DDR
Stojim ja tako pre neki dan kraj jednog zemunskog raskr��a �ekaju�i gradski autobus � koji nije proizveden u DDR-u, ali kao da jeste � kad mi pa�nju privu�e nesnosna buka turiraju�e agonije nekog prometala, pra�ena ispu�tanjem gigantskog oblaka smrdljivog otrova: bio je to vreme�ni sivkasti wartburg, olinjali �etvoroto�ka�ki relikt jedne propale dr�ave; OK ima tog kr�a jo� naokolo, i celu stvar bih momentalno zaboravio da nisam kraji�kom oka uhvatio prometalo koje je wartburgu dolazilo u susret: bio je to ni�ta manje sivkastopepeljasti plasti�ni trabant, proizveden negde u �sjajnim zeznutim godinama� kada je tavari� Bre�njev jo� �ilo �tipkao pionirke za narumenjene obra��i�e (ili za �ta ih je ve� �tipkao). Krntije se veselo mimoi�o�e, a taj susret dva samohodna brontosaurusa na ru�nom i prljavom raskr��u jednog poru�nelog i posivelog grada u poru�neloj i posiveloj zemlji - shvatih dok sam ulazio u grozomorno GSB-prometalo paze�i da ne propadnem kroz rupu u podu - bio je svojevrstan znak, simboli�ka objava, ono obja�njenje za kojim tragam godinama. Istina koju su od nas tako dugo krili je, zapravo, paramisti�ki fakat da Deutsche Demokratische Republik nikada nije umrla, da se samo preselila na jug, onako kako se ve� sele du�e (i ptice)! Takva je scena danas sve te�e zamisliva u Drezdenu i Magdeburgu, u Lajpcigu i Pankovu: jedna od prvih stvari koje su uradili Nemci po ujedinjenju bila je temeljita obnova voznog parka, tj. zamena trabanata automobilima. Zato ova uvrnuta prometala, ti portabl-�ernobili, danas postoje jo� samo u muzejima i avangardnim umetni�kim kolekcijama, gde slu�e kao artefakti jednog neverovatnog doba u kojem je primenjeni dadaizam bio dr�avna politika.
Da se odmah razumemo, ja nikada zapravo nisam bio u tom bizarnom Honekerovom kazamatu na otvorenom zvanom DDR; meni se samo dogodilo da budem nevoljni participant u posthumnom �ivotu tog zaumnog fenomena, u njegovoj vampirolikoj egzistenciji koja se za�ela kada se ova groteskna tvorevina hladnog rata preselila koju hiljadu kilometara ju�nije, obuzev�i telo i du�u moje zemlje. DDR je otperjala u Had nekako ba� u ono vreme kada se Nova Srbija vozdizala; transfer je, dakle, obavljen negde u tim danima, a slu�eni Srblji su se, ne slute�i belaja, obreli u jednom vampir-carstvu, u kojem su Kralj-vampir i Kraljica-vampirica i�ivljavali svoju ma�tu na podanicima kojima je lukavo obe�an (K)Raj Istorije.
