Vreme broj 494, 24. jun 2000.

Srbija u razbijenom ogledalu

Vuk u meti

Ako se dokaže ono što spolja izgleda prilično verovatno, da u atentatu na Draškovića ima prstiju "izvesnih krugova", da se pretpostaviti da će to otežati položaj režima i da nikakva galama to ne može sakriti

Da li to Vuka juri brzi voz? Posle atentata na Vuka Draškovića u Budvi 15. juna gotovo da nema sumnje da je glavnina režimskog napada usmerena na Srpski pokret obnove. Takvu pretpostavku potkrepljuje gotovo neprekinuti niz jednoznačnih događaja, koji se nižu od 3. novembra prošle godine, kada na jednoj sasvim blagoj okuci na Lazarevačkom drumu jedan kamion naglo skreće prema automobilu u kome se nalaze predsednik SPO-a Vuk Drašković (koji je tada povređen), visoki funkcioner i važan čovek SPO Veselin Bošković (koji na licu mesta gine, kao i još trojica funkcionera SPO-a).

Posle toga pred masom pristalica na groblju Drašković obećava da će žrtve biti osvećene i ubice biti predate pravdi. Ekspertski tim pravnika SPO-a potom počinje paralelnu istragu, ali i pored upornog pritiska ne uspeva da od državnih organa iznudi informacije o vlasniku kamiona kojim je počinjeno četvorostruko ubistvo. Carinik koji je oduzeo sporni kamion, i po nalazima ekspertskog tima SPO-a dodelio ga Službi državne bezbednosti, gine u čudno običnoj saobraćajnoj nesreći. Slučaj se najpre vodi u Lazarevačkom opštinskom sudu kao banalna saobraćajka, a onda se povodom jedne druge krivične prijave slučaj ciničnom igrom javnog tužioca volšebno "pravno zatvara". Paralelno s tim jedan bivši radnik SDB-a, koji je po gubitku posla našao posao u službi marketinga beogradske Direkcije za građevinsko zemljište, kojom je upravljao pokojni Bošković, dopada zatvora u jednom krajnje neobično aranžiranom sudskom postupku i njegova supruga počinje bezuspešnu borbu za njegovu slobodu i život.

OTIMANJE, IZGLADNJIVANJE: Studio B koji je bio pod jakim uticajem SPO-a juri lazarevačku aferu zbog čega biva višestruko kažnjavan po tužbi policijskog generala, koji je bio prisutan na lazarevačkom drumu neposredno posle novembarskog atentata na Draškovića. Oprema Studija B na dve lokacije u Beogradu i u Mladenovcu biva oteta, pri čemu je jedan čuvar povređen udarcem pištoljem u glavu. Program Studija B je bio sistematski ometan. Gradska uprava u Beogradu je više meseci "izgladnjivana" – taksa od tri odsto po volji srpske vlade je blokirana, cene komunalnih usluga zamrznute i dvomilionski grad je polako uvođen u stanje nestabilnosti.

Članstvo SPO-a revoltirano svim tim događajima dva puta u maju, najpre na Ravnoj gori, a potom u Beogradu, skandira "ustanak, ustanak" dok ga politički lideri umiruju. U maju u Studio B noću upada policija i pod policijskom stražom srpska vlada postavlja novo uredništvo, a najveći deo dotadašnje redakcije ostaje na ulici. Ova redakcija demonstrativno pokušava da usmeno "emituje" program sa balkona gradske skupštine, i okupljanja građana tim povodom počinju, ali policija dva puta brutalno razbija demonstracije i protesti za nedelju dana splašnjavaju. Drašković sa Đinđićem i Koštunicom tada hitno putuje u Moskvu da bi od ruske vlade izdejstvovao posrednički uticaj na režim Slobodana Miloševića radi obezbeđivanja minimalnih uslova za fer izbore, možda i da bi povukao međukorak dok se situacija ne razbistri.

