Svet |
Vreme broj 521, 28. decembar 2000. |
Evropska unija posle "najdužeg"
samita Izgradnja evropske katedrale Iako je dogovor u Nici zaista otvorio vrata novim članicama, već je sad jasno da će ambiciozni rok za ulazak prve nove zemlje u članstvo Unije, 1. januar 2003, biti "probijen"... Jer, kako sad stvari stoje, tek će na novoj "međuvladinoj konferenciji" 2004. biti rešena neka vruća pitanja koja u Nici nisu mogla biti raspletena Brisel Bivši francuski predsednik Fransoa Miteran uporedio je razlike u viđenju budućnosti Evropske unije, odnosno "ujedinjene Evrope", sa pričom o strancu koji je, u srednjem veku, stigao u neko mesto i radnike koji su zidali jednu građevinu zapitao šta rade. Jedan radnik je odgovorio: "Stavljamo kamen na kamen, a između malter..." Odgovor drugog je bio: "Gradimo katedralu." Posle decembarskog, u povesti Evropske unije najdužeg (četiri dana i četiri noći rasprava) susreta šefova država i vlada, mnogi komentatori, pa i šira javnost, postavljaju pitanje da li se zna kuda plovi evropski brod, odnosno šta se gradi? Upozoreno je da Evropska unija nije i ne može biti puko "slobodno tržište, bez duše, bez perspektive, bez ponosa na svoj identitet", kako je napisao "Frankfurter algemajne cajtung". S tim u vezi mnogi su podsetili na žestoku raspravu o budućnosti Evrope, koju je svojim zamislima, polovinom ove godine, uskovitlao šef nemačke diplomatije Joška Fišer tražeći da se otvori perspektiva "federalizacije" Evropske unije, ali tako da se federalne strukture stvore na onim nivoima gde postoji interes zemalja članica i gde je to istinski moguće, a ne da se stvaraju neke "sjedinjene države Evrope". Otud, ako se zaista pravi velika "evropska katedrala" koja će pod svoj krov moći da primi 12 novih zemalja Srednje i Istočne Evrope, i da ima čak 27 članica, onda su mnogi i dalje surevnjivi da su rezultati samita iz Nice zaista takvi da će to i biti moguće... ili, bolje rečeno, da će takva građevina EU moći da funkcioniše delotvorno kao dosad. OTVORENE ŠEME: U Nici jeste postignut opipljiv uspeh u stvaranju "evropske odbrambene strukture" (dokaz je i to što su se američki "strategijski saveznici" veoma uzbudili i upozoravaju da bi stvaranje "evropske armije" rasturilo NATO!?), prihvaćena je i veoma važna (iako samo u dogledno vreme obavezujuća) "Povelja o osnovnim pravima" svih građana EU, nađeno je kompromisno rešenje i za reformu odlučivanja i ustanova petnaestorice – što je preduslov za proširenje i ulazak novih evropskih zemalja u članstvo Unije – a "zeleno svetlo" je dato i za "pojačanu saradnju" grupe zemalja unutar Unije koje bi htele brže da napreduju na nekom polju, a za koji neke druge zemlje u tom času nemaju interesa. To, recimo, već postoji u pitanju otvorenih granica -Šengen, jedinstvena valuta... a ne znači da se time neminovno stvaraju više kategorija zemalja unutar Unije iz prostog razloga što su takve šeme uvek otvorene za sve koji naknadno žele da se pridruže. Jedini sektor koji je izuzet iz mogućnosti "pojačane saradnje" jeste evropska odbrana... i to na zahtev Velike Britanije. Međutim, upozoravaju mnogi analitičari, evropski lideri su se u Nici zaglibili u onim, doduše očekivanim, najosetlljivijim pitanjima. Zasad se nisu nagodili oko jedinstvene poreske i socijalne politike (to odbija London), jedinstvenog stava u svetskim pregovorima o slobodi trgovine (Francuska ne popušta u zahtevu da se zadrži nacionalni nadzor u politici i zaštiti audiovizuelnih medija i filma, pa i kulture uopšte, od "američkog nasrtaja"), a nema dogovora ni oko budućeg (kad dođu novi članovi, pogotovo) korišćenja budžetskih fondova EU za pomoć u restrukturaciji siromašnih regiona (glavna "tvrđava" je Madrid). Nemci (a iza njih i Austrijanci), jer imaju najduže iskustvo sa Istočnom i Srednjom Evropom, ne prihvataju da se priključe pravilima većine kad je reč o pravu na azil i politici useljavanja do 2004. Ovi skeptici tvrde da su mnogi problemi, koje je trebalo rešiti u Nici a stoje još od susreta petnaestorice u junu 1997. u Amsterdamu, i dalje u igri. Iako je, uprkos svim manjkavostima, dogovor u Nici zaista otvorio vrata novim članicama, već je sad jasno da će ambiciozni rok za ulazak prve nove zemlje u članstvo Unije, 1. januar 2003, biti "probijen"... Jer, kako sad stvari stoje, tek će na novoj "međuvladinoj konferenciji" 2004. biti rešena neka vruća pitanja koja u Nici nisu mogla biti raspletena. MALA VELIKA NATEZANJA: Opasnost da već i dosad spor i neefikasan način donošenja odluka, uz dosta prošireno pravo veta, potpuno "zariba" zbog osetnog povećanja broja članica, u Nici je, posle silnih rasprava i natezanja "malih" i "velikih" partnera EU, konačno rešen prilično temeljitom reformom institucija Petnaestorice. Tako će Evropska komisija (izvršno telo i podnosilac predloga mera i odluka Savetu ministara EU) umesto sadašnjih 20 komesara, među kojima su "mali" imali po jednog a "veliki" (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija i Španija) po dva, od 2005. godine imati samo po jednog komesara svake zemlje članice... u očekivanju da dotad u članstvo uđu neki od kandidata koji su već uveliko u procesu pregovara: Poljska, Češka, Estonija, Mađarska, Slovenija, pa možda i Malta i Kipar. Veoma je smanjen (sa 73 na 35) i broj tema i pitanja na koje neka zemlja može da stavi veto, a način donošenja odluka "kvalifikovanom većinom" preuređen je tako da, i u slučaju da Evropska unija ima 27 članica, odluka bude doneta sa ukupno najmanje 73,4 odsto glasova. Ti glasovi su "ponderisani", što znači da u slučaju "velikih" (Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije), imaju težinu od po 29 "poena", tu odmah je i Španija sa 27 takvih glasova, što je u istoj meri već predviđeno i za Poljsku, dok Luksemburg dobija 4 "boda" (isto kao i potencijalne članice Slovenija, Letonija, Estonija, Kipar). Malta bi bila na začelju s tri ponderisana glasa, Češka i Mađarska imale bi po 12, isto kao i sada Grčka, Belgija i Portugalija, itd. Ukupan broj ovih "ponderisanih glasova" koji učestvuju u odlučivanju "kvalifikovanom većinom" utvrđen je, sa sadašnjih petnaest članica EU, na 237, s tim što je za odluku neophodno najmanje 170 "poena". Ako se broj novih zemalja proširi na 27, za kvalifikovanu većinu biće potrebno 258 glasova, a ukupno će ih biti 345. IŠČUPANA NAGODBA: Sve u svemu, ova nagodba je iščupana posle oštrog protivljenja Francuske zahtevu Nemačke da se uvaži činjenica da Nemaca ima 80 miliona, dakle 20 miliona više nego Francuza, Italijana i Britanaca (kojih ima po 60 miliona), i da Berlin zato ubuduće dobije više "ponderisanih glasova" u odlučivanju nego ostali u velikoj četvorci. Pariz, kako se to tvrdi, strahuje da bi Berlin, u slučaju da postane "ravnopravniji" od ostalih u "velikoj četvorci", mogao ubuduće, zahvaljujući svojim odličnim vezama i ekonomskom i političkom prisustvu u zemljama kandidatima iz Istočne i Srednje Evrope, krenuti u nove saveze a na uštrb tradicionalnoj "nemačko-francuskoj osovini" i "motoru Unije". Ima tumačenja da Francuska ne želi ni da bilo ko iskače u "težini" kad je reč o budućoj politici i strukturi evropske odbrane. Kompromis je nađen u tome da se prilikom glasanja i odlučivanja uvek vodi računa, i uvaži tzv. demografski sklop, odnosno da je odluka punovažna tek ako iza nje stoji najmanje 62 odsto stanovništva svih zemalja Unije. Jasno je da će "težina" Nemačke tu uvek dolaziti do izražaja. Nova preraspodela je napravljena i u zastupljenosti pojedinih članica u Evropskom parlamentu, a tu su najbolje prošli Nemci (uvaženo im je ujedinjenje s istočnim delom zemlje), pa će oni imati i najviše poslanika -99, dok su ostala trojica u "velikoj četvorici" dobili nešto manju