Film
Dva puta Edi
"Otkačeni producent", režija Frank Oz
Distributerski
prevod, sačinjen tako da asocira na film Otkačeni
profesor (Nutty Professor, 1997), otkriva nam zaista barem tri bitne osobine
ovog filma: prvo, u njemu igra Edi Marfi; drugo, u njemu Edi Marfi igra više
od jedne uloge; treće, u njemu Edi Marfi igra više od jedne uloge više
nego briljantno. Sigurno je da će onaj koga ovaj impresivni niz vrlina ne
privuče bioskopu teško u njemu završiti i posle nastavka toga niza,
koji ipak sledi.
Iako je ponovo u pitanju komedija za široke mase – bez većih pretenzija ka prosvetljavanju i podučavanju, još manje ka bilo kakvoj, a naročito ne "artističkoj", "pregnantnosti" – vrsta humora sa kojim je ovaj film oblikovan, u usporedbi s onim koji se preliva iz dobrog dela Otkačenog profesora, može se bez ikakvog ustručavanja nazvati "suptilnim", "rafiniranim" ili pak, zašto da ne, "sofisticiranim". Ljubitelje vesele zadrigle porodice sačinjene od sedam-osam nepojamno dobro maskiranih Marfija ipak ne treba previše žaliti, pošto će uskoro imati dvočasovnu priliku da se raduju njihovim (njegovim) telesnim funkcijama i disfunkcijama.
Kako je Edi Marfi u ovom filmu nosilac tek dve (!) uloge, pa još bez naslaga sala i maske, osetio se valjda oslobođen, lagan, samim tim i fokusiran, i od jedne uloge (smotani i stidljivi brat filmske zvezde) napravio opasnu zabavu, a od druge (filmska zvezda) – čudo.
Upravo u liku čiji su situacija i opis od svih koje je dosad inkarnirao najbliži njegovim ličnim, Marfi nalazi materijal za ekstreman i začudan pogled na komično i ozbiljno, zapanjujuće različit od svega što smo od njega dosad videli. Hrabra, a možda još više radoznala odluka da stvori ovaj lik nimalo se ne oslanjajući na privatno iskustvo (koje je moglo da mu bude više nego dovoljno), dala je, kao što ponekad umeju velike kocke, veliku dobit.
Druga strana ove priče je scenaristički poduhvat, kasnije branjen iz prvih interpretacionih redova. Reč je, naravno, o Stivu Martinu u zrelim stvaralačkim godinama, koji se tokom svojih opsežnih glumačkih putešestvija nakupio ideja i najzad osetio dovoljno snažnim da iza njih stane i kao solo-scenarista. Ideja za ovu priču vezana je, naime, za film Mrtvaci ne nose karirano (Dead Men Don’t Wear Plaid, 1979), u kom je Martin bio jedan u trilingu scenarista. Oni su zasnovali uzbudljivu treš-misterioznu dramsku potku, pri čijem je sprovođenju osnovni princip bio u imitaciji fakture slike, dizajna, strategije rasvetljavanja, klasičnih filmova sa velikim zvezdama (Hemfri Bogart , Bet Dejvis ...), kako bi se inscenacijom vešto povezane radnje snimljene komplementarnim uglovima kamere dobila iluzija kompaktnog filmskog tkiva. Karl Rajner, reditelj ovog filma, u ostvarenju te namere, uz pomoć svojih scenarista, imao je izuzetnog uspeha. Tako je Stiv Martin zaigrao pored svojih filmskih uzora, a bez pomena kompjuterske animacije.
Dvadeset i kusur godina kasnije, Edi Marfi je izgleda za one koji ostavljaju najviše para na blagajnama kino-dvorana ono što je Bogi onomad bio njihovim vršnjacima: stara legenda. Vreme brzo prolazi, a sa njim i stilovi. Inspirisan pomenutim, u svom trešu čistim, stilizovanim ostvarenjem, u kom je ideal bio neprimećeni rez između dva različita vremena, uz pomoć veterana komedije, reditelja Frenka Oza, Martin se dvehiljadite okreće priči koja potencira gerilske napore nezavisne produkcije, nenamerni dokumentarizam, tehničku prljavštinu i nedostatak para za bolje. Sve probleme prevladava, naravno, bezrezervni entuzijazam, a takvog je uvek najviše kod neukih ali voljnih. Prema njima je Martin prepun simpatija, a čvrsto tkanje njegovog scenarija vodi ih neozleđene kroz zastrašujući lavirint nove filmske industrije kojoj nikada neće prići, užase scijentizma koji vlada Holivudom i ljubavne jade koje, jedan po jedan, doživljavaju prolazeći kroz šake "mlade i naivne" provincijalke (Heder Grejem pod uticajem stila glume junakinja Rasa Mejera) odlučne da postane zvezda.
Da zaključimo, Martinova ljubav prema treš estetici očigledna je već dugo, i njena iskrenost se ne dovodi u pitanje. Zbog toga ovaj film ne deluje lažno ili nategnuto čak ni u suludom finišu, kada ekipa luzera-entuzijasta pokori blazirani Holivud. Isti je verovatno i razlog iz kog prolazi i sparivanje ova dva potpuno suprotna komičarska senzibiliteta. U stvari, u ovom filmu postoji sve ono čemu su se autori radovali (između ostalog i plakat za izmišljeni treš-klasik The Yugo Story), koliko god nelogično izgledalo. Upravo to je suština iskrenog kiča, a od iskrenog kiča malo je zabavnijih stvari.
Maja Uzelac