LOV NA DRAŠKOVIĆA: Po Draškovićevom povratku iz Moskve srpska policija na surčinskom aerodromu hapsi članove ličnog obezbeđenja predsednika SPO-a koji odmah bivaju ekspedovani u zatvor zbog neurednih dozvola za nošenje ili posedovanje oružja. Rimska "Republika" s tim u vezi ocenjuje da je hapšenje Draškovićevih telohranitelja po povratku iz Moskve označilo da je "Milošević proglasio slobodan lov na Draškovića". Bilo tako ili ne, Drašković se ponovo sklanja u Crnu Goru.

Početkom juna srpska vlada koristi kao povod jedan čudan štrajk privatnih autoprevoznika u Beogradu koji traže povećanje cena gradskog prevoza, uspostavlja kontrolu nad beogradskim Gradskim saobraćajnim preduzećem i, uz angažovanje autobusa vojske i policije, normalizuje saobraćaj u prestonici. Kojim su sredstvima privatni prevoznici ubeđeni da nastave da voze po staroj ceni – nije sasvim jasno. Posle Gradskog saobraćajnog preduzeća počinje kriza u Beogradskom vodovodu, čiji radnici kratko demonstriraju pred Gradskom skupštinom (polivaju je vodom), što se moglo razumeti kao priprema terena za eventualno preuzimanje i gradskog vodovoda od strane režima. U opoziciji se čuju procene da je "pad Beograda" možda pitanje dana. Srpski pokret obnove posle svih tih udaraca ne pruža ozbiljniji otpor i odbija niz predloga drugih opozicionih partija za političku radikalizaciju situacije.

Posle izbijanja požarevačke afere (nedodirljivi prijatelji predsednikovog sina protiv aktivista Otpora) jasno je da režim upotrebljava policiju da bi fizički onemogućio ili otežao opozicione mitinge, ili ograničio kretanje opozicionih pristalica. Posle ubistva predsedika Izvršnog veća Vojvodine Boška Peroševića, njegovom ubici, koji je inače Peroševićev prvi komšija, pokušava se nalepiti veza sa Otporom, što je pretekst za široku policijsku akciju protiv aktivista ovog studentsko narodnog pokreta širom Srbije. Najavljuje se donošenje antiterorističkog zakona. S obzirom na to da se propaganda i policijska akcija usmeravaju ne u borbu s rascvetalim kriminalom koji ugrožava i državu i narod, već se protiv opozicije špekuliše da je priča o tom zakonu kao maski za uvođenje otvorene diktature.

KONFUZIJA: U opoziciji u takvoj situaciji dolazi do rascepa i faktičkog derogiranja opozicionog sporazuma od 10. januara, koji je imao za cilj da omogući jedinstvenu opozicionu akciju radi iznuđivanja vanrednih izbora na svim nivoima. SPO, koji deluje kao da ima bukagije na nogama, saopštava da nema elementarnih uslova za izbore, izjavljuje da je sporazum opozicije od desetog januara prekršen, i prekida dogovaranje sa ostalim opozicionim strankama.

Na svim stranama raste podozrivost, sumnjičavost i međusobno udaljavanje i lično ogovaranje. Za junaka naše priče je važno to da je oživeo duh beogradskog političkog "kruga dvojke", koja je nekoliko puta (1991, 1992 itd.) Draškovića pokušavala da iskoristi, pa zameni nekim drugim. U provinciji se pitaju, koja je trenutno bolje informisana nego Beograd, i gde je opoziciona aktivnost življa nego prethodnih godina, šta se to dešava u Beogradu. Svi upiru prst u SPO, koji sada odgovara grublje nego u doba raskida sa Đinđićem 1997.

Dok pojedini opozicioni prvaci počinju javno ili diskretno da sumnjiče SPO da "pravi dil" s režimom, pojedini zapadni mediji pišu o "sumnjivim vezama Draškovića s Miloševićem" i o tome da on vlada Beogradom uz pomoć socijalista, što nije tačno (on je uspostavio u Beogradu manjinsku vladu uz pomoć socijalista onda kada je s gradonačelničkog mesta najurio Đinđića, ali gradska uprava se sada drži na glasovima odbornika koalicije "Zajedno", a protiv radikala i socijalista – (radikali su žešći, a socijalisti uzimaju Studio B i GSP).

