Knjige
Sudbina istine
Očekujući novi, bolji prevod Ekovog romana "Fukoovo klatno" i drugi deo Žakove trilogije, u vrelom letu bez istine i nade dobro je sumorne misli o istoriji i savremenosti zameniti čitanjem poučnog i interesantnog štiva (Kristijan Žak: "Oskrnavljena piramida"; Umberto Eko: "Ime ruže")
Jedna
od važnih odlika druge polovine ovoga veka jeste stalno preispitivanje
ideje znanja i statusa znanja u savremenom društvu. Dok se u savremenom
svetu tako izlažu proveri uzroci i posledice razvoja materijalne
civilizacije i društva, Srbija devedesetih preplavljena je primitivnim
praznovericama i jednim pogubnim, orijentalnim fatalizmom čiji je osnovni
cilj da stvori utisak kako sve ovo što nam se događa nije zapravo plod
politike koja se ovde vodi, nego neke neumitnosti – samo što se još ne
kaže da je to "nepravedna i ničim izazvana" sudbina. Više
puta je, na primer, poslednjih nedelja objavljena vest o tome kako su
Miteran i De Gol koristili usluge astrologa; bilo bi, međutim,
interesantno, dok sa paradržavnih kanala neke jezive spodobe "čitaju"
ljudima sudbinu, objaviti i vest da je Hitler bio sklon astrološkom i
paraistorijskom sujeverju. Možda bi to podstaklo neka druga poređenja
koja bi mnogo bolje odredila prirodu ovdašnje društvene i političke
scene.
AUTENTIČNO ZNANJE: Sve je to dobar razlog da se dve knjige u koje je investirano autentično znanje prime na poseban način, utoliko pre jer je njihov izdavač poznata i cenjena knjižara "Plato" koja je zaslužna za objavljivanje izuzetnog niza filozofskih i kulturoloških dela najpoznatijih svetskih i domaćih autora – spomenimo samo da su tu prevodi knjiga Ničea, Averinceva i Medvedeva, Loseva, Deleza, Kolakovskog, Marka Aurelija, Hajdegera, Šelinga, Fukoa, Gadamera i Florenskog, zajednička izdanja u biblioteci Ivana Čolovića XX vek, niz poučnih knjiga francuske, serija "K sež" o najznačajnijim pojmovima iz istorije ideja ili savremenog sveta, te dela domaćih autora kao što su Vladeta Jerotić, Bogoljub Šijaković, Branko Pavlović, Mirko Zurovac, Ilija Marić, Aleksa Buha, Mladen Kozomara i Petar Jevremović. U bibliotekama prevodne književnosti objavio je "Plato" remek-dela kao što je Perekov "Život uputstvo za upotrebu", odličnu antologiju italijanske pripovetke, predstavio nove autore, kao što su pisac bestselera Nik Hornbi ili novi francuski autori Ulbek i Salver. Sada se u "Platou" koji je od omiljene knjižare postao i važan izdavač, pojavio popularni roman francuskog egiptologa Kristijana Žaka Oskrnavljena piramida (prevela Jasmina Miković) i, u isto vreme, prvo srpsko izdanje čuvenog romana italijanskog medijevaliste, estetičara i semiotičara Umberta Eka Ime ruže (prevela Milena Piletić). Ime ruže objavljeno je zajedno sa "Paideom", izdavačem koji odmereno kombinuje popularne, komercijalne knjige, i klasična dela, a već i svojim imenom pokušava da ideju obrazovanja, čoveka posvećenog duhovnom razvoju predoči čitaocima.
ČUĐENJE: Ekov roman zatekao je akademsku zajednicu nespremnu i dugo je trajalo čuđenje kako to da jedan poznati profesor književnosti, autor niza čuvenih teorijskih dela, napiše tako uspeo i popularan roman o predmetu kojim se bavio, srednjem veku. Odjednom se ozbiljno zaljuljala ustajala i tvrda univerzitetska podela na znanje i kreaciju. Nije to bio prvi slučaj da profesor bude i književnik, naprotiv; ali Eko je podelu "posla" poremetio jer je, bez nekih ranijih nagoveštaja, naprosto odlučio da umesto još jedne studije napiše uspelo književno delo. Za dve godine "rada" na onome što najbolje poznaje, Eko je osvojio književni svet i u formi detektivne priče, duhovito se poigravajući uzorima koji su pretočeni u književne likove, prožimajući fikciju i istoriju, maštu i znanje, ponudio parabolu o čovekovoj slobodi i potčinjavanju znanja ideologiji. U sukobu nadmoćnog uma, heroja znanja i detekcije, i strogih pravila inkvizicije pokazao je kako um trijumfuje i otkriva istinu o svetu, ali se svet zbog toga ne menja – što je po mnogo čemu i ocena savremene istorije u kojoj se znanje umnožava, sposobnost mišljenja visoko vrednuje, ali upravljanje svetom nipošto ne izjednačava sa humanističkim zahtevima na kojima obrazovanje počiva.
