Vreme broj 501, 12. avgust 2000.

Muzika: Kanda, Kodža... i Sila...

Ožiljci propasti

Da li su nova ostvarenja Kande, Kodže i Nebojše i Neočekivane sile zapravo muzički oblici nakon jedne teške bolesti? Između usmerenih poruka negdašnjeg rokenrola i improvizacije iznikle su sinteze sa svešću o tome da bi obe perspektive završile na kraju srbijanskog milenijuma kao poruke u boci; snažno pounutrenje burne svakodnevice je nadvladalo nacionalističku histeriju i ono duboko lično je preživelo uprkos opscenom zavođenju masa

Ono što se pre nekoliko godina naziralo kao previranje na beogradskoj sceni, kao otkrivanje nove događajnosti u muzičkom smislu, u zemlji u kojoj se ratovi primaju kao neminovnost, u kojoj strahovi od gubitka nacionalnog prostora i samog sebe završavaju u oazama ravnodušnosti, u kojoj porazi pretvoreni u pobede nailaze na nerazumljiva odobravanja, u kojoj se nadimanje bede dočekuje spremnošću na nailazak još goreg stanja, u kojoj je rezervisanost prema ekstremima dovela do prostog lišavanja bliskosti među sugrađanima – sada je ta shizofrena egzistencija dobila svoj sublimat u obliku novog muzičkog diskursa. Nedavna izdanja Kande, Kodže i Nebojše Become (K.V.S./FreeB92) i Neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar Hard To Dig It (Indipendent Recording) artikulišu poetike koje karakterišu vreme nakon takvog perioda. Sa sadržajem iskustva proisteklog iz nesaglasja između zbivanja u socijalnoj sredini i povratnih aktivnosti koje ti lomovi proizvode, sa tom bolešću raspolućenog razuma, estetika takvog stanja je iz duboke interiorizacije objekta svoje želje krenula ka samoljubivom samopostavljanju ne zaboravljajući pri tom da obznani poraz stvarnosti i ne potisne toplinu intime.

DRUŠTVO KOŠMARA: Premostivši samosazrevanjem sirovu eksplikaciju ili propovednički govor koji bi prirodno izrasli iz društva košmara i hipokrizije nalik našem, ovde se ožiljci propasti ispisuju sugestivnom retorikom i promišljenim muzičkim strukturama; između snažnih prethodnih i jasno iscrtanih žanrovskih polja savremene pop-kulture, obe grupe su instinktivno sagradile autohtone amalgame, lekovite smese za čudnije kompromise koji su još uvek daleko od optimističkih nota; između usmerenih poruka negdašnjeg rokenrola i improvizacije iznikle su sinteze sa svešću o tome da bi obe perspektive završile na kraju srbijanskog milenijuma kao poruke u boci; snažno pounutrenje burne svakodnevice je nadvladalo nacionalističku histeriju i ono duboko lično je preživelo uprkos opscenom zavođenju masa. Tako je engleski jezik potisnuo srpski zbog ekonomičnosti, a ne toliko iz komercijalnih razloga i tako je urušena urbanost dobila nove kaleidoskope nade.

KKN su tek ovim albumom obznanili da su oni "postajući", oni "u stvaranju" nezavršena verzija nepretenciozne mešavine regea, slobodnog basiranja, pratećih duvača i gudača, skrečovanja u mizanscenu, iskričavih gitara i svega onog što mračnu poseljačenost uma preobražava u kristale jarkih boja. Između svetlucave I Become, koja otvara ono što se naslonilo na prethodno čudo od albuma Igračka-plačka, i bonus pesme sa nepovezanom pričom bolesnog uličara leži čitava duga angažovane lirike. Možda i više nego što bi hteli, metaforičko značenje teksta pesme Izlazim dopušta i šira tumačenja: "Izlazim i nema me ceo dan, a gde sam, otkud znam". Ako bi se pre deset godina ovakav tekst tumačio kao ironična bezbrižnost, smisao ne bi trebalo da se iscrpi ni u duhovito-gorkom bezizlazu jednog običnog momka, nego i u istinskom trajanju rekonvalescentnog bitka: napuštajući neizrečeno polazište, subjekt je poništen u vremenu i bez kontakta sa neimenovanom stvarnošću, ali ima snage da o tome peva. To onda nije ludilo, jer postoji diskurs, a istovremeno, to je gubitak realnosti sa svešću o tom gubitku.

GALOP: Neočekivana sila na svoj način, pak, poznu psihodeliju i novotalasnu sakralnost dekonstruiše digitalizovanom lepotom trajanja, maticom vremena u kojoj ponavljanje i minimalizam podstiču hladno i hipnotično sagorevanje pesme. Uz baršunasti breakbeat Aya i Tribal, koja ponajviše odslikava i dalje suverene nastupe uživo, Hard To Dig It spada u ona izdanja koja svoju potencijalnost, svoju otvorenost koriste kao prednost; to je uvek odloženi vrhunac, to je muzika koja traga za svojim središtem neprekidno ga noseći u svakom svom trenu. Simulirajući grozničavi galop, Neočekivana sila ostavlja razlomljene tragove jednog progona. Paranoja je tu upotrebljena kao sredstvo za muziciranje koje uzvraća darivanjem života; zaista, Sila postoji dok svira.

