Katastrofe
Brodolom "Kurska"
Drama nuklearne podmornice "Kursk" u Severnom moru potvrdila je da su strahovi od potpunog tehnološkog sumraka i raspada sovjetskog društva bili opravdani. Sistem koji se urušio sam u sebe preti opasnostima koje nisu nove; novo je to što se problemi sve manje skrivaju
Spisak
imena članova posade ruske nuklearne podmornice "Kursk" bio bi do danas
nepoznat da ga prošle nedelje neki ogorčeni mornar nije ruskim novinama prodao za 650
dolara; mesečna plata mornara na nuklearnoj podmornici ruske flote je 50 dolara. Pre
desetak godina teško da bi se u SSSR-u uopšte saznalo za potonuće strateške nuklearne
podmornice. Ovaj brodolom, naime, nije prvi te vrste. Te dve okolnosti ilustruju promene u
Rusiji, spore ali uporne. Kraj cenzure otkrio je mnoge krajnje neprijatne tajne sovjetske
vojne mašine, skrivane decenijama. S ove strane gvozdene zavese već dugo se slutilo da
sovjetski vitez umire u svom oklopu: stalno tehnološko zaostajanje uspelo je da
neutrališe prednosti koje je odbrana SSSR imala u sjajnim idejama i dizajnima sistema
naoružanja; opšte siromaštvo odrazilo se na sve slabije održavanje tih sistema;
negativna kadrovska selekcija u vojsci dovela je na njeno čelo nesposobne političke
generale i admirale. Katastrofa nuklearne podmornice "Kursk" samo je još jedna
dramatična ilustracija polaganog – ali neizbežnog – raspadanja sistema odbrane, ali
i ogorčenog pasivnog otpora nesposobnog vojnog vrha svakoj reformi.
Drama
je počela u subotu 12. avgusta, tokom manevara Severnomorske flote u Barencovom moru,
severno od Murmanska. Do sada je poznato da je zadatak strateške nuklearne podmornice
"Kursk" bio ispaljivanje bojevih torpeda tokom tih manevara. U 7:30 ujutro, kada
je bojevo gađanje počelo, iz područja u kome je zaronjena podmornica operisala
registrovane su dve snažne eksplozije i sa "Kurskom" je izgubljena svaka veza.
U subotu uveče nadležni admiral rutinski je saopštio kako su manevri "završeni
uspešno"; sve je bilo propraćeno uobičajenim hvalisavim govorima o
"spremnosti", "osposobljenosti" i "najmodernijoj tehnici".
Izgleda da je u trenutku kada su te reči izgovarane posada nuklearne podmornice
"Kursk" već bila mrtva. Naime, čim je veza sa "Kurskom" bila
izgubljena, komanda Severnomorske flote reagovala je po inerciji, slušajući svoj
birokratsko-rutinerski instinkt: sakriti nesreću, koja je tada bila tek neprilika, sve u
nadi da će se nekim čudom stvari popraviti, pak niko neće biti odgovoran ni za kakve
loše vesti. Danas se može osnovano pretpostaviti da nadležna komanda sve do polovine
prošle nedelje pojma nije imala šta se sa nuklearnom podmornicom u stvari dogodilo.
Jedino što su znali bilo je da "Kursk" leži na 108 metara dubine, nagnut
šezdesetak stepeni na levi bok, da signalni plovci za slučaj nesreće nisu isplivali
kako je po propisu trebalo i da je svaka veza sa podmornicom prekinuta. Komunikacije su u
takvim slučajevima ključna i prva stvar. Radio veze s uronjenom podmornicom i u
najpovoljnijim okolnostima su veliki problem; zato u slučaju havarije podmornica ispušta
povelik plovak na kablu do površine. Kad plovak ispliva, moguća je komunikacija bilo
radio vezom, bilo žičanom kroz kabl, kad se spasioci nađu nad mestom havarije. Sama
okolnost što signalni plovci za slučaj nesreće nisu isplivali već je trebalo da bude
povod za najveću zabrinutost: reč je o sistemu koji je od prioritetnog značaja i
redundantan je (ima više takvih uređaja), a na nekim zapadnim nuklearnim podmornicama
aktivira se i automatski kad se steknu zadate okolnosti (zaustavljen reaktor, nestanak
struje i gubitak kontrole nad podmornicom). Nema sumnje da je nekome na površini palo na
pamet da nešto jako nije u redu dole, čim plovaka nema, čak ni sa tako male dubine.
