Žilijet Greko, uspravna žena
Pod mesečevim zracima
Pevačica za koju su pesme pisali Sartr, Kami i
Prever, Koktoova glumica, ljubavnica Majlsa Dejvisa, ikona vremena
egzistencijalizma i crnih rolki, kada je Pariz još bio centar sveta, ovih
dana, u osmoj deceniji života, peva u londonskom Barbicanu
Malo
je pevačica koje mogu da kažu da su inspirisale ne jednog već nekoliko
velikih pisaca, filozofa i stihotvoraca dvadesetog veka. Malo je onih koje
mogu objektivno da kažu da su postale međunarodne ikone. A Žilijet
Greko to može. Pošto je bila muza Sartra, Kamija, Koktoa, Prevera, Serža
Gensbura i Žaka Brela, i ljubavnica legende džeza Majlsa Dejvisa, može
se reći da Greko personifikuje šik pariske leve
obale. Ona je bila više od pevačice, jer je predstavljala
otelovljenje pobune, slobode i individualizma. I ona i pesme koje je
pevala postale su sastavni deo francuske kulture.
Od kasnih četrdesetih, pa u pedesetim i šezdesetim njene ploče su se
slušale na gramofonima u hiljadama jednosobnih stanova, a njeno lice je
ukrašavalo zidove hiljada potkrovlja. Ona je stvorila stil jedne
generacije, sa svojim kao ugalj crnim slapom duge, prave kose, kratkim šiškama,
crnim ajlajnerom i tenom boje slonovače. "Ti se izlažeš mesečevim
zracima, a ostali se izlažu sunčevim", rekao joj je Pikaso jednom
prilikom. Crni džemperi i tričetvrt pantalone upotpunili su izgled koji
je postao paradigma boemskog šika. Njen glas nije bio manje mračan. To
je bila Edit Pjaf sa elegancijom i femme
fatale aurom Marlen Ditrih, koja peva pesme koje su bile delom Kurt
Vajl, delom džez, a velikim delom francuska šansona.
Greko je bila uspešna i kao glumica. Ranih pedesetih Holivud je uočio
njen glamur, i ona se pojavila na filmu uz Orsona Velsa, Ingrid Bergman i
Erola Flina. Ali uloga Kraljice bahanatkinja, u kožnu jaknu obučene
predvodnice bande u Koktoovom Orfeju
sa Žanom Mareom, možda je njena najupečatljivija i zasluženo najčuvenija
uloga. Kokto je zasnovao taj lik na ličnosti same Greko. Iako je bila tek
u kasnim tinejdžerskim godinama kada je upoznala Sartra i Koktoa, Greko
je već imala hladnokrvnost mnogo starije osobe, prezir prema establišmentu
i sklonost da se ne samo odupire svojim protivnicima već i da često
upotrebi pesnicu. "Bila sam veoma teška mlada osoba, i bila sam
veoma nasilna. Tukla sam se", priseća se ona glasom koji zvuči bar
dvadeset godina mlađe od njene 73 godine. "Kad se ispred vas nađe
neka glupa osoba ili neko ko je pomalo fašista, i kad osetite da reči više
nisu dovoljne, dobijete želju da udarite. I ja sam to radila. I tako me
je Kokto zapazio."
Protivljenje autoritarizmu u paru sa književnim pedigreom tekstova
njenih pesama načinilo je od nje zvezdu. Njen život je bio ogledalo života
Francuza kao nacije tokom i posle Drugog svetskog rata. Njen otac,
Korzikanac, napustio je porodični dom u Dordonji kada je Greko bila dete,
a majka i sestra su odvedene u koncentracioni logor zbog aktivnosti u
Pokretu otpora kada je ona imala 15 godina. Godinu dana kasnije i Greko je
uhapšena i provela je mesec dana u zatvorskoj ćeliji koju je delila sa
tri prostitutke. Posle strogog vaspitanja u manastiru, bilo je to surovo
buđenje.
Pošto je puštena iz zatvora i pošto se našla sama u Parizu, u društvo
ju je uveo jedan prijatelj koji ju je upoznao sa Sartrom i njegovim
krugom. Sartr je u to vreme već bio kultni junak i, iako već u godinama,
brzo je postao njen prijatelj i mentor, zarobljen onim što je izgledalo
kao uistinu slobodan duh. Njen duh je bio duh toga vremena, i u tome je ležala
njena velika sreća. Godine neposredno posle rata bile su godine oslobađanja
obuzdavanih emocija i frustracija, a centar ponovo pronađene slobode bila
je oblast Sen Žermen de Pre na levoj obali Sene. Njeni kafei, barovi i noćni
klubovi brzo su postali magnet za pisce, umetnike, muzičare i filozofe.