SPO tako bez adekvatnog odgovora trpi udarac za udarcem sleva i zdesna, ali ne daje nagoveštaj šta će uraditi. Političkim saveznicima ove stranke nije jasno zašto SPO ne krene.

U ponašanju čelnika SPO-a tokom majskih beogradskih mitinga i demonstracija vidi se da oni nisu zadovoljni brojem okupljenih građana – to, svako na svoj način, masi više puta saopštavaju lider SPO-a Drašković i gradonačelnik Beograda Mihajlović i drugi. Ostali opozicioni lideri manje ili više otvoreno prebacuju Srpskom pokretu obnove da nije ozbiljno radio na "podizanju" svojih pristalica. Odgovori funkcionera SPO-a opozicionim kolegama su često osorni, ponekad i "ispod pojasa". Drašković lično na beogradskom mitingu sredinom maja deluje umorno, i odmah posle tog mitinga odlazi u Budvu. Tamo ga zatiče atak na Studio B. Kad se posle nekoliko dana vratio u Beograd, kao izgovor je uz svoje međunarodne aktivnosti pominjao (s balkona gradske skupštine) i to da je bio na odmoru zbog izvesnih zdravstvenih problema.

HLADNA SENKA: Moglo se zaključiti da članove ove partije zapravo zahvata psihoza očekivanja novog žešćeg udarca režima, "velike nesreće", kako poneko od njih kaže. Govore da ima praćenja i prisluškivanja, da će možda biti ubistava i hapšenja. Ono zlokobno: "Pucali na Vuka; sledeći put će ga ubiti!", što se posle budvanskog atentata može često čuti, među pristalicama SPO-a je lajtmotiv još od novembra 1999. Moguće je da ta hladna senka smrti drži ovu partiju za vrat. Do sada je bilo mnogo nerazjašnjenih ubistava, mnoga od njih imaju političke implikacije, poginula su dva ministra oružane sile, jedan predsednik regionalne vlade, jedan visoki funkcioner JUL-a i jedan od konspiratora i egzekutora Osme sednice, ali nijedno se nije moglo objasniti konfrontacijama na relaciji vlast-opozicija. Otkako je izašao na političku scenu Drašković je stavljao do znanja da mu je život ugrožen i kretao se s požrtvovanim i vernim obezbeđenjem, čiji su članovi u ovih deset godina često gubili život. U finišu prve izborne kampanje Drašković je pred masom (govorio je s jedne dizalice) u hladno veče u centru Beograda razdrljio košulju i viknuo: "Pucajte!" Pitanje je kako je ko to shvatao. Draškoviću pripisuju izjavu u kojoj govori da bi neki ljudi čak i kad bi on poginuo rekli da se pretvara.

Posle budvanskog atentata Drašković je prigovorio što mu se od svih opozicionih lidera telefonom javio samo general Momčilo Perišić. Komentarišući tu izjavu Vuka Draškovića, predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica je ponovivši da je atentat na Draškovića "velika nesreća", primetio: "Ne mogu da razumem da neko nesreću tretira kao motiv za okupljanje i političku podršku. Zato ne znam ni da li je Draškovićeva izjava verno preneta." Možda jeste. Drašković se, ma koliko bio komplikovan u koalicionim manevrima u tumačenju pisanih dogovora, dosledno drži nekih nepisanih pravila. Draškovićevo ponašanje na javnoj sceni puno je naglašenih gestova samilosti i sućuti – od vukovarskog "skinuti kape i ćutati", preko pijeteta i lamenta nad muslimanskim žrtvama u Bosni, do ličnih drama kakva je bila ona kad je prebijen Nikola Barović. Moguće da u godini velike porodične nesreće i u trenutku lične ugroženosti taj čovek očekuje takav, snažno naglašen moralni revanš. Crnogorci (Đukanović, Maraš) imaju taj kod čojstva, i pokazali su ga gospodstvenim ličnim gestovima. Smene u policiji i najavljena ostavka šefa crnogorske policije g. Maraša svedoče o tome da se tamo uspostavlja načelo javne odgovornosti. Posle prvih nagoveštaja da tragovi tog zločina vode prema Dedinju, Crnogorci su se malo povukli i počeli da rade jedino što se u takvim okolnostima radi – da vode istragu.

Drašković je posle budvanskog atentata rekao da kod njega taj događaj nije izazvao šok već odbrambenu reakciju, s "obzirom na to da je već deset godina progonjen kao zver" i da "već šesti put" pokušavaju da ga ubiju. Loše je ako nusprodukt ove frustrirajuće situacije bude omraza na saborce. Ne bi trebalo, sve što mrda na srpskoj političkoj sceni je pucanj u Draškovića komentarisalo kao događaj dalekosežan i opasan. U tome ima neke stegnutosti koja možda proizilazi iz strepnje da iza tog događaja sledi nesreća većih razmera. "Ti nedodirljivi državni krugovi donose zakone o razoružavanju naroda, a potom napadaju bespomoćne građane kao ribu u tegli", kazao je Dragan Veselinov. Predsednik Građanskog saveza Srbije Goran Svilanović izjavio je u Pirotu da nakon serije ubistava u Jugoslaviji, od policije Srbije i Crne Gore treba zatražiti ne samo da rasvetli zločine, već i da dokaže da i sama nije umešana u njih, te da trenutna situacija u zemlji pogoduje širenju straha kod građana, i da može biti iskorišćena za onemogućavanje izbora ili za uvođenje vanrednog stanja.

U tim rečenicama ima opasne slutnje – ako je režim krenuo da eliminiše Draškovića, onda su njegove namere totalitarne i opasne, i uopšte nema mesta spekulacijama o budućnosti ostalih. Neki od opozicionara se nisu u takvom momentu uzdržali od prebacivanja Draškoviću zbog privremene koalicije s režimom, mada pri pogledu na desetogodišnju istoriju izbornih i postizbornih kombinatorika praktično jedino Koštunica ima "čist fajl".

Neki od opozicionara osvrnuli su se na Draškovićeve protivnike, koji (kao, na primer, autori rečenica "u Budvi započelo budvansko leto vodviljem 'Vuče, pazi metak'" ili "probušiše ti uši, Vuče", izgovorene pošto je na čoveka pucano) nisu ovde vredni pomena jer nevaspitanje povezano s okrutnom arogancijom pre ili posle stiže opšti hladni prezir. Teško samo državi u kojoj je to ministar.

RUSKI GNEV: Međunarodni eho atentata na Draškovića je veliki i na istoku i na zapadu, a atentat je među prvima osudio ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov, saopštivši da taj "teroristički akt dovodi u opasnost proces demokratizacije Jugoslavije". U pismu upućenom Vuku Draškoviću Ivanov je izrazio svoju "duboku zabrinutost" i želju da vlasti "preduzmu sve neophodne mere kako bi odgovorni bili kažnjeni". Rimska "Republika", kaže da je šef ruske diplomatije iskazao gnev zbog pokušaja ubistva Draškovića. Igor Ivanov se susreo sa Draškovićem 5. aprila, a 29. maja Draškovića je primio drugi čovek ruske diplomatije Aleksandar Avdejev, što ukazuje na želju ruskih vlasti da ostanu u prisnom kontaktu sa srpskom opozicijom.