Ali, taj neko – sposoban i pametan koliko bio – očigledno nije bio onaj ko donosi
odluke...
PROCEDURA
KAO LUKSUZ: Tokom krize oko "Kurska" na videlo će izaći čitav niz detalja
koji objašnjavaju (mada ne opravdavaju) spore i nezgrapne reakcije komande flote. Ruski
mornar – čak i na nuklearnoj podmornici, koja je vrhunac odgovornosti i tehnologije –
navikao je da sistemi otkazuju, da ne prijavljuju ono što jeste i da prijavljuju ono što
nije i da je već decenijama praktično nemoguće pridržavati se propisane procedure, jer
bi u tom slučaju flota stala. Reč je o novcu. Ovoga trenutka desetine nuklearnih
podmornica leže i rđaju po Murmansku, Vladivostoku i Odesi; vlada jedva uspeva da
obezbedi stražu i povremenu kontrolu reaktorskih posuda; ruski ekologisti na sav glas
vrište o radioaktivnim curenjima u mornaričkim bazama. U toj atmosferi koja traje
godinama procedura se polako percipira kao luksuz...
Bezbednost, međutim, počiva na proceduri, pogotovo u vazduhoplovstvu i mornarici, a najviše na nuklearnim podmornicama koje nose atomsko naoružanje. Veliko je pitanje da li bi "Kursk" uopšte prošao tehnički pregled po važećim propisima i na to pitanje odgovor bi se mogao dobiti ako i kada podmornica bude podignuta sa dna i ispitana. Ono što se do sada saznalo otvara neka pitanja iz te oblasti. Pre svega, izgleda da je ta podmornica iz razloga štednje bila naoružana zastarelim i jevtinijim torpedima sa tečnim gorivom, umesto modernim i skupljim sa čvrstim gorivom. Sovjetska tečna goriva – kako raketna tako i za torpeda – notorno su poznata kao korozivna, eksplozivna i nepouzdana. Eksplozije do kojih je došlo u subotu 12. avgusta, a koje su, kako stvari stoje, uzrok masivnog oštećenja pramca podmornice, ukazuju gotovo izvesno na pokušaj ispaljivanja torpeda kao verovatni uzrok brodoloma. Naravno da su admirali pokušali i sa drugom najomiljenijom taktikom spasavanja sopstvene kože (prva je prikrivanje, taktika koje se držala još turska otomanska mornarica u Sredozemlju: "Malta jok"): optužiti mrskog imperijalističkog neprijatelja. Tako se već u prošli utorak pojavila teorija o sudaru sa američkom ili britanskom podmornicom, koja je u zoni operacija špijunirala rusku flotu. SAD i Britanija demantovali su priču o sudaru; neke ruske novine onda su objavile kako su na morskom dnu, blizu mesta brodoloma, nađeni komadi strane, navodno britanske podmornice; britanska vlada zatražila je da budu javno pokazani i na tome je – za sada – ostalo.
ŠPIJUNIRANJE: Da se velike sile ispod mora špijuniraju već decenijama, špijuniraju se. Uostalom, nuklearna podmornica "Kursk" i sama je prošle godine u Jadranskom moru tiho i ispod vode pratila aktivnosti američke Šeste flote tokom NATO-a protiv SR Jugoslavije. To tvrdi komandant Šeste flote, admiral Den Mar†, u italijanskim novinama: upravo im je "Kursk" zadavao velike probleme, kaže. Moderno podmorničko ratovanje je, naime, pojavom podmornica na nuklearni pogon (1950) postalo posebna grana ratne veštine i – što je još važnije – jedan od oslonaca planetarne strategije velikih sila. Današnja nuklearna podmornica može da oplovi planetu bez izronjavanja i pritom veoma tiho. Brzina ispod mora dostiže tridesetak čvorova (55 km/h), što je za more veoma brzo. Nosi balističke ili krstareće rakete sa nuklearnim bojevim glavama kadre da (teorijski barem) zbrišu sa lica Zemlje cele kontinente, torpeda sa klasičnim ili taktičkim nuklearnim punjenjima i morske mine, klasične ili nuklearne. Velike sile – Rusija, SAD, Britanija i Francuska – stalno drže u patrolnoj službi i ispod mora takve podmornice kao stratešku pretnju za održavanje ravnoteže zajamčenog "uzajamnog nuklearnog uništenja" (MAD: Mutual Atomic Destruction). Zaronjena nuklearna podmornica u patroli jako teško se može pogoditi u iznenadnom atomskom napadu na protivnika, jer se ne zna gde je. Pošto radar pod morem ne radi, jedini načini detekcije su hvatanje radio poruka podmornica (što se lako izbegava ćutanjem ili ostavljanjem radio plovka koji emituje poruku nekoliko sati kasnije) ili hvatanjem zvuka podmornice. Ova poslednja tehnika razvila se u posebnu granu akustičke nauke u poslednjih šezdesetak godina i zato je adm. Mar† znao da ga ispod mora špijunira baš podmornica "Kursk", kao što su i SAD znale šta se te subote u Barencovom moru događalo.
