Stadion
Po
nekom ovda�njem nepisanom zakonu, svaki otac du�an je da barem jednom
svog mu�kog potomka povede na pravi fudbalski stadion i omogu�i mu da u�ivo
posmatra fudbalsku utakmicu. Sve to, naravno, nema mnogo veze sa tim da li
mu�ki potomak zaista voli fudbal ili ne, ve� pre spada u neku vrstu
roditeljskog rituala. Otac je, dakle, du�an da mu�kom detetu bar jednom
u �ivotu uka�e na pravila pona�anja na stadionu, poka�e mu ko gde sedi
(ovde "delije", tamo "grobari", ovde semenkari, tamo
novinari, ovde policija, tamo u lo�i politi�ari, mafija�i i ostali...),
i objasni kako je narednih devedeset minuta dozvoljeno pljuckati semenke
na pod i psovati sudiju (ali samo devedeset minuta), jer kod ku�e za isto
pona�anje ponovo sledi �amar�ina. Ako se dete primi i zavoli stadionsku
atmosferu, lepo. Ako mu se ne svidi, opet lepo, na ocu je da poku�a. Odvo�enje
mu�kog deteta po prvi put na stadion spada prakti�no u ne�to �to se
mora. Sli�no kao i trenutak kada otac proceni da je vreme da sa sinom
prvi put popri�a o seksu, a dete ka�e: "va�i, pitaj sve �to te
zanima."
Mene su, na primer, prvi put na stadion odveli jo� davne 1965. da gledam Hajduk iz Splita, tim iz grada u kome sam te godine letovao. Uzbu�enje koje sam osetio kada sam zakora�io na ispunjen stadion JNA pamtim i danas. Sa samo dvadesetak metara razdaljine mogao sam u�ivo da vidim Mustafu Hasanagi�a, tada�njeg centarfora Partizana, za koga su momci iz kraja (uglavnom oficirska deca) tvrdili da udarcem glavom mo�e da polomi pre�ku. A da iz voleja mo�e i da ubije golmana. Na stadion sam ina�e stigao sa d�epovima prepunim sli�ica fudbalera koje smo tada svi skupljali. Sli�ice su se kupovale uz �okoladicu koja je imala ukus tutkala, ili se zara�ivale "fuljanjem" na ulici, i ja sam tako na moju prvu utakmicu u �ivotu "do�ao" sa kompletnim timovima Hajduka i Partizana (partizanovce sam poneo i u duplikatu, ako zatreba).
Sa ove vremenske distance, moglo bi se re�i da je to bio i prvi me�unarodni me� kome sam prisustvovao. Ali te 65. Hajduk se ipak ra�unao kao "na�" tim i Nadovezi, Kuciju, Papecu i ostalima niko na JNA nije �ak ni zvi�dao. U to vreme milicije gotovo da i nije bilo na utakmicama, i najvi�i �in na stadionu (izuzmu li se oni u lo�i) imao je moj kom�ija, �ika Dragan, oficir u penziji koji je ponekad honorarno cepkao karte ili radio kao redar. Kao neka vrsta "organa reda" �ika Dragan je imao izuzetno dobre odnose sa vo�om Partizanovih navija�a Valjevcem, simpati�nim �i�icom koji je od svih navija�kih rekvizita i pirotehni�kih sredstava posedovao samo �e�iri�. Kad Partizan da gol, �e�iri� je obavezno leteo u vazduh. Od tog projektila niko, naravno, nije mogao da strada.