Šta će uraditi SPO? Da li će se i dalje sklanjati da bi izbegao krucijalne gubitke? Da li će to uzmicanje ohrabriti režim? Hoće li SPO odgovoriti nekom kontraofanzivom? Da li će ona zaustaviti taj režimski juriš ili izazvati još žešći atak. Portparol Srpskog pokreta obnove (SPO) Ivan Kovačević izjavio je da je Predsedništvo stranke 18. juna zasedalo u Budvi "donelo odluke koje su u skladu sa dramatičnom situacijom" u Srbiji, ali je odbio da precizira bilo kakve detalje. Bilo bi prirodno očekivati da ovakav događaj ipak pokrene ovu stranku iz hibernacije, ali za to zasad nema nagoveštaja. Bilo bi prirodno da događaj utiče na harmonizaciju ostalog dela opozicije, na efikasnije dogovaranje, ali ni to nije bio slučaj, pa se opozicione partije u odsustvu SPO-a spore na isti način kao kad su se preganjale sa SPO-om.

Iz nekih izjava se čak da naslutiti da bi SPO mogao bez borbe prepustiti socijalistima sve što žele da uzmu, pa čak i da demisionira iz svih gradskih skupština kako bi se – ogolila diktatura u Srbiji. Teško je razumeti tu taktiku, jer u politici se osvojeno ne poklanja, a poklonjeno se ne vraća lako. Jedino lukavstvo može biti u tome što gradske službe koštaju mnogo, a režim je samo u prvih pet meseci 2000. napravio milijardu dolara deficita. Ako bi se uporedili, recimo, funkcionisanje beogradskog saobraćajnog preduzeća i Jugoslovenske železnice, bilo bi jasnije da se socijalistima baš i ne isplati da mnogo forsiraju marš prema gradovima.

KLJUČNA ISTRAGA: Moguće je da su te apstinirajuće najave samo demarš, samo odgovor prijateljima SPO-a koji, kao i neprijatelji, vole da stvar tumače rečima koje je upotrebio dopisnik "Korijere dela sera" – da za Draškovića, kruže glasine da se obogatio, da je podmitljiv i da je mogao biti ucenjen... "Korijere dela sera" smatra da je "političko čitanje" ovog atentata "ipak usko u društvu u kojem je politika ustupila mesto biznisu, zločinačkim klanovima povezanim s vlašću, ličnim suparništvima, mračnim logikama pukog opstanka režima koji raspaljuje klimu zavere". To je efektan jezgrovit opis naše haotične atmosfere. Ipak, u slučaju lidera Srpskog pokreta obnove od 3. novembra 1999. do 15. juna 2000. u tom haosu bilo je previše sistema. Izgleda da se ipak ne igra u pare, nego u glave. Taj krvavi kovitlac možda može da preseče samo temeljna istraga, koju prati napeta uzdržanost. Ako se dokaže ono što spolja izgleda prilično verovatno, da u tom atentatu ima prstiju "izvesnih krugova", može se pretpostaviti da će to otežati položaj režima i da to nikakva galama ne može sakriti. Dok režim ćuti i podsmeva se, u opozicionom Beogradu je trećeg dana posle atentata počela da raste nervoza što Crnogorci ne iznose u javnost konačnu verziju. Bacivši velike snage u tu istragu i prestavši sa žurnim političkim zaključivanjem, Đukanović je, tamo u Crnoj Gori, pokazao da ima dobru političku intuiciju. Pitanje je da li se ta istraga može zabašuriti i smandrljati, odnosno koliko bi njeno zaustavljanje i smandrljavanje koga moglo koštati.

Milan Milošević

Atentati i hapšenja

Predsednik SPO-a Vuk Drašković je tokom desetljeća višestranačkog života hapšen dva puta a, po njegovim rečima, režim već šesti put pokušava da ga ubije. Vukov odgovor je: "Ničija nije gorela do zore, i svi će krvavo platiti za svaki zločin"

Dašković je prvi put uhapšen 9. marta 1991. godine, u zatvoru je proveo tri dana i pod pritiskom javnosti pušten je na slobodu. Nakon izlaska iz zatvora održao je na Trgu republike govor u kome je zahtevao da iz zatvora budu pušteni svi uhapšeni demonstranti. Tom prilikom Drašković je lansirao slogan "Svi, svi, svi", koji je kasnije postao zaštitni znak pristalica Srpskog pokreta obnove izvikivan na mnogim demonstracijama.