"To je bilo potpuno čarobno", kaže Greko. "Događala se
sloboda i odjednom smo mogli da razgovaramo, da govorimo glasno i mogli
smo da hodamo ulicom a da ne moramo imati oči na leđima. Bili smo
slobodni, a biti slobodan najveća je dragocenost u životu."
Kasnije je Sartr na Grekoovoj zasnovao lik pevačice u svojoj trilogiji
Putevi slobode, ali najveći
uticaj na njenu karijeru imala je njegova odluka da piše pesme za nju.
Dajući joj tek završenu pesmu pre nego što je krenula na svoju prvu
turneju van Francuske, rekao joj je: "Izvoli – ovo će ti biti pasoš."
"I te pesme jesu bile moj pasoš", slaže se ona, "bile su
čitav moj život." Sartr je došao na ideju da piše za Greko 1949.
godine, kada je ona zamoljena da peva na ponovnom otvaranju predratnog noćnog
kluba Le Boeuf sur le Toit.
Ranije je već pevala u klubu Tabou,
centru noćnog života Sen Žermena, ali joj je bio potreban novi
materijal za otvaranje. Sartr joj je ponudio neke pesme i predložio da
kompozitor Žozef Kosma napiše muziku. Greko i njene pesme postale su
senzacija, i tokom nekoliko narednih godina ona je snimala pesme koje su
pisali gotovo svi veliki pisci tog vremena. Ideja da tako cenjena imena
kao što su Sartr, Kami i Prever mogu da pišu tekstove za jednu šansonjerku
izgledala je revolucionarno. Ali za Sartra je to bilo potpuno prirodno.
"Pisci drama pišu za glumce", rekao je, "pa zašto neko ne
bi pisao pesme za pevačicu? Pisac često zaboravlja da reči imaju
senzualnu lepotu. Glas Grekoove nas na to podseća. Nežan, topao i lak,
njen glas raspaljuje vatru reči. Napisao sam te pesme zbog nje, i da bih
sa zadovoljstvom gledao kako moje reči postaju drago kamenje."
Ti stihovi su govorili o ljubavi, životu, smrti i slobodi; ali, dok je
nekonformizam leve obale reflektovao osećanja mnogih Francuza, neki su
bili zapanjeni kada su se raširile glasine o slobodnom životu koji je
Greko vodila. "Ja sam drugačija", rekla je Greko kasnije.
"Rođena sam slobodna i skandalozna. Nisam sujetna, ja sam ponosna, i
da, ja imam pravo da posedujem telo." Konzervativniji slojevi društva
bili su još više šokirani kada je Greko započela dugu vezu sa crncem
– Majlsom Dejvisom, koji tek što je stigao u Pariz. "Jednostavno
smo se zaljubili. To je bila ljubav na prvi pogled", kaže ona. Njena
hrabrost je doprinela da se njena slava raširi, jer se usprotivila
predrasudama pljujući u ruku šefa restorana koji je odbio da usluži nju
i Dejvisa.
Njeni tekstopisci su isticali njenu sklonost ka skandalima, i numere
kao što su Deshabillez- moi
(Svucite me) i Je Hais les Dimanches
(Mrzim nedelje) postale su njen zaštitni znak, uz klasike kao što je L’Eternel
Feminin (Večna ženstvenost) i Preverova pesma Les
Feuilles Mortes (Uvelo lišće).
Krajem pedesetih, kada se Gensbur ponudio da piše za nju, ona je već
bila međunarodna zvezda. Njih dvoje su otišli na večeru i narednog dana
Gensbur je došao na njena vrata sa La
Javanaise – pesmom koja je sada toliko ukorenjena u francusku
kulturu da je uče deca u školi. Gensbur je nastavio da piše mnoge pesme
za nju i, uprkos pojavi Beatlesa
i "je, je" buma, Greko je ostala nacionalna heroina.
Èetrdeset godina kasnije ona je još duboko poštovana –
koliko zbog svojih pesama toliko i zbog svojih stavova. I to je deo njenog
upornog apela. Sartra je inspirisao nezavisan duh i žena koja se nije
bojala da živi svoj život onako kako želi. "Je
suis une femme debout (Ja sam uspravna žena)", kaže ona.
"Ja ne gubim dostojanstvo".
(The Guardian)
Prevela Olja Petronić