Pošto
je zvuk svog prolaska jedini trag koji zaronjena podmornica ostavlja za sobom, već krajem
pedesetih godina SAD su počele da postavljaju podvodne sisteme za hvatanje i prenošenje
šumova na svim mestima kuda sovjetske podmornice moraju da prođu, a kasnije i na drugim
zanimljivim mestima. Još iz Drugog svetskog rata se zna koliko je tišina važna u
podmorničkom ratovanju, pa se tehnologija u tom pravcu i razvijala. Obe strane su se
trudile da naprave što tiše podmornice i što osetljivije podvodne sisteme za
prisluškivanje. U tom procesu otkrilo se da svaki propeler na podmornici ima svoj zvučni
"otisak", pa je tako postalo moguće identifikovati podmornicu po njemu.
Barencovo more spada u kritična područja kad je o podmorskoj špijunaži reč: zasićeno
je prislušnim uređajima koji nadziru prilaze bazama Severnomorske flote i izvesno je da
su Amerikanci imali dosta jasnu ideju o tome šta se 12. avgusta tamo događalo.
HAVARIJE: "Kursk" je jedna od najmodernijih podmornica u sastavu ruske flote. Spada u klasu "Oscar", porinuta je 1995. godine i ima istisninu od 13.900 tona, što je ravno povelikom trgovačkom brodu. Pokreću je dva nuklearna reaktora (sa vodom pod pritiskom i zatvorenim sistemom hlađenja), ima maksimalnu brzinu od 28 čvorova i nosi 107 članova posade. Naoružanje čine 24 krstareće rakete tipa SS-N-19, 28 navođenih torpeda i 32 mine. Osnovano se pretpostavlja da je ta podmornica opremljena najmodernijim sistemima za navigaciju i komunikacije, pošto je u poslednje vreme bila na operativnim zadacima u kritičnim zonama.
Kako
se, dakle, moglo desiti da jedna od najmodernijih nuklearnih podmornica na svetu tako
glupo potone? Pre svega, "Kursk" nije prva nuklearna podmornica koja je
pretrpela havariju. To se događa. Prema američkim izvorima, ima pet poznatih slučajeva.
Prva izgubljana nuklearna podmornica, američki "Thrasher" (klasa
"Nautilus"), potonula je 1963. pred obalom Nove Engleske sa 129 mornara i leži
na 2559 metara dubine; uzrok brodoloma nije poznat (ili nije objavljen). Još jedna
američka podmornica, "Scorpion", leži na 2958 metara dubine kod Azorskih
ostrva od 1968. Sovjetska nuklearna podmornica "Novembr" potonula je 1970. u
Biskajskom zalivu 1970, sa 52 člana posade. Istočno od Bermuda leži još jedna
sovjetska podmornica na 4921 m dubine; potonula je od požara koji je oštetio bojeve
glave njenih balističkih raketa, pa je došlo do ispuštanja plutonijuma 239. Podmornica
"Komsomolec" izgorela je 1989. zapadno od norveške obale, odnevši sa sobom 42
od 69 članova posade; leži na 1350 metara dubine.
Zahvaljujući sigurnoj konstrukciji malih reaktora koji pokreću nuklearne podmornice, do sada nije zabeleženo radioaktivno zagađenje u tim brodolomima. U slučaju bilo kakve nezgode, reaktori automatski prekidaju lančanu reakciju; rezidualna temperatura koja nastaje od izotopa u njima lako se evakuiše prirodnom cirkulaciom vode u sistemu za hlađenje.
Upravo
zahvaljujući toj okolnosti, izgleda da je "Kursk" u trenutku nesreće ostao bez
pogona. Da li je to bilo od nekog značaja – videće se posle pregleda olupine, ako ga
bude. Ovoga trenutka pažnja stručnjaka usmerena je na nešto drugo: ljudski faktor.
