Veslanje
Kad
god hoću da osetim stari dah Dunava, s onom čudnom mešavinom mirisa
katrana, laka i drveta, koja uvek ide uz čamce, drvene splavove i obalne
hangare – odem na "Danubijus", veslački klub koji su
gimnazisti i mlada gospoda Novog Sada osnovali još 1889. godine. Tu
negde, kada je sve bilo pomalo drugačije nego danas, ali ne mnogo drugačije,
počela je i završila se moja sportska veslačka karijera (pre 35
godina), u četvercu s kormilarom.
Odmah da kažem, u takmičarskom
smislu nismo napravili ništa, jedino je Vanja kasnije, kada smo mi ostali
odustali, bio prvak države i reprezentativac, veslao na Bledu, u Luganu
itd. Zajednički, u četvercu, mi smo dogurali do Palića, bili prvi na
vojvođanskom prvenstvu, ali odmah i diskvalifikovani jer je naš mladi
kormilar (bila mu je to prva trka) pogrešno shvatio sudije iz pratećeg
čamca, pa je mnogo zasekao stazu (startovali smo na drugoj, a bili
ubedljivo prvi – na četvrtoj stazi). No, nije mi žao što nismo
postali neki asovi, za tako nešto u veslanju je potrebno neverovatno
mnogo muke, natčovečanske upornosti i fanatične posvećenosti pobedi.
Sve su to osobine koje su me, srećom, daleko zaobilazile.
Iz tog sporta, za razliku
od nekih drugih, na primer iz novinarskog – otišao sam taman na vreme.
Napustio sam veslanje ne zbog toga što mi je bilo previše teško da
svakog jutra ustajem u pola šest, odlazim na jednosatni trening, vraćam
se kući na doručak, jurim u školu, zatim i popodne u šest odlazim na
trening, trčim pet kilometara, veslam deset, a zatim dižem tegove (tonu
ili dve najmanje, iz više puta, naravno), te da se oko devet izgladneo
vraćam kući, jedem pola frižidera i padam odmah u krevet, te spavam bez
snova.
Napustio sam veslanje
nekako gotovo prirodno, kada sam procenio da se na velikom novosadskom
korzou dešavaju ipak zanimljivije stvari, kad smo počeli da filozofiramo
na gelenderima ispred Banovine, kad smo otkrili kako je lepo ljuštiti
preferans uz muziku sa Radio Luksemburga (on je tada bio popularniji nego
što su danas Slobodna Evropa, Dojče vele, BBC ili Glas Amerike). Pa
ipak, iako sam ga napustio bez žaljenja, veslanju dugujem mnogo, pa i
danas smatram da je ono korisnije od tenisa, klavira, baleta i časova
engleskog zajedno (što je samo znak mojih neizlečivo nazadnih
shvatanja).
Sećam se, kad smo prvi
put došli na "Danubijus" i kada su nas utovarili u veliku
galiju sa dvanaest vesala, pomislio sam da odmah odustanem – jer mi se
činilo da ću već posle dva-tri zaveslaja ispustiti dušu. Tako je, u
stvari, bilo stalno naredne tri godine – takmičarsko veslanje je čist,
esencijalni napor, napor na napor. To je prva dobra osobina ovog teškog
sporta. Svaki zaveslaj moraš povući punom snagom, inače nemaš šanse.
Pa kada ti se posle hiljadu metara čini da više nemaš ni trunke snage,
čuješ da moramo dići broj zaveslaja sa 36 na preko 40 u minutu. Kako si
posle srećan što si to nekako uspeo, a ostao živ.
Druga dobra osobina
veslanja jeste to što ti se uvek čini da te ostali vuku kada ti je najteže.
Zbog toga se u posadi stvori nešto drugačiji duh zajedničke sudbine od
običnog drugarstva. Zbliži vas zajednička muka. Na moje drugove je,
istina, taj četverac ostavio dubljeg traga nego na mene. Jedan ima četvoro
dece, drugi se ženio četiri puta, treći ima četiri preduzeća – a ja
sam jedna od mnogih žrtava narodne izreke "uzdaj se u se i u svoje
kljuse".
Treća dobra osobina
veslanja je što dobro naučiš da mrziš autoritete, to jest trenera.
Sada mogu reći da nas je treniralo nekoliko izvrsnih ljudi i dobrih stručnjaka
– no, pošto su oni smatrali da od nas treba da naprave pre svega ljude,
normalno je da smo im pružali otpor. Problem sa svakim trenerom je u tome
što od tebe traži više od onoga što možeš. Onaj ko nije nikada cedio
svoje telo do kidanja neće nikad razumeti bes koji morate osetiti prema
komandama, podstrekavanju, podvikivanju, psovanju, pa i prema oskudnim
pohvalama koje dobijate kada nešto postignete. U stvari, naučite da
idete do kraja svoje snage, a da vas hvala ne zanima, već samo osećaj da
ste i to izdržali.
Evo i četvrte dobre
osobine veslanja. Nekako steknete neko ludo zdravlje koje možete da arčite
nekoliko narednih decenija. Istina, hoće ponekad da vas uhvati neki grip
ili išijas, ili da se polomite u nekoj saobraćajnoj nesreći, ali to se
događa i šahistima. No, na psihijatriji, bar u Novom Sadu, veslača ima
samo među lekarima.
Nadasve, veslanje je jedan
od najlepših sportova zbog toga što malo ko ko nije sedeo u čamcu može
zamisliti kako je tiho nad vodom u rano letnje jutro i kako tada miriše
Dunav u senovitom, zelenom kanalu Šodroša.
Dimitrije
Boarov