Čak i karika koja spaja ovaj par, Oliver Nektarijević – bez obzira na poštovanja dostojnu hrabrost i znatan napredak u pevanju, oplemenjujući upečatljivim ili sa momentima u kojima njegov grč predstavlja balast pesme – potvrđuje tezu o novoj estetici time što ne želi da se odrekne autohtonog sazvučja u korist prihvatljivijih ili primerenijih elemenata. Nektarijević voli da istražuje i, pored nevoljnog učinka da ponekad približi KKN Sili, ostaje samosvojan i dosledan autor u toj podeljenosti između baroknih pop-pesama i nepatetičnog zanosa nomadskog muziciranja.

PUKOTINA STVARNOSTI: Odmetnuvši se od tradicije i od savremenog okruženja i u produkcijskom smislu (pri čemu treba istaći zasluge Gorana Živkovića/Sandre Stojanović Become i Borisa Mladenovića Hard To Dig It), KKN i Sila su otkrivanjem novih žanrovskih nabora naselili prostor domaće muzike drugačijim vrstama sofisticiranog hermetizma i koncertnog predstavljanja. Ovo su albumi koji leže u pukotinama stvarnosti, ne u stvarnosti samoj, ne u njenoj prošlosti i njenim paralelnim poetikama; ovo je svirka koja premešta sopstveni prostor, nosi ga sa sobom, svirka koja nosi svoj zavičaj (sa) sobom. To je muzika magije koja nas vodi u stvarnost po prvi put. Snovi i trpljenja su ovde nesebičniji nego ikad pre. To je zdanje čiji su temelji ruševine, to je država čiji predsednik, kako se kaže u Silinoj pesmi Disaster, zalužuje ime – propast.

Zoran Penevski

Sviramo smirenije

Standardno, ali indikativno pitanje je da li ljubitelji KKN teže prihvataju pesme otpevane na engleskom?

Vladislav Rac, basista KKN: Jeste, ljudi teže prihvataju pesme na engleskom, što je čudno, jer isti ti ljudi kod kuće slušaju muziku na engleskom. Ali sada, nakon nekoliko svirki, primetio sam da su ljudi čuli album i bolje nas prihvataju.

Kako je došlo do toga da praktično u veoma nežnim pesmama govorite o mučnim stvarima koje nam se događaju?

Kad smo počinjali, svirali smo histerično, a vremenom je to postalo smirenije. Meni se čini da je ovako efektnije – ako na miru posmatraš neke strašne stvari, onda ćeš ih tako bolje razumeti nego da škrgućeš zubima.

Duhovni rad

Da li ti deluje pomalo shizofreno to što pevaš i u KKN i sa Silom?

Oliver Nektarijević, pevač i tekstopisac: Ne. To sa KKN je više duhovni rad koji se radi ličnije, dok je sa Silom u pitanju nešto primalno, nešto što se događa i nastaje bez ikakvog filtera.

Da li su novi albumi KKN i Sile nešto novo u domaćoj muzici?

Ja imam osećaj da je to nešto novo zato što objektivno gledamo na stvari.

Da li imaš osećaj da će ta vrsta novog senzibiliteta da se razvija?

Ako uslovi budu dozvoljavali, to će se razvijati. Pitanje je samo koliko će KKN da postoje, jer se svi bave i drugim poslovima.

Kadenca krize

Kako vidiš vaš drugi album?

Goran Nikolić, gitarista Sile: Kapiram po prvim reakcijama da je ovaj album produkcijski bolji od prvog, monotoniji, sa relativno kratkim ili dugim pop-formama. To je ipak drugačije od onog što radimo na koncertima, koji su procesualno improvizovana muzika.

Kakva je veza između ovakve raspolućene stvarnosti i muzike koju u takvim okolnostima stvarate?

Situacija nije drastično gora nego u susednim zemljama, ona je više hiperbola našeg mentalnog stanja. Drastične razlike u nivou represije nisu bitno drugačije ni drugde, ovde je samo to preterano kao posledica političke virtuelnosti. Shizofrenost našeg okruženja vidim i kao pozitivnu i kao negativnu. Ne znam koliko ona zavisi od spoljnih uticaja ili od nasleđa, ali je ona izvor ideja. Negativna strana shizofrenije se ovde vidi u simptomima autističnosti i emotivne zaravljenosti od koje svi bolujemo. Mislim da umišljamo da nam je mnogo loše što je kadenca politička krize. Koliko je naš izraz autonoman nije bitno, jer teško možeš da koriguješ nivo umešnosti i mogućnosti koje određuje naša scena. Najvažnije je to što ide od unutra prema spolja. Problem je što je ovde taj koeficijent izlaska veoma mali, neuobičajeno mali. Igra je tvrđa ovde, jer moraš da paziš na svaki korak.

Svirali ste na Drugoj godbi u Sloveniji pored sastava Fun-da-mental, Khaleda, brazilskog Mestre Ambrosio, u session-svirci na Ring Ringu sa gostima iz Rusije i Japana. Kako vidite sebe u poređenju sa njihovim načinom muziciranja?

Moram da kažem da je njihov nivo naivniji od onog što mi radimo, ali je svaki iskorak levo ili desno veći za nas nego za njih jer ovde možeš da pogrešiš, da se iskompromituješ, a kod njih volumen industrije to apsorbuje.

Kako vidiš saradnju sa Oliverom Nektarijevićem?

Njegov udeo je veliki. Osim što utiče na nas kao svaki član grupe, kao muzičar, on daje i definisaniju strukturu pesme, raznolikiji smo s njim. Osim toga, glas je definitivno moćniji u prenosu konkretnih poruka, jer ima veću semantičku preciznost.

prethodni sadržaj naredni