Hrvatska
Panika
na Zrinjevcu
Dok
se novi vrh države i diplomatije razleteo po svetu da ubira pohvale i čestitke,
infrastrukturom spoljnih poslova u Hrvatskoj nije se bavio niko. Kad je došlo
vreme za smenu ambasadora, nastala je panika
Od našeg
specijalnog izveštača iz Zagreba
Nova
hrvatska vlast nasledila je 3. januara, između ostalog, i Zrinjevac br.
7, bivše sedište Službe državne bezbednosti RSUP-a, u koje je Tuđmanov
režim uselio Ministarstvo vanjskih poslova. Sa zgradom je išlo i sve
ostalo: loše uspomene, osoblje i politika. Istini za volju, to je
ministarstvo s pravom bilo smatrano najcivilizovanijom, najstručnijom i
najpristojnijom od svih agencija bivše vlasti. Jedan deo diplomata od
karijere iz bivšeg SSIP-a stavio se na raspolaganje; neki ugledni
novinari našli su sebi mesta na Zrinjevcu; manji broj diplomata imenovan
je po klasičnim hadezeovskim zavičajnim i rodijačkim
linijama.
Mate Granić,
ministar inostranih dela od 1993. do 2000, smiren i oprezan čovek (u
civilu ugledan lekar), vodio je računa da hrvatsku diplomatiju poštedi
potresa i skandala svojstvenih Tuđmanovoj eri; jedan ambasador opisao ga
je kao “komunalnog radnika: ide i čisti za Tuđmanom”.
Novi ministar,
Tonino Picula (39), provereni kadar Račanovog SDP-a, smesta se prihvatio
posla, od vrha: trebalo je pokazati svetu koliko se Hrvatska promenila i
zašto je to dobro. U efikasno koordiniranoj akciji, trojka Mesić-Račan-Picula
krenula je da putuje. Ministar se – korektno i džentlmenski – oslonio
na korektnost i profesionalizam diplomatskog i drugog osoblja u svom
resoru. Bio je u pravu: nije bilo ni otpora, ni sabotaža novoj spoljnoj
politici Hrvatske, iako je u nekim važnim segmentima ona bila suprotna Tuđmanovoj.
U Ministarstvu vanjskih poslova nije bilo kadrovskih promena tokom šest
meseci, jer nije bilo potrebe.
Onda je saopšteno
da je izvesnom broju diplomatsko-konzularnih predstavnika u inostranstvu
prošao uobičajeni četvorogodišnji mandat, da su neki zreli za penziju,
a da neki drugi treba da se vrate “zbog dinamiziranja hrvatske
vanjskopolitičke aktivnosti u vrijeme promijenjenih unutarnjopolitičkih
i gospodarskih okolnosti”, što je nezgrapni eufemizam za političke
razloge. Objavljena je lista od 35 diplomata kojima mandat ističe 31.
oktobra; još nije poznato ko će ih zameniti. Na listi je 25 ambasadora i
deset generalnih konzula. Zahvat je prilično značajan i obuhvata
ambasadore u SAD, Nemačkoj, Evropskoj uniji, Veću Evrope, Austriji,
Bosni i Hercegovini, Albaniji, Austriji, Italiji, Vatikanu, Danskoj, Norveškoj,
Sloveniji, Švajcarskoj, Turskoj itd. Ambasador u SR Jugoslaviji, dr
Zvonimir Marković, ne spada ni u jednu od kategorija: mada ima uslove za
penziju i mada mu je istekao mandat, on mora da ostane u Beogradu jer na
vidiku nema šanse za normalnu razmenu ambasadora između dve zemlje sve
dok je Milošević na vlasti. Kad se odbiju diplomati kojima je istekao
mandat i oni koji idu u penziju, ostaje deset njih koji odlaze iz političkih
razloga. Ali, ni to nije tako jednostavno: prošle nedelje ambasador u
Italiji Davorin Rudolf napao je u jednom intervjuu ministra Piculu da ga
smenjuje iz političkih razloga, iako mu je istekao mandat i mada je zreo
za penziju. Picula mu je naredio da se smesta vrati u Zagreb, ali je
Rudolf to odbio; sada je slučaj u rukama predsednika Mesića. Slučaj
Davorina Rudolfa bio je detonator za još jednu kampanju HDZ-a i prateće
ekstremne desnice na temu “revanšizma” nove vlasti.
Nastala je jedna
krajnje zanimljiva situacija: osam meseci hrvatska je diplomatija uredno i
službouljudno služila jednu spoljnu politiku u većini svojih smerova
dijametralno suprotnu onoj Tuđmanovoj. Niko nije podneo ostavku iz
protesta jer da se “nacionalni interes” i “suverenitet” žrtvuju
belosvetskim moćnicima, što je glavna propagandna krilatica HDZ-a i
eurofobnih desničarskih “antiglobalističkih” grupacija u Hrvatskoj.
Ali, kad je došao čas uobičajene smene na funkcijama, svi su se setili
“revanšizma”.
Skandal proizveden
oko prve liste smenjenih diplomata, ispostavilo se, bio je veštački
skandal. Osim toga, cela je frka bila podešena tako da pukne tokom posete
Mesića i Račana Sjedinjenim Državama. Njih dvojicu je prijateljski
primio predsednik Klinton, o čemu je Tuđman mogao samo da sanja. Dok su
se njih dvojica tamo bavili, podmetnut im je još jedan veštački
spoljnopolitički skandal: puštena je glasina da se za gen. Petra Stipetića,
načelnika generalštaba HV-a, zanima Haški tribunal i da već postoji
tajna optužnica. Dokona letnja štampa uspela je, međutim, da pohvata
konce te intrige: oni vode ka Draženu Budiši, predsedniku HSLS-a
(Hrvatske socijalno-liberalne stranke) i Zdravku Tomcu (SDP), Raspućinu
hrvatske politike u ovih deset godina. Budiša je – fudbalskim rečnikom
– nabacio Tomcu izmišljenu priču, a ovaj je sasvim šešeljevski
zavapio kako, eto, tom Hagu nikada dosta hrvatske krvi, iako nijednog
Hrvata iz Hrvatske tamo nema.
Stvar postaje
jasnija ako se setimo da je Dražen Budiša izgubio od Mesića 7. februara
predsedničke izbore u koje je uložio svoju političku budućnost;
Zdravko Tomac mu je bio šef izbornog štaba (što je ovde garancija za
poraz), pa ga je posle tešio da je “moralni pobednik”. Budiša je
onda mesecima igrao “moralnu vertikalu” (opet Tomac), da bi ovoga leta
izgubio strpljenje i kandidovao se – preko posrednika, naravno – za
potpredsednika vlade, ili barem ministra inostranih dela. Račan je ideju
o rekonstrukciji vlade hladno odložio za jesen i pokazao više
neverbalnim putem da mu je dosta ucena razmaženih političara. Budiša je
onda krenuo sa sitnim i krupnijim diverzijama sve se udvarajući
nacionalističkoj desnici. Za to vreme Mesić, Račan i Picula lete okolo,
primaju visoke delegacije, ugovaraju važne poslove i – ukratko –
rade, dok Budiša i Tomac sede i smišljaju kako da sačuvaju tuđmanovsku
spoljnu politiku posle Tuđmana. Spoljnopolitičko otvaranje Hrvatske i
njeno pristizanje evropskih integracija tako liči na onog poslovičnog
bosanskog medveda kome su iščupali uši dok su ga popeli na krušku.
Miloš
Vasić