Prema nalazu norveških ronilaca, koji su prvi ušli u neoštećeni krmeni deo
"Kurska", cela je podmornica poplavljena. To može značiti samo dve stvari: ili
da nepropusne pregrade između devet odvojenih sekcija podmornice nisu bile zatvorene, ili
da je šok od eksplozije u pramcu bio tako jak da ih je probio. Nepropusne pregrade su
ključ bezbednosti svake podmornice; u načelu svaka od njih ima svoju vazdušnu komoru za
izlaz u slučaju opasnosti, svoje rezerve kiseonika, hrane i vode za posadu. Nije poznato
koliko sekcija "Kurska" ima komore za evakaciju, ali su norveški ronioci u
ponedeljak uspeli da otvore jednu u krmenom delu, sekciji br. 9. Vazdušna komora bila je
poplavljena, po proceni ronilaca – ventilom kojim se rukuje iznutra, što bi značilo da
je neko od posade pokušao da se izvuče. U blizini komore norveški ronioci su TV kamerom
otkrili jednog utopljenog člana posade.
Po svemu sudeći, eksplozija u torpednom odeljenju na pramcu bila je tako jaka da je upad vode u trup bio toliko brz i žestok da posada ili nije stigla da zatvori pregradna vrata među sekcijama, ili su unutrašnje pregrade popustile. U svakom slučaju došlo je do naglog povećanja unutrašnjeg pritiska koji je mogao da usmrti posadu i možda izazove pucanje oplate na drugim mestima. U slučajevima plavljenja zaronjene podmornice obično ostaju džepovi vazduha koji nema gde da ode iz sekcija trupa. To – teorijski – omogućava preživelima da se dokopaju vazdušnih komora i izrone, ako je podmornica relativno plitko, ili da aktiviraju plovke za slučaj nesreće i prežive do dolaska spasilaca.
SPASAVANJE:
Spasavanje posade potonulih podmornica težak je i opasan zadatak. Izronjavanje sa
bocama moguće je sa manjih dubina (do 100 m), ali uz veliki zdravstveni rizik zbog
dekompresije. Idealan način su ronilačka zvona ili spasilačke podmornice. Ruska
mornarica, međutim, nije uspela da prikači svoja zvona na "Kursk", zbog nagiba
i oštećenja na izlaznim oknima. Iz istog razloga odustalo se od upotrebe britanske
spasilačke podmornice LR-5, dopremljene na lice mesta sa znatnim zakašnjenjem. Osim
oštećenja, javio se i problem različite kalibraže alata na spasilačkim uređajima
Norvežana i Engleza i na podmornici.
Ruski admirali i Komanda mornarice oklevali su četiri dana da podele sa zapadnim silama svoje velike vojne tajne, od kojih je očigledno najveća ta da im je podmornica propala i da imaju samo dve ekipe za spasavanje podmornica: jednu na severu i drugu na Paci†ku. Tek će istraga koju će Vladimir Putin morati strogo da sprovede pokazati da li je admiralitet namerno obmanjivao javnost i porodice mornara sa "Kurska" tvrdeći da se sa podmornice čuju udarci tvrdim predmetima.
Političke
posledice brodoloma "Kurska" biće uporedive sa pomorskim: ruska javnost već
besni na vlast i na samog Putina zbog ove katastrofe i mnoge će admiralske šapke
završiti po ormanima. Neki misle da će ovo biti i dobar izgovor da Putin najuri ministra
odbrane Sergejeva, s kojim navodno nije u najboljim odnosima već neko vreme. Ugled vojske
srozan je još više: jedna majka poginulog mornara izjavila je u TV kameru da je sina
poslala na podmornicu ne bi li ga spasla od Čečenije. Svi su se setili da je ruska ratna
mornarica zapravo jedno veliko rezalište, kao što je kopnena vojska jedan veliki vojni
otpad. Već su krenule priče o tome kako su rezervne baterije za slučaj opasnosti sa
"Kurska" ostavljene u bazi; da su korišćena opasna torpeda u bojevom gađanju;
da podmornica nije bila održavana kako treba. Sve to, nažalost, spada u tužnu
svakodnevicu bivše Crvene armije: tehnološki sumrak i propadanje na svim nivoima osim
strateških raketnih snaga koje su pojele najveći deo ionako smanjenog vojnog budžeta
Ruske Federacije. Taj budžet je pedeset tri puta manji od vojnog budžeta SAD, po nekim
procenama. Avioni lete, brodovi plove i podmornice rone po principu "neće
valjda" i uz molitve novootkrivenom Bogu.
Miloš Vasić
