Dr Aca Obradović
1922–2000.
Doktor O
Dvadeset
trećeg juna 2000. fudbal i Beograd ostali su bez dr Ace Obradovića,
"Doktora O", bez jedne vanserijske ličnosti, možda simbola
vremena u kome se s izvesnim razlozima govorilo da ljudi na vlasti ne bi
trebalo, ako neće komplikacije, da diraju tri institucije: Patrijaršiju,
Politiku i Crvenu zvezdu. Bogami ni "Maderu", u vremenu u kome
je ta kafana u javnosti doživljavana kao nekakav senat. Iz odlomaka iz
opusa izjava samog Dr O vidimo da je Tehniko bio čovek sa istančanim,
porodično negovanim osećajem za kafanu, tu važnu instituciju srpskog
društva, u kojoj se mešaju i razvodnjavaju "revolucija" i
"reakcija", u kojoj se testira volja moćnih i moć "čaršije",
u kojoj se sastaju moć, umeće i novac Smislio je i definiciju tog
fenomena: "Bez Madere nema karijere." Priča se da je bivši
glavni urednik "NIN"-a Dragan Marković, inače stalni posetlac
"Madere", stoik kad gubi u političkim obračunima, pri kraju
Osme sednice uzbuđeno rekao svom prijatelju-saradniku: "Ovi kako su
krenuli, ući će i u 'Maderu', tu ćemo se braniti od stola do
stola..." Kad je saradnik počeo da prepričava tu parabolu, s
"druge strane" je došao suv komentar jednog i sada moćnog čoveka:
"Da, izbaciće ih i iz 'Madere'..." Intriga kaže da se osipajuće
i ostarelo društvo iz "Madere" ipak branilo – navodno je pre
dve godine čak upriličeno prerano krečenje da bi se sa zida ove kultne
kafane nekako skinuo poster jednog novog biznismena i njegovog kluba.
Vreme, taj neumitni sudija, odnelo je "četnika" među
"partizanima", kozera, trgovca, igrača na žici,
"tehnomenadžera" s menadžerskom licencom, čoveka koji je na
svojoj koži testirao (ne)fleksibilnost jednog sistema "negde između"
istoka i zapada, čoveka koji je kvario imidž jednog režima, ili je taj
imidž svojim "nestašlucima" stvarao, "mahera" koji u
ovom vremenu mora da deluje naivno, tipa koji je samo igrao malo
otvorenije od onih koji su imali više moći, onih sa kojima se nekako osećao
ravnim, stručnjaka ili mešetara, doktora medicine ili fudbalskog tehnika
kome se nikad nije posrećilo da bude selektor, prognanika iz fudbala ili
njegovu "siva eminencija"... Mit postaje vlasništvo i onih
koji, kao potpisnici ovih redova, nemaju nikakve veze s fudbalom, a ni s
"Maderom", može da preraste u duhovno nasleđe i urbani folklor
jednog velikog grada. Dr Aca Obradović (1922–2000), koji je i bio i
nije bio sve što mu se pripisuje, inače miljenik novinara, neće više
davati nikakve komenare.
(Ne)podobni četnik
"Za vreme rata bio sam u četnicima",
seća se Aca Obradović u intervjuu koji je dao "NIN"-u '94.
"U Mionici kod Valjeva, svi su, normalno, bili četnici." Iako
zbog dvogodišnjeg "staža" u četnicima nije imao velikih
problema, bar kada je reč o zatvorskim kaznama (pošto su ga Nemci
zarobili '42, godinu dana proveo je u logoru na Banjici, odakle je
pobegao, zatim dve godine boravi u Beču, da bi se '44. ponovo pridružio
četnicima u Mionici), ipak je taj detalj iz njegove biografije u poratno
vreme bio u najmanju ruku "otežavajuća okolnost". Kada su ga,
po osnivanju kluba, Boba Mihajlović i Bobek pozvali da dođe u Partizan,
to je bilo neizvodljivo upravo zbog "političke nepodobnosti".
Po formiranju Crvene zvezde Aca Obradović ulazi u proširenu upravu tog
kluba.
Generali
"Generali i vojska su držali
Partizan. U Zvezdi je bila uglavnom omladina, i zbog toga je Zvezda bila
popularnija. U Partizanu je bilo mnogo Hrvata, što u rukovodstvu, što u
fudbalskom pogonu. Setimo se samo Bobeka, Čajkovskog, Zebeca, Belina, Šoštarića...
To je takođe bilo od uticaja. Mi smo imali gotovo sve igrače iz Srbije i
Beograda. Bilo je tu neke nacionalne podeljenosti. To se tada zvalo
reakcija, a sada patriotizam", govorio je "dr O" o tim
vremenima i rivalitetu koji je od početka postojao između dva najveća
kluba ("NIN", 1. jul '94).
"Policijski
klub" ili prosto "Zvezda"
Aca Obradović je, inače,
negirao uvreženo mišljenje da je Crvena zvezda "policijski
klub". Smatrao je da taj epitet nosi ekipa Radničkog, a da je Zvezda
"oduvek bila klub beogradske omladine, univerzitetski,
akademski", i da je zbog toga "uvek imala najviše navijača"
("NIN", 10. jun 1992).
Govorio je da "bez Zvezde ne
može da živi" i da mu je "životni san da Zvezda bude prvak
Evrope". Kada se to dogodilo '91. u Bariju, za Acu Obradovića to je
bilo zadovoljstvo koje "ne može rečima da opiše". Zbog Zvezde
se odrekao akademske karijere, a bio je odličan student Medicinskog
fakulteta i posle završetka studija postao je asistent. Pred dilemom da
li da bude docent na fakultetu ili direktor Zvezde, odabrao je ovo drugo.
Beara
"Sve je u stvari zavisilo od
Ace Obradovića. On je udario temelje velikoj, modernoj, evropskoj Zvezdi.
Aca je veliki čovek Zvezde", rekao je svojevremeno u intervjuu Bori
Krivokapiću "moćni čovek tog kluba" Draža Marković. Isti je
morao da demisionira iz uprave Crvene zvezde zbog afere koja je izbila
dovođenjem iz Splita u Beograd Vladimira Beare. U tom poslu došla je do
izražaja snalažljivost, pa i mangupluk Ace Obradovića. Zbog tadašnjih
propisa, po kojima je fudbaler koji prelazi iz tima u tim imao sedam dana
fore da se predomisli, Aca je bukvalno krio Bearu nedelju dana jer je
Hajduk imao dobre veze sa UDB-om.
"Plašili smo se da mogu
uticati na Bearu da promeni mišljenje", govorio je o toj aferi
Obradović. "Krili smo ga tako te nedelje preko dana, a uveče bi se
pojavljivao na javnim mestima gde je mogao da bude viđen, ali svako veče
u drugom gradu. Recimo, kada smo ga krili u Topoli i sutradan odmah odveli
u, čini mi se, Kragujevac, u Topolu je istog dana stigla federalna
policija. Ali kasno, naravno."
Veliki golman dobio je opremljen
stan u Beogradu, a šuškalo se da je dobio i pare koje su mu isplaćene u
inostranstvu, što je na neki način potvrđivala i jedna izjava Draže
Markovića. Aca Obradović je to negirao. Kao što je u tom transferu bio
prvi, a potom je doveo u Zvezdu i Zebeca, pa Vasovića iz Partizana, što
je za ono vreme bilo nečuveno, tako je prvi platio velike pare za jednog
igrača, za Ostojića iz niškog Radničkog za koga je Zvezda dala dva
miliona dinara, "koje su skupili beogradski privatnici", kazaće
tim povodom, ali će kasnije dodati da su to bile "uludo bačene
pare".
Kontroverzni događaji ili,
prosto, vreme, ostavili su trag na odnose čoveka i kluba u kome je bio od
osnivanja. "Zvezda izgleda ne oseća potrebu za mnom, ne zove me. Ja
sam neću da idem, i tako se mimoilazimo", govorio je, ne bez gorčine,
Aca Obradović krajem '76. i priči dodao još turobnih tonova. "U
fudbalu postoji jedan genije koji je, nažalost, bez posla. Taj genije je
Dragoslav Šekularac. Ubeđen sam da će biti veliki trener, kao što je
bio veliki fudbaler. Možemo da pričamo šta god hoćemo, ali Šeki o
fudbalu sve zna." Šekija je, kada je imao 17 godina, Dr O ubacio u
prvi tim Zvezde.
