In memoriam
Slobodan Inić (1946-2000)
Dvadeset
osmog juna Slobodan Inić bi napunio pedeset četiri godine. Za svoje
najbliže, porodicu i prijatelje, ali i objektivno, otišao je prerano. Za
one koji su ga čitali, sretali, pa čak sa njim često sedeli za istim
stolom otišao je i sasvim nenadano...
Slobodana Inića poznavala sam punih trideset godina: od njegovih studentskih dana do njegove pune zrelosti. Valjda sam zbog toga pre godinu dana, a naročito od jeseni prošle godine, i mogla da primetim duboku, potresnu promenu koja je nastajala u njemu. Nije mi samo instinkt govorio da se on za svoj nepovratni odlazak pripremao.
U dugim razgovorima koje smo vodili udvoje, a veoma često utroje – on, Ivan Stambolić i ja – Inić je svodio račun sa sobom i sa svetom oko sebe. Govorio je o svemu sa, za njega ranije neuobičajenom udaljenošću. Da li je to već bila posledica prikrivene bolesti, ili je njegov gotovo ontološki pesimizam bio uzrok razarajuće bolesti, teško je reći, ali naše turobno vreme ne dopušta mi da se to razdvoji. U svakom slučaju, Inić je u poslednjoj godini svoga života bio u zenitu svoje intelektualne zrelosti i u stanju neočekivano velike unutrašnje ravnoteže.
Po prirodi socijalnih i istorijskih okolnosti, intelektualno sazrevanje Slobodana Inića moralo je biti veoma naporno: intenzivno do sagorevanja. Od svoje rane mladosti on je pripadao komunističkom pokretu. Tačnije, njegovom reformističkom krilu. Shvatao je da se državnosocijalistički model istorijski istrošio, da je i jugoslovensko društvo zrelo za strukturne promene, za koje je ukidanje monopola Komunističke partije bitan preduslov. Njegove knjige: "Komunistička partija danas" (1983), "Govorite li politički" (1985) i "Teškoće socijalizma" (1987) na tragu su otvorenog dovođenja u pitanje vladajuće ideologije i sistema koji je počivao na njoj.
Ranih osamdesetih Slobodan Inić je bio bliži kritičarima pokreta, koji su se, sukobivši se sa njim pre svega na pitanju sloboda, nalazili izvan vladajuće stranke, i koji se nazivaju disidentima.
Slobodan Inić je verovao da u Jugoslaviji dolazi vreme demokratije. Zato se prirodno našao među pionirima uspostavljanja višestranačkog života u Srbiji, i među osnivačima Demokratske stranke. Ta faza je, međutim, kratko trajala. Inića je od stranačke angažovanosti odbio antikomunizam. Ali, ne kao izraz otpora totalitarizmu i ideološkom i političkom monopolu Komunističke partije. Inića je odbio nacionalizam kao suština ovdašnjeg antikomunizma. I sam totalitaran, nacionalizam je, u ime državnog razloga, najpre odložio, a zatim sprečio kristalizaciju demokratske alternative. Kad je to shvatio, Inić je nastojao da raskrinka tu istorijsku prevaru, i posvetio se publicističkom i esejističkom radu. Na tom polju stekao je značajnu društvenu ulogu, koja je čak potisnula njegov profesionalni rad.
Rat sa svim posledicama po jugoslovensku državu, i posebno po perspektivu srpskog naroda; drama koju je rat značio za milione ljudi, i koju je Inić izbliza i bolno doživeo kroz sudbinu vlastite porodice, učinio je Inića nepomirljivim. On je smatrao da nema oproštaja za one koji su indukovali mržnju, i od Bosne, koja je, kako bi rekao Ivan Lovrenović, bila multietnička a da to nije znala, napravili klanicu.
Politolog po struci, Inić je zalazio u istoriju. Hteo je da proveri ima li u njoj koren samoubilačka orijentacija nacionalista i postoje li ličnosti sa kojima su uporedivi neki akteri savremene srpske istorije, čije je portrete naslikao gotovo osvetnički.
Slobodan Inić je mnogo pisao. Objavljivao je i bio čitan u celoj bivšoj Jugoslaviji. Radio je sa strašću. Njegove analize bile su opore i hrabre. To je, dakako, imalo cenu. Osetljiv, Inić je pokušavao da vlastitu ranjivost prikrije ironijom i samoironijom.
U "golemoj močvari oportunizma", Inićev glas je osoben i u onoj manjini koja se ovde nikada nije pomirila sa nasiljem, zločinom i razaranjem – i uma i dobara. Do kraja, on nije posumnjao u izbor strane na kojoj je bio tokom čitave poslednje tragične decenije. Ali je zaključio da naši izgledi, ako ih uopšte imamo, nisu ohrabrujući.
Robustan mladi levičar, koji nije držao do birokratskih autoriteta i partijske hijerarhije, izrastao je u intelektualca koga je razarala duboka sumnja. Odajmo poštu Slobodanu Iniću za hrabrost da, pre fizičke smrti, svoj život sam zaokruži časno.
(Reč Latinke Perović na komemoraciji Slobodana Inića, održanoj 26. juna u Paviljonu Veljković)