Iz onda�nje perspektive gledano, prva me�unarodna utakmica kojoj sam prisustvovao bila je ipak ona istorijska izme�u Partizana i Man�ester junajteda u polufinalu Kupa �ampiona, u prole�e 1966. U Beograd su tog prole�a stigli hodaju�a legenda ser Bobi �arlton (kapiten reprezentacije Engleske), zatim Denis Lou (prethodne godine najbolji igra� Evrope) i D�ord� Best, fudbalska replika Bitlsa, dugokosi Irac koji je sjajno driblao i punio stadione gde god da je igrao (u to vreme bio je jo� uglavnom trezan). Bio je tu i Stajls, nevi�ena prznica i kostolomac, �ovek koji nikada nije brojao golove ve� samo udarce u protivni�ke cevanice. Taj i takav stra�ni i mo�ni Man�ester Partizan je u Beogradu dobio sa 2:0 i kasnije u�ao u finale Kupa �ampiona.
Prise�aju�i se Man�estera, pro�le srede sam najzad re�io da ispunim roditeljsku du�nost i svog sina povedem na jednu fudbalsku utakmicu. U Beogradu je tog dana gostovao prvak Gruzije Torpedo iz Kutaisija, koji je na "Marakani" igrao protiv Crvene zvezde. Mogao sam, dodu�e, da biram, jer je na nekada�njem stadionu JNA istoga dana i Partizan igrao me�unarodnu utakmicu protiv Cementarnice iz Skoplja. Ali bojao sam se da vlasnik Cementarnice nije slu�ajno sin nekog na�eg ministra (na primer onaj koji je ve� kupio skopsku �elezaru), pa da mi dete sutra slu�ajno ne prigovori kako je to ipak bio samo obi�an me�, izme�u na�ih i na�ih. I tako sam se odlu�io za Torpedo i "Marakanu", smatraju�i kako je to utakmica ve�eg zna�aja i najmanjeg mogu�eg rizika, bez protivni�kih navija�a i �ak i teoretske mogu�nosti za bilo kakav incident. Na kraju je sve ispalo da gore ne mo�e biti.
U fajlu moga sina "po prvi put s ocem na stadionu" staja�e za sva vremena da je (za razliku od oca koji je pre vi�e od 30 godina debitovao sa jednim Bobi �arltonom i D�ord� Bestom, �to mu skoro do�e kao Figo i Rivaldo danas), on gledao bezbojni Torpedo i neke pacere Zoidzea, Tonanidzea ili Megreladzea, �ija imena, sve i da ho�e, ne mo�e da zapamti. Taman kada su se na "Marakani" upalili reflektori i dete po�elo da sri�e prve stadionske pojmove, otpo�ela je tu�a. Utakmicu smo napustili 20 minuta pre kraja, ne toliko zbog dosade koliko iz straha da se krvava tu�a izme�u "delija" i policije ne prenese kasnije i na ulice uz upotrebu vatrenog oru�ja. Umesto furiozne Zvezde, dete je na stadionu vi�e gledalo u furioznu policiju koja je isukala pendreke i udarala sve pred sobom �im sever vikne "spasi Srbiju i ...", i savetuje ne�to Slobodana. I be�i �im zapad i istok doviknu "ajmo, ajde, svi u napad". I dok sam ja nekada gledao kako u vazduh leti �e�iri� onog Valjevca, moj sin je na stadionu gledao kako u vazduh lete polomljena sedi�ta, a mogle su bogami da lete i glave jer su pojedini policajci potezali i pi�tolje.
Umesto nezaboravnog doga�aja, prvi boravak mog mu�kog potomka na jednom stadionu zavr�io se prili�no neslavno, i totalnom konfuzijom u de�joj glavi. Dete, na primer, ne razume za�to se na stadionu mogu psovati sudije i pljuckati semenke, a kod ku�e ne. Ili, za�to se kod ku�e, u kom�iliku, pa �ak i �koli mo�e psovati ovakva vlast, dok na stadionu �im ka�e� "Slob..." milicija odmah vadi pendreke. Klinac koji ina�e voli da slu�a Bala�evi�a, i posebno pesmu o "Gedi, gluperdi", misli da su panduri tukli jer se u onoj pesmi, izme�u ostalog, ka�e � "i torpedom za Gedom". A na "Marakani" je tog dana igrao Torpedo.
Nenad Lj. Stefanovi�
