Petogodišnjica smrti Huga Prata
Odlazak maga
Pre
pet godina, 20. avgusta 1995. Hugo Prat je prošao kroz magičnu kapiju i
preselio se zauvek u svet bajki, u kome je i pre toga povremeno živeo.
Prvi put sam ga sreo neke neodređene godine dok sam još bio osnovac. Ruku su mi dopala dva "Eks almanaha" (u boji!) sa, za moj tadašnji ukus, čudnim stripom koji se zvao Fort Viling. Bila je to saga o pionirima američkog zapada, toliko drugačija od standardnih kaubojsko-indijanskih priča koje sam do tada gutao. Tu su junaci bili prave ličnosti, živi ljudi od krvi i mesa, na tim stranicama je stvarno duvao vetar i povijala se prerijska trava uvek kada je pucao ubica Indijanaca Lu Vecel, čije rošavo lice pamtim još i danas, mada taj strip nisam uspeo ponovo da pronađem ni posle višegodišnjeg upornog traganja, koje još traje. Tada mi imena crtača ništa nisu značila, nisam ih pamtio, ali sam potez majstorove olovke prepoznao kada sam u "Strip artu", mnogo kasnije, prvi put ugledao Korta Maltezea kako stoji usred abisinijske ravnice, dok se horizontom vuku oblaci ravnog trbuha koji me od tada uvek podsećaju na daljine i putovanja.
Slične biografije i iste ruže lutanja po globusu učinile su Korta i Prata istom ličnošću, istom legendom. Od njih (njega) se uvek učilo nešto lepo i novo. Mrzeći dogme i zastave, on se kretao po ruševinama "slavnih" istorijskih događaja, ostavljajući iza sebe mnogo dublji trag od svojih slučajnih saputnika koje su vodile "velike" ideje, mržnja ili glad za novcem i moći. Samo on je mogao za prijatelje imati dvojicu rođenih ubica. Prorokovog ratnika Kuša i Raspućina koji nije znao da je zao. Sa istorijom se poigravao i pomalo joj se izrugivao. I oni koje je "učiteljica života" zabeležila kao sulude zločince kod njega su našli svoje ljudsko mesto. Enver-bej, krvnik Jermena, umro je gotovo poetičnom smrću, poručujući nam da je sve k'smet, ostavljajući mesta i da ga ljudi žale jer je svoje dugove na kraju platio. Staljin je bio Đuzepe u jermenskoj crkvi u Veneciji kada ga je Korto upoznao (ko može biti zao u Veneciji?). Strašni Hazjajin je već bio na krvavoj stazi kada je njegova reč spasla Korta od streljačkog stroja Crvene armije.
Na njegovom putu umirali su i zli, i dobri, i veliki ljudi, njihove grobove pokrivalo je kamenje, divlje cveće i kajanje, a on je tragao dalje. U stvari, Zlatousta mu je davno rekla (iz ličnog viševekovnog iskustva) da to što on traži ne postoji, mada je i sam znao da smisao nije u nalaženju, nego u traženju. Da nije tako, zar bi od tolikih silnih potraga za blagom uspeo da dođe samo do zlata kralja Nikole (bar se neko usrećio na ovim protorima, pa makar to bilo i u stripu)?
Prat je odrastao u Veneciji. Korto je u nju često dolazio, ali je napuštao znajući da svako mesto koje ga veže, ma kako lepo bilo, znači njegov kraj. Je li lutao kao Ahasfer? Ne, samo je znao da onaj ko pusti koren, makar i u Veneciji, kupuje sebi mir i sigurnost, ali nikad neće znati šta je iza kapije tog malog sveta. A tamo su vetrovita Irska, vile Stounhendža, tango Buenos Ajresa, magija Kariba, pesak Arabije, snegovi i vozovi Sibira, polja prozračnih leptirova u Kini, mir južnih mora, zlatni snovi Samarkanda. Tamo su daleki horizonti i nepoznati putevi na čijim počecima stoje venecijanska dvorišta, pokazujući da je svako lutanje bez smisla ako nema tačku u kojoj počinje i u kojoj se završava.
Govorio je: "Bio sam srećan čovek. Moj život je bio veoma bogat i ja sam pun emocija, lepote, sreće i blaženstva". Govorio je da je dobio više nego što je dao. Kad bi svodili bilans njegovog života, našli bi mnogo pravih prijatelja svih boja svuda po svetu, puno ljubavi, često neostvarenih, i beskrajne isprepletane linije putovanja. Koliko je onih koji su skupili nešto vrednije?
Odlazak Huga Prata bio je odlazak maga. Ono što je on stvarao teško se može nazvati stripom, to je bila mešavina poezije i slika koja je pevala sa običnog papira. Posle čitanja Prata, čovek se oseća boljim, a to je, valjda, ono najviše što bilo koja umetnost može da pruži.
Momir Turudić