Golman, ili beše
half
Prilikom kupovine igrača bilo je
i smešnih situacija. U jednom intervjuu pre dvadesetak godina govorio je
o igraču Spartaka iz Subotice, čijeg imena nije mogao da se seti, a po
koga je krenuo jedne noći da bi preduhitrio konkurenciju. "Nesreća
je bila što su dva fudbalera Spartaka stanovala u istoj zgradi. Lepo
uzmemo čoveka, stavimo ga u kola i krenemo za Beograd. Negde na pola
puta, posle mojih 'izliva nežnosti' kako će on biti strašan half, te
veliki centarfor, momak nekako dođe do reči i uspe da kaže kako on kao
golman teško može sada da menja mesto na terenu. Tada ga vratismo nazad
i uzesmo pravog."
Posao
"Aca je prvi u zemlji počeo
da od fudbala 'pravi posao', nailazio je na mnoge otpore i
suprotstavljanja. Ta orijentacija je 'stekla pravo građanstva'; Aca je,
međutim, bar u Beogradu, ostao bez mogućnosti za rad. Ali, za Acu nema
problema..." (Draža Marković "Život i politika").
Svetsko prvenstvo u Čileu 1962.
podudarilo se sa čuvenim Titovim govorom u Splitu u kome je, osim
pominjanja bratstva i jedinstva u oftalmološkom kontekstu, rekao i da
"nema profesionalizma, da moramo da se oslanjamo na amaterizam".
I dok su drugi reprezentativci, učesnici završnog turnira, imali i
dnevnice i premije, naši fudbaleri su bili – bez prebijene pare! Iako
je od naših iseljenika u SAD uspeo da namakne novac igračima za premije,
rukovodstvo reprezentacije, zastrašeno Titovim govorom, to nije
dozvolilo. Tim je po završetku takmičenja "prodat" za 48.000
dolara. "A vredeo je bar milion dolara", vajkao se potom Aca
Obradović.
Tehnomenadžer
Odlukom Gradskog komiteta
komunista Beograda, 1966. biva najuren iz Zvezde zbog "tehnomenadžerstva".
"Tražio sam da mi objasne šta je to 'tehnomenadžerstvo', ali nisu
uspeli, nije znao niko da mi objasni", govorio je Dr O skoro tri
decenije kasnije. Iste godine odlazi u SAD i "za dvanaest dana",
kako je sam kazao, napravio je ekipu San Francisko Klipers. Pet igrača iz
Jugoslavije, nekoliko iz Portorika i Brazila, Ivana Toplaka je doveo za
trenera i u prvoj sezoni osvojio šampionsku titulu! Amerika je postala i
zemlja fudbala. Za dvadeset godina u toj zemlji biće registrovano preko
30.000 juniora, fudbal će ući u škole i na univerzitet, veliki biznis
će naći svoj interes, a kruna svega biće organizacija Svetskog
prvenstva u fudbalu 1994.
Godine 1982. Aca Obradović je
dobio dozvolu FIFA-e da radi kao menadžer. "Godinama sam pokušavao
da je dobijem", rekao je tom prilikom. "Međutim, to je toliko
zapetljano i teško išlo da sam već mislio da dignem ruke od svega. Sada
sam ja prvi menadžer sa licencom kod nas ." Do danas je ostao i
jedini naš fudbalski srtručnjak sa pomenutom licencom.
Rankovićevih
200 dolara
Koreni
"tehnomenadžerstva" Ace Obradovića i ulaska novca u fudbal sežu
u daleku 1952. i vezani su za tadašnjeg svemoćnog čoveka UDB-e
Aleksandra Rankovića. Naime, naša reprezentacija je na Olimpijskim
igrama u Tampereu igrala utakmicu protiv reprezentacije SSSR-a. S obzirom
na plamteći sukob Tita i Staljina bilo je to "više od igre",
utakmica koja se nije smela izgubiti. Prva je završena nerešeno 5:5, a
drugu smo pobedili rezultatom 3:1.
"Bio je to dotad neviđen doček
i događaj", seća se Aca Obradović povratka igrača u Beograd.