DRŽAVA
FARAONA: Kristijan Žak je još neposrednije
svoje poznavanje starog Egipta pretočio u književnu formu. Njegov roman Oskrnavljena
piramida vrvi od tekstova koji su sa dokumenata preneti u priču, ali
još više od toga ovo je priča koja zapravo rekonstruiše materijalnu
civilizaciju, način života i društvenu organizaciju starog Egipta. Država
faraona i borba za vlast predstavljeni su iz ugla svakodnevice tog dalekog
i nepoznatog sveta o kojem se, uglavnom, zna ono što pokazuju veličanstveni
muzejski ostaci, ali je teško dočarati kako je taj svet zaista izgledao.
Upravo je to osnovna draž Žakovog romana, prvog dela trilogije o
egipatskom sudiji koji vođen nepokolebljivom, ali i naivnom verom u
istinu pokušavajući da otkrije svaku nezakonitost i nepravilnost, i tako
počinje da raspliće zaveru koja treba da zbaci sa vlasti samog faraona
Ramzesa. Posebna draž Žakovog ugla posmatranja je to da on kategorije
stare kulture, svakodnevnog života i običaja, društva i društvene
hijerarhije prikazuje iz perspektive savremenog čoveka, pokazujući neočekivane
sličnosti između današnjeg sveta i daleke prošlosti. To čini da nam
se zbivanja od kojih nas dele vekovi čine bliska i lako prepoznatljiva, a
likovi starog Egipta kao da su naši savremenici. Žak se služi zapletom
i istragom, spletkama i ljubavnim sižeom da svoju priču, koja polako
slika antičke prizore, učini interesantnijim. Posebna vrsta književnog
lukavstva je to što njegovo pripovedanje ima neku sličnost sa egipatskim
slikarstvom. Spora predvidljivost i Žakovog pripovedanja i
"ravni" (flat) karakteri podsećaju na plošnost, projekcije
figura u jednu ravan, jasne i određene crte i unapred zadate boje
egipatskih slikara. Čitalac zato mora da se odluči da li će podleći
arheološkoj, antropološkoj i istoriografskoj draži prošlosti u Žakovom
pripovedanju, ili će se potčiniti logici bestselera koji vodi računa o
tome da održi pažnju čitaoca tako što zanemarujući dublju motivaciju
stalno pred junake stavlja nove prepreke i odlaže rasplet, kao da je reč
o nekoj savremenoj detektivskoj seriji.
LETO BEZ ISTINE: Interesantno je, međutim, da ono što u ovoj priči deluje naivno, zapravo svedoči o slici društva koje se u javnom životu i zakonodavstvu oslanja na ideju istine. Čini se da je Žak pojednostavio odnose među likovima, a zatim ih naterao da o svemu onome što bi trebalo da bude posao pripovedača sami otvoreno govore, da bi predstavio društvo u kome se istina mora saopštiti. Psihološki portreti njegovih junaka nisu obeleženi dubokim dilemama, ali kada se nađu pred izazovom, oni znaju da deluju i neočekivano, opet u korist istine koju uviđaju. Žakov roman sa jedne strane pokazuje kako se društveni problemi zapravo ne menjaju, dok sa druge strane strpljivo uči svog čitaoca ne samo kakva je bila staroegipatska civilizacija već i tome kakve su posledice reprezentacije istine u društvu.
Sumorni kraj Ekovog Imena ruže u kojem se znanje povlači u daleke manastire, a ni u njima nije slobodno, dok put do uklanjanja terora vodi kroz mnoge vekove tegobne i neizvesne borbe za svaku nijansu ljudske slobode, i naivna upornost egipatskog sudije u kojoj treba da trijumfuju istina i zakon, neka su vrsta kontrapunkta u kojem će i ovdašnji čitalac, pored toga što može da se upozna sa srednjim vekom i iskonom civilizacije u Egiptu, moći da pronađe posebno interesovanje. Očekujući novi, bolji prevod Ekovog romana Fukoovo klatno i drugi deo Žakove trilogije, u vrelom letu bez istine i nade dobro je sumorne misli o istoriji i savremenosti zameniti čitanjem poučnog i interesantnog štiva.
Aleksandar Jerkov
