanje zanimljivih vojnih jedinica od još zanimljivijih likova, nagli rast rezervnog sastava crnogorske policije, sve intenzivnije međusobno špijuniranje i – naravno – propagandni rat bez skrupula i stida.
Taj hladni rat Beograda i Podgorice, u kome su ulozi jasni a pozicije skoro sasvim nepomirljive, do sada – na osnovu nekog prećutnog sporazuma – nije bio nasilan. Ubistvo Gorana Žugića pre dve nedelje, međutim, protumačeno je sa crnogorske strane kao eskalacija i "izvoz državnog terora u Crnu Goru". Žugić je ubijen u klasičnoj beogradskoj sačekuši, "skorpionom" sa prigušivačem; počinilac je ostao nepoznat – do sada... Goran Žugić bio je venčani kum i savetnik za nacionalnu bezbednost Mila Đukanovića, ali i veoma sposoban policijski operativac. Atentat na njega protumačen je u Crnoj Gori kao direktna poruka da je đavo odneo šalu i kao ilustracija koliko je "dugačka puška Miloševića". Operativna obrada već poznatih "bezbednosno interesantnih" lica bila je tada pojačana; postoje indicije da su podaci prikupljeni tokom te višegodišnje operativne akcije odigrali ulogu u hvatanju osumnjičenih za atentat na Vuka Draškovića. U kom pravcu vode tragovi – još nije poznato, kao što nije poznata ni uloga svih tih lica u celoj priči; očekuje se da će situacija biti jasnija kad crnogorska policija saopšti imena osumnjičenih i podnese dokaze istražnom sudiji u Budvi.
Kriminalističke činjenice, u ovom, kao i u mnogim prethodnim slučajevima lako bi mogle da odstupe pred političko-psihološkim i emotivnim silama koje godinama dominiraju srbijanskom politikom. Vuk Drašković već je jasno stavio do znanja da za tragediju na Ibarskoj magistrali i za budvanski atentat odgovornom smatra srbijansku državnu bezbednost; ako bude suočen sa uverljivim kriminalističkim nalazima, možda revidira to svoje mišljenje, ali se do sada Služba nije potrudila oko toga, pre svega u slučaju kamiona s peskom. Suviše je ubistava i pokušaja ubistava ostalo nerazrešeno da bi se prezumpcija nevinosti vlasti u njima dalje poštovala. Zato je budvanski atentat važan za budućnost.
Moguće su i drugačije varijacije u političkoj upotrebi ovog atentata, ali sada sve zavisi od istrage i njenih rezultata koji kasne više nego što je to politički dobro. Iznenađenjima nikad kraja...
Miloš Vasić