"Dobili smo premije po 200 dolara... Vođa puta bio je neki Stanković,
tada direktor 'Jugometala', čiji je rođeni brat bio Rankovićev zamenik.
Taj Stanković nam je rekao da je Ranković u prvom trenutku odredio
premije od po 500 dolara. Međutim, te pare koje smo dobili za to vreme su
bile neviđene. Onda smo otišli na more u Dubrovnik. Bilo je sveopšte
oduševljenje."
Marakana
Ideja za gradnju
"Marakane" u Beogradu pripada Aci Obradoviću, a neposredan
povod za izgradnju novog stadiona bila je zabrana igranja polufinalne
utakmice KEŠ-a 1957. na starom stadionu – "zbog dotrajalosti
tribina". Glavni operativac bio je tadašnji direktor Geneksa Vlada
Višnjić, ali sam Dr O kaže da je "iza svega stajao Krcun".
"Svetsko je pravilo da
velikim klubovima rukovode oni koji imaju pare ili oni koji imaju vlast. U
kapitalizmu su to ljudi koji imaju pare, a u socijalizmu oni koji imaju
vlast." ("NIN", 8. jul '94)
Prva doživotna
Po povratku iz SAD Aca Obradović
odlazi u Ljubljanu i postaje tehnički direktor Olimpije. Ta avantura će
se po njega neslavno završiti jer će sredinom aprila '74. Disciplinski
sud FSJ-a, posle "razmatranja regularnosti pojedinih utakmica prošlogodišnjeg
prvenstva", doneti, uz ostale, i odluku o tome da se "dr Aca
Obradović doživotno diskvalifikuje zbog pokušaja da režira rezultat
utakmice između Sutjeske i Olimpije". U vreme kada se afera
rasplamsavala novinaru zagrebačkog "Vjesnika" Aca Obradović je
rekao: "Za mene kažu da sam 'maher', da znam načine izigravanja, da
poznajem sve 'folove'. Ima u tome istine. Nisam se juče rodio, a fudbal
mi je godinama bio posao. Kupovao sam igrače. Za kvalitetnog fudbalera
bih sve dao. Snašao bih se i napravio prekršaj ako bi to trebalo. Ali,
utakmice i bodove ne bih kupovao! Nemam putera na glavi, i ovakva završnica
nije moje maslo."
Po izricanju kazne Aca Obradović
je posle nešto više od godinu dana ipak dokazao svoju nevinost i kazna
mu je ukinuta. U sličnoj situaciji nalazio se još dva puta, i posle
svega je izjavio: "Bio sam tri puta doživotno kažnjavan zabranom vršenja
svih funkcija u fudbalu. Sva tri puta sam pomilovan zbog – nedostatka
dokaza... Moj najveći 'greh' u fudbalu bio je, a to nikada nisam ni krio,
što sam za Zvezdu kupovao igrače. Nikakve druge 'mućke' ne mogu se
dovesti u vezu s mojim imenom".
Madera
Aca Obradović je lansirao
krilaticu "bez 'Madere' nema karijere". U vreme kada je on bio
jedan od čelnika Crvene zvezde u "Maderi" se skupljala
raznolika ekipa – od onih koji su vodili klubove, pre svega Zvezdu, znači
političari i fudbalski stručnjaci, preko sportskih i političkih
novinara, do glumaca. Sudbina mnogih ljudi je na ovaj ili onaj način određena
razgovorima za nekim od stolova te poznate kafane, bilo da je reč o igračima
ili trenerima, političarima, privrednicima ili novinarima.
Kafana mu je, inače, bila
strast. Otvorio je veliki motel u Ljubljani (prodao ga kasnije državi), a
pre nekoliko godina i kafanu u rodnoj Mionici. "Kako i ne bih kada su
moj čukundeda, deda i otac bili kafedžije", govorio je. Kada ga je
pre šest godina novinar "NIN"-a Luka Mičeta upitao "na šta
konkretno misli" kada kaže da "želi u Beogradu da otvori pravu
svetsku kafanu kakvu Beograd treba da ima i kakvu zaslužuje", Aca
Obradovića je odgovorio: "Hoću da kupim 'Maderu'". Nije je
kupio. Možda i zbog toga "Madera" više nije ono što je bila.
Dušan Radulović
Milan Milošević
