Najbolje ispunjenje
"Večernje
novosti" su 7. avgusta predložile da se izgradi još
100.000 stanova za mladence, pozornike i oficirski kadar. Predsednik se,
kao što je poznato, prvi dosetio da stambenu krizu novih naraštaja reši
upravo gradnjom stanova, zna se da je on prvi očinski predložio da se u
narednih deset godina sazida, omalteriše i okreči sto hiljada stanova za
našu uniformisanu i kod matičara registrovanu mladež. Od predsednikove
blagoslovene inicijative nije prošlo ni pola godine, a već se našao
neko ko bi njegovu viziju da nadmaši, neko ko bi iz mesta da skoči duplo
više nego predsednik. Pa ne možemo tako, braćo! Treba li sutra
Patriotski savez ili neki dnevni list da predloži osnivanje još dve ili
tri Direkcije za obnovu zemlje?! Ko se usred bombaškog procesa prvi i
jedini setio da osnuje u ono vreme takoreći ilegalnu organizaciju za
popravku porušenog i izgradnju novog, ko?
"Rađanje Direkcije iz duha agresije" biće tema mnogog doktorata, otac nacije je i otac Direkcije, što će reći da je Direkcija nacijina mlađa sestra, izašla iz predsednikove glave kao Atina iz Zevsove... Odmalena se, Direkcija mislim, pokazala kao odlična radenica, na mnogoj utrini udarila je temelj buduće novogradnje (svih sto hiljada stanova biće novogradnja!), za nebrojena gradilišta svečano je poravnala gumna, sve to govori da ona može mnogo, ali to ne znači da iko može uraditi duplo više nego što je predsednik obećao.
Šta misle oni koji na ovako drastičan način koriguju, pa ako hoćete i prekorevaju predsednika? Da predsednik ne zna koliko stanova našim verenicima, policajcima, mladencima i oficirima treba? Da ne ume da misli unapred? Da ne zna koliko Direkcija može brzo, kvalitetno i jeftino da zida?
Ili da, što bi bilo još crnje, predsednik sve zna, jasno mu je da bi njegovo snoviđenje moglo glatko da se duplira, ali namerno i takoreći svesno ćuti? Pre par meseci istrčao se sa skromnih sto hiljada stanova za čitavu deceniju i ostaje pri svome, nije ga briga što su na gubitku i podstanari, i građevinska preduzeća, i banke, i Direkcija!
Uveren sam da predsednik i ovoga puta zna šta radi, i ako je on rekao sto hiljada, onda sam za to da bude sto. Lično meni bi odgovaralo da bude tristo hiljada stanova za pet godina, možda i milion – kao precvetali samac u civilnoj odeći nemam se čemu nadati u prvom izvlačenju, ali nisam osoba koja bi sebe i svoj sitnosopstvenički interes stavljala u prvi plan. Stanova ne sme biti onoliko koliko bi Direkcija mogla da sazida, nije ideja da se svaka šuša skući – stanovi koje je predsednik zamislio moraju biti motiv stanovništvu da se podmlađuje, da se venčava te da se u što većem broju odaje policijskom i vojničkome zanatu.
Hiperprodukcija stanova dovela bi do toga da se u pojedine stambene jedinice usele imućnije usedelice, homoseksualci, nerotkinje, samci, lezbejke, udovice, invalidi i drugi članovi našeg društva od kojih ne možemo očekivati preko potreban porod. Je li kolegijum "Novosti" uzeo sve ovo u obzir kad je doneo odluku kojom pred javnošću želi da poduči i nadvisi predsednika?
Iako "Novosti" to ne kažu, njihov predlog implicira da je država dužna da obezbedi stanove onima koji je po službenoj dužnosti brane i onima koji će u okviru bračnih obaveza napokon oterati belu kugu te obezbediti nove poreske i vojne obveznike. Država, neka me neko ispravi ako grešim, nikada nikome ništa ne duguje. Naprotiv, svi mi dugujemo državi – zato joj ostavljamo po dvesto dinara kad god je napuštamo, makar išli samo u Segedin po salamu, zato za nju radosno polažemo život kad god nam se za to pruži prilika...
Vozim se pored njiva na kojima je suncokret i, gle, glave su sve do jedne okrenute na stranu suprotnu od one na kojoj je Sunce – žega je tolika da suncokret, šta god se o njemu mislilo i šta god samo njegovo ime reklo, Suncu okreće leđa...
Upalim radio u kolima, čujem predsednik primio bezmalo čitavu
dijasporu, prikupio vascelo rasejanje, ako tako može da se kaže, i
otvara mu oči: "I želim da
naglasim, da svi mi, i u zemlji, i širom sveta, treba uvek da znamo da
domovina nikad nikome ništa ne duguje, a da svi mi dugujemo domovini [frenetičan
pljesak]! Neka se svako u svom životu
trudi da najbolje taj dug ispuni. Ja vam svima želim da taj dug najbolje
ispunite. I svima nama.
Živeli!"
Čuste li ovo, suncokreti, Sunce nikome ništa ne duguje, ne pitajte šta Sunce može da učini za vas, nego šta biste vi mogli da učinite za Sunce! Domovina ne da se razdužila nego nikad ništa nikome (ima li još kakva negacija?) nije ni dugovala, niti će ikome išta ikad dugovati, ona je ne-za-du-ži-va, za razliku od nas grešnih koji joj stalno dugujemo i stalno nešto zakidamo, ošljarimo i petljamo...
Što češće ponavljam predsednikovu promisao (koja treba da postane mantra svakog našeg građanina), sve mi se više dopada: socijalno nikad nikome ništa ne duguje, svi mi dugujemo socijalnom, naše banke ništa ne duguju, mi smo ti koji dugujemo bankama, narodna vlast nikome ništa ne duguje, naprotiv, svi mi stalno dugujemo njoj, i moramo dati sve od sebe da dug "najbolje ispunimo"...
Kad god pogledam suncokrete glave su im okrenute na stranu suprotnu od one na kojoj je Sunce. Kad bismo bili pametni kao suncokret, pa da 24. septembra, kad već nismo dosad, odvratimo glave od sunca koje je nad nama dvanaest godina.
Ljubomir Živkov