A pri�a o DDR-u u na�im �ivotima pri�a je zapravo o jednom simbolu, o lozinki za Gori Deo Sveta, za ono �ega smo, �ive�i u �udnom titoisti�kom mi�-ma�u, bili bar delimi�no po�te�eni. Ceo onaj neverovatni i zastra�uju�i svet s one strane Gvozdene zavese bio je u imaginarijumu urbane SFRJ omladine nekako sublimisan u toj nakaznoj tvorevini, utoliko pre �to ona nije imala nikakav izgovor za svoju bedu, sivilo i ropstvo: �Sovjetski Savez�, Bugarska, Rumunija, Albanija etc. mogli su se vaditi na �posledice vekovne zaostalosti�, �ehoslova�ka, Ma�arska i Poljska su �stenjale pod ruskom �izmom� i sve u tom pravcu; jedino je odurni Popravni zavod DDR bio kao nekakva izvrnuta slika na�eg sveta, kao par�e jednog naroda koje je izgledalo tako �alosno i jadno u pore�enju s onim drugim delom istog naroda, iste kulture, jezika i mentaliteta, onim delom koji je �iveo u slobodi. Nije tu Berlinski zid bio preterano va�an � on je bio samo konsekvenca, samo ovaplo�enje jednog Ludila Kao Sistema. Zato se u imaginaciji moje generacije DDR mogao povezati samo s mu�kobanjastim atleti�arkama i pliva�icama, tajnom policijom, �rtvama neuspe�nih bekstava Glavom Kroz Zid i, naravno, s wartburzima i trabantima, tim nepojamnim kr�evima koje su kod nas kupovali oni s najmanje novca i najmanje dobrog ukusa, oni koji su u startu odustali od sebe. Sve mi se danas nekako �ini da su ba� takvi likovi, ti kojima nije smetalo i koje nije vre�alo da voze honekerove �klopocije, �ampione ru�no�e jednog sistematski ru�nog sveta, da su takvi koju godinu docnije izvikali Kralja-vampira, jer samo takvima nije smetalo da nastave da �ive zaposednuti duhom jedne le�ine koja ni za �ivota nije bila osobito prijatna.
U vreme prvog, predsmrtnog �ivota Isto�ne Nema�ke �inilo mi se da ima mnogo zanimljivijih mesta za hodo�a��e, ali danas mi je �ao �to nisam bio tamo pre pada Zida: ako ni�ta drugo, ugledao bih budu�nost moje zemlje, i odmah bih je prepoznao, �im do�e. Te�e�i Ugodnom, Dobrom i Lepom (ne nu�no tim redosledom), mi smo gotovo apstrahovali onu drugu, paralelnu mogu�nost, nesvesno �kupiv�i� i na svoj na�in interepretirav�i pri�u o Istoriji kao Ve�itom Progresu; �inilo se, osamdesetih, da je Sivilo u definitivnoj istorijskoj defanzivi, i da u njegovo terapijsko dejstvo veruje jo� samo Ilija �vorovi�, koji je i sam jedan sve egzoti�niji egzemplar, a blast from the past, utvara jednog pro�log svr�enog vremena. Pokazalo se da je na� optimizam bio nezasnovan, mada na �globalnom� i kontinentalnom nivou opravdan: pre�iveli ostaci wartburg-trabant ideologije, pora�eni do nogu, u rasulu su se povla�ili prema Srbiji, da se u njoj u�an�e kao u poslednjoj tvr�avi jednog organizovanog ko�mara. Otuda su wartburzi i trabanti na beogradskim ulicama vi�e od sme�nih, prduckavih soko�ala, oni su i �medij� i �poruka�, dostojna materijalizacija vladaju�eg sistema vrednosti u kojem u�ivaju Kralj-vampir i njegovi nesahranjeni mrtvaci.
Ali, i ta pri�a je (gotovo) zavr�ena, a socijalisti�ka duh-du�a (�to bi rekao M. Pervi�) rahmetli DDR-a mora�e sebi da prona�e novo stani�te, ili da se kona�no upokoji. Tada �e i DDR kona�no prestati da bude predmet Njihovog u�ivanja, jednog paganskog kulta, i postati tek jedna kroz ironi�ni vorholovski filter reinterpretirana pop-sintagma i pop-ikona, diskretna kao zvezda petokraka na hajnekenu, groteskna kao mladi proleteri na �a�avim, subverzivnim slikama Komara i Melamida.
A Kralj-vampir i Kraljica-vampirica jo� uvek mogu da prona�u svoj izgubljeni svet negde u dalekim tundrama, stepama i tajgama, tamo gde je Vojislav Despotov izgradio svoju Evropu br. 2, azil za izgubljene du�e koje vape i pate za svetom obavezne, sveobuhvatne Ru�no�e.
Teofil Pan�i�
