Film
Toplota srca
Zalupi slušalicu
(Hanging Up), režija: Diane
Keaton
Još
jedan na beskrajnoj traci filmova iz edicije "toplih ljudskih priča"
na američki način, film Zalupi slušalicu jedan je od boljih dokaza da se ovaj žanr
postepeno ali sigurno pretvara u samoparodiju, a ono što ovi filmovi
"poručuju" biva suprotno onome što je, pretpostavlja se, bilo
namera.
Sa simpatijama i kvazirealistički govoreći o "ljudima kao što
smo svi mi", ovi filmovi su oduvek kao alat koristili najbezočniju
manipulaciju osećanjima "svih nas" u cilju izazivanja razneženja,
dirnutosti, solidarnosti, saosećanja i drugih lepih osobina koje gro
ljudskog roda (navodno negde duboko) u svojim srcima krije. Rečju, na
ovaj način su ljudi podsećani da je dobro biti dobar ili tome slično;
sistematski je sprovođena "rehumanizacija" diljem redova
zabludelih.
Šta se, dakle, dogodilo sa svetom? Kako su likovi sa kojima se treba
identifikovati postali monstrumi, kada je zahtevana reakcija ostala ista?
U filmu Zalupi slušalicu
Dajana Kiton predstavlja triling sestara od kojih u životu "najuspešniju"
igra ona sama. Teška bolest oca, sa očiglednim ishodom, dovodi sestre u
situaciju da, htele-ne-htele, jedna drugoj moraju da posvete pet minuta.
Njihovo reuspostavljanje komunikacije otežano je, naravno, činjenicom da
poseduju mobilne telefone. Ovo im daje iluziju da su svoju vremensku žrtvu
na oltar porodice položile, tj. svoj dug "odradile", samim tim
što su u ruci držale telefonski aparat dok je jedna od njihovih sestara
nešto pričala s druge strane. O razgovoru, jasno je, nema ni reči, a
njihovi međusobni nesporazumi, uz mnogo vrištanja, kreveljenja i
asortiman PMS-om potenciranih psihoanomalija, traju od uvodnog do odjavnog
kadra ovog ostvarenja, od kojih potonji naravno ipak predstavlja neumitno
pomirenje i obnavljanje zajednice. To se ostvaruje dok najstarija sestra
(Kiton), usred nežnošću i radošću preplavljenog "kodak
momenta", viče: "Nemoj da sipaš brašno – ovo je haljina
Donne Karan!"
Autorke D. Kiton i sestre Efron (Nora i Delia Ephron; kao
scenaristkinje) možda su zamišljale kako će veličina ovog dela ležati
upravo u tome što će "sve nas" naterati da saosećamo sa
problemima ovako mučnih, napornih i iritantnih junakinja kakve su uspele
da sklepaju. U tome je trebalo da nam pomognu i retrospekcije u kojima su
roditelji odgovorni za nastanak i oblikovanje ovih neprijatnih individua
prikazani kao bračni par Mengele. Ipak, da im je pošlo za rukom da nas
ulove na simpatiju bilo bi to zaista zapanjujuće dostignuće, koje bi se
definitivno i neopozivo zakucalo kao mermerna ploča na grob milenijumske
humanosti.
Zato je valjda negacija ovog ostvarenja pozitivno iskustvo... Ili su
autorke upravo bile originalne stvorivši mehanizam u kom toplotu svog
srca i treba da dokažemo mrzeći njihove junakinje?
Bilo kako bilo, teško je reći da li su filmovi iz ovog žanra
degutantniji kad uspeju, ili kada omanu da vam izvuku neku suzu.
Maja Uzelac