Drugi put Vuk je, zajedno sa suprugom Danicom, uhapšen u noći između 1. i 2. juna 1993. godine. Vuk i Danica su tada brutalno pretučeni, tako da su morali da budu hospitalizovani. Iz zatvora su pušteni 9. jula 1993. godine, nakon što je predsednik Srbije Slobodan Milošević, pod pritiskom domaće i međunarodne javnosti, proglasio aboliciju.

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković lakše je povređen 3. oktobra 1999. godine u teškoj saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca. Kamion-ubica je, po tvrdnji Draškovića, ciljao u njega a usmrtio četiri člana SPO-a: Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Dragana Vušurevića i Vušura Rakočevića. "Božijom sudbinom poginuli su svi, osim mene", izjavio je Drašković i dodao: "Naravno, u pitanju je teška saobraćajna nesreća, ali teška saobraćajna nesreća koja nikako ne može biti slučajna. U pitanju je očigledni atentat na mene. Neka oni koji su to učinili dobro razmisle šta će biti sa njima".

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković 16. juna oko ponoći ranjen je u svojoj kući u Budvi, kada je nepoznati napadač pucao kroz prozor dnevnog boravka u kome se nalazio lider SPO-a. Ministarstvo unutrašnjih poslova Crne Gore saopštilo je da su nepoznati počinioci ispalili sedam metaka iz pištolja kalibra 7,65 milimetara na predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića. Drašković je ranjen sa dva metka, oba u predelu glave: jednim u predelu uha, a drugim je okrznut u predelu desne slepočnice. Posle obavljene lekarske intervencije, na insistiranje Draškovića, otpušten je iz bolnice.

Drašković je optužio vlasti u Srbiji da su organizovale atentat na njega. "To što se desilo u Srbiji desilo se i u Budvi, jer su vlasti Srbije mene pratile znajući da ne volim obezbeđenja. Ono što se desilo nakon mog povratka iz Moskve, kada su pohapsili moje obezbeđenje, bilo je priprema za ovo što se desilo u Budvi. Lišili su me obezbeđenja, videli su da sam sam, i odlučili da učine to što su učinili. Savršeno je jasno da je Srbija teroristička država, u razbojničkim rukama, i savršeno je jasno da će oni i dalje atakovati na moju i mnoge glave u Srbiji. To im je stil vladanja. Zemlju su pretvorili u koncentracioni logor, nema zakona, pravosuđa. Nema ničega. U Srbiji je gore nego što je bilo 1945. Srbija je balkanski Irak."

Vuk Drašković je u intervjuu za "Blic" za atentat optužio Službu državne bezbednosti Srbije. "Da li može SDB u bilo kojoj državi da krene da ubija lidere vodeće opozicione partije bez znanja šefa države? Ne može. SDB nije samoupravna interesna zajednica da radi što ono hoće. Ono što nisu do kraja završili na Ibarskoj magistrali pokušali su da završe ovde u Budvi", rekao je Drašković.

Tom prilikom Drašković je podsetio na nesreću na Ibarskoj magistrali: "To nije bio nikakav incident. To je bio krematorijum. Četvorica ljudi su masakrirani, ubijeni kamionom Miloševićeve policije, napunjenim peskom i eksplozivom. Ja sam slučajno preživeo. Ne optužujem ja Miloševića, već to rade činjenice", rekao je Drašković.

Drašković je rekao da je od strane režima "već deset godina progonjen kao zver" i da već šesti put pokušavaju da ga ubiju.

"Mogu oni da pobiju još desetine hiljada ljudi po Srbiji, ali na kraju ničija nije gorela do zore, i svi će krvavo platiti za svaki zločin", upozorio je Drašković u intervjuu podgoričkoj televiziji "Montena".

Dragoslav Grujić

prethodni sadržaj naredni