Novi kurs unutar Zajednice nezavisnih država
Ravnanje partnerskih dugova
U prvom planu je uvek tzv. aktiviranje ekonomske saradnje, kojom bi se brže prevazilazili politički sporovi i regionalne konfrontacije
Specijalno za "Vreme" iz Moskve
Prvi
put posle deset godina od stvaranja Zajednice Nezavisnih Država (nastale
nakon raspada Sovjetskog Saveza), učesnici nedavnog samita su formulu
unapređivanja integracije – inače lansiranu svaki put kad bi se
sastali – potkrepili realnim dokazima spremnosti da tome doprinesu; u
ranijim prilikama su, naime, uglavnom demonstrirali lažnu saglasnost i
pretežno se trudili da obezbede prigodnu formu da bi zadovoljili taštinu
Borisa Jeljcina, kao prvog među jednakima.
Na ovogodišnjem samitu, prvom posle inauguracije Jeljcinovog naslednika Vladimira Putina, glavna tema bila je strategijska stabilnost u svetu i u samoj Zajednici. U zajedničkoj izjavi, lideri ZND-a su potvrdili svoju privrženost jačanju strategijske stabilnosti i međunarodne bezbednosti. Između ostalog, potpuno deleći poziciju Moskve u njenom nadmetanju sa Vašingtonom i pozdravljajući to što je Rusija ratifikovala SALT-2, Sporazum o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih proba i pakete sporazuma iz 1997. o protivraketnoj odbrani, njeni partneri su izrazili uverenje da će glavni sporazum o PRO iz 1972. ostati temelj budućeg smanjivanja strategijskih nuklearnih oružja u svetu.
Ako se može reći da su time ispunili partnerski dug prema Rusiji, od čije spremnosti da učestvuje u rešavanju njihovih unutrašnjih, u prvom redu ekonomskih problema u znatnoj meri zavisi stabilnost i njihova lična i njihovih zemalja, lideri zemalja članica ZND-a, od Tadžikistana i Kazahstana, preko Gruzije, do Azerbejdžana i Jermenije, okrenuli su se problemima sopstvene bezbednosti i zajedničkoj borbi protiv međunarodnog terorizma. Rusiji je, u tom duhu, odato priznanje što je, najvećma zbog njenog i vojnog i političkog doprinosa, najzad stabilizovana situacija u Tadžikistanu, to jest što su vlada predsednika Emomalija Rahmonova i njegova opozicija (i u zemlji i u inostranstvu) postigli mirovni sporazum (što je rezultiralo odlukom o okončanju višegodišnjeg prisustva ruskog mirovnog kontingenta u ovoj zemlji). Ključnu odluku, međutim, predstavlja kolektivni sporazum o osnivanju Međudržavnog antiterorističkog centra, što će nesumnjivo uticati da se pozicije nekih članica prema snagama koje se spolja infiltriraju na prostore ZND-a izmene u korist ruske, u prvom redu, ali i zajedničke stabilnosti i bezbednosti.
PUTINOVA IDEJA: Prvi put je ideja o takvom centru potekla od novog ruskog predsednika Putina, u septembru prošle godine, kada su čečenski pobunjenici pokušali da se ubace u Dagestan (i tamo stvore bazu za upade u susedne ruske gubernije), a islamski ekstremisti gotovo okupirali jug Kirgizije. Takvo otvoreno suočavanje ne samo sa opasnošću već i konkretnim akcijama međunarodnog terorizma delovalo je jače od ruskog uveravanja da pretnja njihovim zemljama i mirnom stanovništvu nije za zanemarivanje.
Međutim, uprkos tome, nisu svi bili jednako raspoloženi da u punoj meri učestvuju u stvaranju i budućim akcijama tog antiterorističkog centra.
Azerbejdžan je za sada rešio da učestvuje samo u oblasti informisanja, analitike i konsultacija, Ukrajina se ogradila posebnom klauzulom da saradnja u okviru tog centra ne sme da protivreči nacionalnom zakonodavstvu, a Turkmenija nije želela ni da potpiše papir. Niko od toga nije pravio problem. U prvom redu Rusija, koja u svim sektorima odnosa sa partnerima u ZND-u, kao i kad su konfliktne situacije u pitanju, zastupa stav da treba tražiti rešenja koja će zadovoljiti sve strane. To nije uvek lako, ali Moskva smatra da je formula mira bez pobednika i bez pobeđenih "najbolja kada je reč o saradnji" u svim oblastima u kojima zemlje-partneri u Zajednici nastoje da ojačaju tendencije integracije.
Rusija
i Kazahstan – za koje su karakteristični mnogi zajednički, a još više
različiti, pa i suprotni interesi – najbolji su, čini se, primer
takvog pristupa, demonstriranog tokom susreta njihovih predsednika
Vladimira Putina i Nursultana Nazarbajeva, neposredno uoči samita. Ako je
epoha susreta bez kravata u pregovorima sa zapadnim liderima s odlaskom
Borisa Jeljcina postala prošlost, susret Putina i Nazarbajeva je pokazao
da se to ne odnosi na sastanke u vrhu Zajednice. Putin je gosta pozvao u
luksuzni restoran "Carski lov" (čuven i po tome što je u njemu
Jeljcin ugostio Žaka Širaka), kao da je želeo da pokaže kako pravi
razliku između svojih i ostalih, jer nije bilo mogućno ne uočiti
razliku između ovog višeznačnog gesta i prijateljskog ali uzdržanog držanja
u prethodnim susretima sa nemačkim i italijanskim liderima. Podržavajući
najtešnje partnerske i prijateljske odnose sa Moskvom, Astana (novi
glavni grad Kazahstana) čvrsto se drži stečenih veza s ostalim svetom.
To je naročito očigledno u odnosu prema problemu transporta
(kazahstanske, i uopšte) kaspijske nafte. Rusija je zainteresovana da se
sav transport odvija naftovodom preko njene terirotije, a Kazahstan traži
i drugi izlaz na Zapad – u naftovodu preko Azerbejdžana, Gruzije i
Turske. U prvom slučaju Rusija bi zadržala ključnu ulogu kao najveći
tranzitni izvoznik kaspijske nafte na Zapad, pogotovo što bi izgradnja
drugog naftovoda bila dovedena u pitanje ako bi Kazahstan jasno stavio do
znanja da nije zainteresovan.
KAVKASKA ČETVORKA I OSTALI: Samitu dvanaestorice prethodio je još jedan značajan susret kavkaske četvorke – lidera Rusije, Azerbejdžana, Gruzije i Jermenije. Faktički institucionalizujući prvi, kislovodski susret tadašnjih lidera četiri zemlje još 1996, Vladimir Putin, Gajdar Alijev, Eduard Ševardnadze i Robert Kočarjan stvorili su još jednu integracionu grupaciju u okviru konfederacije Zajednice Nezavisnih Država, povećavši tako njihov broj na sedam. Sa raznim intenzitetom saradnje, različitim interesima i raznim ciljevima, u ZND-u već godinama funkcionišu Rusko-beloruski savez, Carinska unija (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija i Tadžikistan), Sporazum o kolektivnoj bezbednosti (u koji, pored tih pet država, spada i Jermenija) i, u skladu s njim, Zajednički sistem protivvazdušne odbrane, zatim Centralno-azijski savez i savez GUUAM (Gruzija, Uzbekistan, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija).
Kao i za sve strukture ZND-a i Zajednicu u celini, i za ove grupacije važi utisak da su trome i neefikasne, ali već i činjenica da postoje – a reč je o raznorodnim organizacijama – svedoči o zainteresovanosti ovih zemalja, ili bar većine, da kroz razne oblike integracije sačuvaju ili obnove veze iz doba SSSR-a. Kao i o tome da na postsovjetskom prostoru, uporedo s integracionim težnjama i željama, na sceni ostaju i dezintegracione tendencije. Na tom prostoru, kao što pokazuju protekle godine, ništa nije jednoznačno, ali svi njegovi akteri bar traže rešenja koja bi olakšala život njihovim zemljama i narodima.
U prvom planu je uvek tzv. aktiviranje ekonomske saradnje, kojom bi se brže prevazilazili politički sporovi i regionalne konfrontacije. Kad je o Kavkaskoj četvorki reč, Azerbejdžan je, na primer, sve do sada odbacivao tu moskovsku formulu, ističući da ekonomske veze mogu da se uspostavljaju tek pošto se postigne opšte rešenje (kao u odnosima sa Jermenijom, u sporu oko Nagorno-Karabaha). Nikakve senzacije nije bilo ni u drugim sektorima, ali i sama saglasnost o tome da je nastupilo vreme da se da impuls humanitarnim pitanjima u međudržavnim odnosima mora da ohrabri. Pod tim se podrazumeva ublažavanje prepreka i olakšavanje kontakata među ljudima, što ima poseban značaj za Azerbejdžan i Jermeniju, čija je zajednička granica faktički zatvorena za građane i jedne i druge zemlje.
NAZAD U BUDUĆNOST: Neki analitičari, međutim, ukazuju da Rusija samo na rečima priznaje prioritet najširih odnosa i saradnje sa članicama Zajednice Nezavisnih Država, dok na delu ništa ne čini da ih ojača kao svoje partnere, ako ni zbog čega drugog, onda radi povećanja svog izvoza. Kao argument se navode pretnja Moskve da će uvesti vize za građane nekih od ovih zemalja (prvi na listi kojima je ta pretnja upućena jesu Azerbejdžan i Gruzija – zbog poroznosti njihovih granica za čečenske teroriste), a još više – ekonomski program nove vlade.
Navodno se njime predviđa prelaz na odnos čisto tržišne prirode, kakav je uspostavljen sa zemljama koje su ili stupile u NATO ili će pristupiti za koju godinu: Poljskom, Češkom, Mađarskom i trima bivšim sovjetskim baltičkim republikama – Estonijom, Letonijom i Litvanijom. To se prikazuje kao korak unazad, povratak u vreme prve postsovjetske vlade Rusije – koja je uništila zonu rublje, isključivši iz nje druge bivše sovjetske republike, a tim smanjila i robnu razmenu s njima. Ta se vlada Jegora Gajdara navodno, rukovodila principom da njeni postsovjetski partneri neće imati kud. Robna razmena i dalje pada. Rusija nije odveć zainteresovana da povećava svoj udeo u uvozu drugih članica ZND-a jer se raznim aranžmanima obavezala da im svoju robu, pre svega naftu i gas, prodaje po cenama nižim od svetskih, a one su opet zainteresovane da što više izvoze na zapad, po bilo kojim cenama. Puze, dakle, na drugu stranu, mada to ne doprinosi mnogo njihovim privredama. Analitičari upozoravaju da ekonomske mere nove vlade mogu da potkopaju sav (preostali) politički uticaj Rusije na postsovjetskom prostoru, ali se to upozorenje zasniva na izjavi premijera Mihaila Kasjanova da je krajnje vreme da Rusija uvede unificirane carinske tarife za sve zemlje bez razlike. Hoće li to značiti da će se i spoljnopolitički odnosi pogođenih zemalja "inficirati" na štetu Rusije – videće se.
Očigledno je, međutim, da i Kasjanovljeva vlada danas, kao i Gajdarova pre osam godina, u prvom planu ima strateški cilj reformisanja sopstvene privrede i zemlje.
Branko Stošić
