Atentator na papu izručen Turskoj
Politička poruka Ankari
Da nije "pao" zbog atentata i proveo 20
godina u italijanskom zatvoru, Agdža bi danas možda bio ministar, primećuju
komentatori
U
Šušurluku, 90 km južno od Istambula, 3. novembra 1997. kamion je
naleteo na mercedes i tri putnika su poginula: trgovac heroinom i hitmen,
bivši visoki zvaničnik policije i bivša "mis sinema". Preživeo
je samo četvrti putnik, poslanik desničarske islamističke Stranke
pravog puta.
"Nesreća je otkrila tajne veze unutar države", rekao je
tada bivši i sadašnji premijer Bulent Ečevit, i dobro poznati fenomen
dobio je ime pod kojim će se ubuduće govoriti o povezanosti političkih
stranaka, državnih javnih i tajnih službi, paravojnih organizacija,
mafije i terorista: Šušurluk. Epidemija terorizma koja je 70-ih
potresala Tursku unekoliko je presečena vojnim udarom 1980, ali tajne
veze i stvarni motivi počinilaca svakodnevnih atentata nikada nisu
rasvetljeni.
Izručenje atentatora na papu 1981. Mehmeda Ali Agdže Turskoj, posle
pomilovanja u Italiji, ponovo je dovelo u žižu javnosti ista pitanja o
ulozi ekstremista u političkom životu zemlje, o strankama-vitrinama i
javnim/tajnim organizacijama izvršiocima, kao i raspravu o ukidanju
smrtne kazne u svetlu turske kandidature za prijem u EU. Ostaci hladnog
rata vraćaju se posle 20 godina da odigraju ulogu u savremenim političkim
procesima globalizacije unipolarnog sveta, ali uprkos pažnji medija prvih
dana po izručenju Agdže prošle nedelje ne očekuje se da će podsećanje
na njegov slučaj odigrati presudnu ulogu u rasvetljavanju mnogih
misterija.
Mercedes iz Šušurluka nosio je predstavnike većine strana umešanih
u političko nasilje u Turskoj: Husein Kočadag bio je šef turske
policijske akademije i bivši zamenik šefa policije Istambula, za koga se
tvrdilo i da je organizovao paravojne trupe protiv kurdskih gerilaca na
jugoistoku zemlje; preživeli poslanik Sedat Bucak bio je navodno zadužen
za oko 2000 vladinih plaćenika na istom zadatku, a trgovac drogom Abdulah
Čatli bio je – kao i Agdža – član "Sivih vukova"; njegov
lažni pasoš nađen je posle hapšenja Agdže zbog ubistva urednika
liberalnog dnevnika "Milijet" 1979, tvrdi se da je pomogao Agdži
u bekstvu iz turskog vojnog zatvora, a ima i tvrdnji da je bio umešan i u
pripremu atentata na papu, čiji su motivi, pa čak i izvršioci, još
nepoznati.
CIA je tada lansirala teoriju po kojoj je atentat bio operacija KGB-a,
preko "bugarske veze", ali na suđenjima u Italiji ništa nije
moglo biti pouzdano dokazano. Drugi izvori govore o "američkoj
vezi" u destabilizaciji terorizmom zapadnoevropskih zemalja i Turske
u hladnoratovskoj borbi protiv komunista i levičara, ali nesumnjivo je da
bar u Turskoj, ilegalne paravojne terorističke organizacije imaju sasvim
specifičnu lokalnu boju i ulogu, koja nije završena sa hladnim ratom –
naprotiv. Mnogi od umešanih i optuženih za terorizam sedamdesetih –
kada je ubijano i po dvadeset ljudi dnevno – danas su javne i političke
ličnosti, a Nacionalistički pokret (MHP), glavni paravan ekstremističkih
"Sivih vukova" – koalicioni je partner u današnjoj turskoj
vladi. Da nije "pao" zbog atentata i proveo 20 godina u
italijanskom zatvoru, Agdža bi danas možda bio ministar, primećuju
komentatori.
Dok je Agdža za svet neuspeli atentator na papu, za Tursku je on
predstavnik desničarskih militantnih grupa koje su u "terorističkom
ratu" sa oponentima s levog krila bili odgovorni za po 20 ubistava
dnevno sedamdesetih. "Sivi vukovi", koji su ratovali sa
militantnom i umerenom levicom u celoj Turskoj, bili su povezani sa
Nacionalističkim pokretom (MHP) Alparslana
Turkeša, koji je zabranjen 1980, a njihov lider bio je najpre osuđen, pa
oslobođen, da bi kasnije reformisao stranku i ponovo je u mnogo
umerenijem izdanju, uveo u turski politički sistem.
Posle njegove smrti liderstvo je preuzeo Devlet Bahčeli i MHP je na
izborima u aprilu prošle godine iznenadio sve kada se sa oko 18 odsto
glasova vratio u parlament kao drugoplasiran, iza Stranke demokratske
levice (DSP) Bulenta Ečevita, sa kojom čini vladajuću koaliciju.
Komentatori su to dočekali kao "ponovno rođenje Sivih vukova",
zbog čega je sklapanju te koalicije na nestabilnoj političkoj sceni
Turske prethodio period konsultacija i iščekivanja reakcije javnog
mnjenja; jer, uprkos umerenijem imidžu MHP-a, njegova povezanost s
militantnim ekstremno desničarskim krilom iz perioda pre 1980. nije
zaboravljena. Posle preuzimanja vlasti od strane generala, nerede između
levice i desnice smenila su masovna, bolna suđenja i masovne smrtne
presude praćene i javnim vešanjima – toliko masovne i
nediskriminativne da je predsednik Turgut Ozal 1991. amnestirao političke
osuđenike na smrt, smanjujući im kaznu na po 10 godina robije.
Zato
MHP, koalicioni partner, danas mora da bude izuzetno pažljiv u odnosu
prema Agdži – prema nekim tumačenjima on nije slučajno baš sada vraćen
Turskoj, iako mu je papa oprostio, a on se pokajao još pre nekoliko
godina. Agdža može predstavljati neku vrstu političkog
"upozorenja" MHP-u, koja istovremeno vodi u optužbama protiv
trećeg koalicionog partnera, lidera desničarske stranke Mesuda Jilmaza
za korupciju.
Po drugoj interpretaciji, izručenje Agdže Ankari, koja je kao
kandidat za prijem u EU (od decembra) pod pritiscima da se demokratizuje i
ukine smrtnu kaznu, neka je vrsta "poruke" Zapada Turskoj da raščisti
sa prošlošću.
"Ukoliko odmah ukinemo smrtnu kaznu, uklonićemo najveću prepreku
za ulazak u EU", rekao je prošle nedelje premijer Ečevit tokom
posete Dijarbakiru, srcu kurdskog jugoistoka – jednom od uzroka krvavih
razdora u zemlji. Ministar pravde Hikmet Sami Turk navodi još jedan
razlog za ukidanje smrtne kazne – potrebu da mnogi od aktera krvavih
sedamdesetih budu izručeni, pretežno iz zemalja Zapadne Evrope Turskoj,
da bi im bilo suđeno. "Turskoj se ne izručuju kriminalci zbog toga
što imamo smrtnu kaznu, i zbog toga oni ne mogu biti kažnjeni",
objasnio je Turk kontradikciju. Iz istog razloga Italija nije prošle
godine izručila Turskoj vođu ilegalne Radničke partije Kurda (PKK)
Abdulaha Odžalana. Posle peripetija u koje je bila umešana i Grčka, Odžalan
se preko Najrobija našao u Turskoj gde je sada jedan od pedesetak osuđenika
na smrt – na kaznu koja jeste izricana, ali nije izvršena od 1984.
Debata o ukidanju smrtne kazne se nastavlja: Ečevitova DSP je za
ukidanje, dok su – pod pritiskom vanparlamentarnih islamističkih
stranaka – mlađi koalicioni partneri Bahčelijeva MHP i Jilmazova ANAP
protiv, dok ne bude izvršena smrtna kazna nad Odžalanom. Uprkos još
neraščišćenom stavu o smrtnoj kazni, u poslednjih godinu i po dana
"primećuje se pozitivan trend" u izručenjima turskih terorista
iz zapadnoevropskih zemalja, rekao je ministar pravde, koji o tome
intenzivno pregovara sa kolegama. U, kako se smatra, luksuznom specijalnom
zatvoru Kartal zajedno sa Agdžom sede Alatin Čakiči, izručen iz
Francuske, Kursat Jilmaz, izručen iz Bugarske, i drugi koji su, prema
nekim tumačenjima, vraćeni Turskoj pošto je potreba da se oni zadrže u
drugim zemljama prestala završetkom hladnog rata.
Agdži neće biti ponovo suđeno za ubistvo Abdi Ipekčija, za koje je
u odsustvu osuđen na smrt, da bi kazna bila smanjena na 10 godina, od čega
je 158 dana odslužio pre nego što je pobegao iz dobro čuvanog vojnog
zatvora. Ostaje mu da odsluži još devet i po godina, i da mu bude suđeno
za pljačku iz 1979. Uprkos Ečevitovoj nadi da će Agdžin povratak
baciti novo svetlo na stare tajne, turski analitičari ne veruju u to, a
ima i onih koji smatraju da rane ne treba otvarati jer – misterije su
misterije, bile one hladnoratovske, masonske, ili neke druge.
Jer u slučaju Agdža, ukrštaju se i dve tradicije koje zadiru mnogo
dalje u prošlost, i u sferu religije: tradicije mističara srednjovekovne
muslimanske sekte Ašasina sa planine Alamut u centralnoj Aziji, i katoličke
Fatime. Tačno mesec dana pre izručenja "orijentalnog
teroriste" Agdže, Vatikan je otkrio da su atentat na papu još 1917.
predvidela deca iz portugalskog mesta Fatima u svojim vizijama Device
Marije.
Sonja Seizova