kvotu, po 72 poslanika, potom Španija sa 50, što je predviđeno i za budućeg člana Poljsku. Na "začelju" su kandidat Malta sa tri moguća poslanika, Luksemburg će imati šest, što je "rezervisano" i za buduće članice Kipar i Estoniju, dok je kvota Slovenije, recimo sedam poslanika. Da li se, kad se sve svede, u Nici "tresla gora, a rodio se miš", ili je to konačno, kako su uvereni, bar u Varšavi, Talinu, Pragu, Budimpešti, Ljubljani... otvorilo zaista, ne samo na rečima, vrata Unije novim članicama već 1. januara 2003? Možda najpozvaniji da to oceni, komesar za proširenje Evropske komisije Nemac Ginter Ferhojgen ocenjuje: "Za to je rezultat samita u Nici dovoljan. Jer, tamo su Petnaestorica izrazila nadu da će pregovori o ulasku u članstvo biti 2002. okončani sa onim zemljama koje su najviše odmakle u tom procesu, tako da bi one mogle da učestvuju već na izborima za Evropski parlament 2004... Ali kad je u pitanju preuređenje Unije po dubini, mi smo razočarani. Sa novim članicama Evropi preti opasnost da loše radi. To može funkcionisati, ali će napredak biti mukotrpan. Srećom, imaćemo novu međuvladinu konferenciju 2004." Predsednik Konfederacije evropskih sindikata Emilio Gabaljo misli da je "evropski projekat izgubio na jasnoći", odnosno da su se otvorila vrata "proširivanju, ali ne i produbljivanju" temelja i struktura Unije. Gabaljo kaže da je "tu kvantitet, ali još ne i kvalitet" budućeg ustrojstva Petnaestorice, odnosno "dvadesetsedmorice", i naročito zamera što nema životno važnog dogovora o jedinstvenoj poreskoj i socijalnoj politici, jer bez toga ne može ni biti "socijalne, političke, građanske dimenzije Evrope". "EVROPSKA NACIJA": Bivši komesar za konkurenciju Evropske komisije belgijski socijalista Karel van Mirt smatra da je, pre ulaska novih članica, apsolutno neminovna nova "međuvladina konferencija" Petnaestorice o reformi institucija: "Ali, to zahteva političku volju. Inače će prevagnuti stav onih zemalja koje se najviše protive ukidanju prava na veto u odlučivanju, a to su Velika Britanija i Švedska. One, jasno je, žele i da se što pre pristupi proširenju. Ali zašto? Zato što imaju zadnje misli, otvoreno uperene protiv evropske integracije, jer žele drugačiju Evropsku uniju, neku zonu slobodne trgovine unutar koje bi svako zadržao svoje pravo na veto." Možda je Van Mirt prestrog u sudu prema Londonu i Stokholmu... potonji će već od 1. januara 2000. moći da pokaže u kojoj meri mu je na srcu dalja integracija Evrope, jer je Švedska od tada novi predsedavajući Evropske unije. Komentator pariskog nedeljnika "Ekspres" Bernar Geta, jedan od najpronicljivijih poznavalaca i Zapadne i Istočne Evrope (sjajan analitičar i zbivanja na Balkanu), misli da je "Nica bila samit nepoverenja" i da su sadašnji politički lideri Evropske unije po "pregalačkom i duhovnom žaru" daleko za prethodnim pokolenjima vodećih evropskih političara – od De Gola, Adenauera i Čerčila, do Kola i Miterana. "Oni su Evropljani samo razumski, mire se sa tim", kaže Geta i naglašava da bi upravo sadašnja politička i rukovodeća klasa Evrope trebalo da ima snage i volje da dobrim delom evropske države ugrade u "uniju" i evropskim nacijama daju dimenziju "evropske nacije". Geta upozorava da su Evropljani u Nici bili u strahu da otvore svoje granice, a da i te kako osećaju potrebu da se ujedine da bi se oduprli izazovu mondijalizacije, čitaj: – američkom globalnom suparništvu. On smatra da će zato ubuduće podsticaji za evropsku integraciju sve više dolaziti od samih građana, a ne od vlada. "Demokratski zahtevi, pokreti antiliberalnog osporavanja, rasprave o ustavu Evropske unije uobličiće evropsko javno mnjenje do te mere da će se stvoriti prava Evropa", smatra Geta i predviđa da će se to ispoljiti već na sledećim direktnim izborima za Evropski parlament... koji postaje sve važniji činilac odlučivanja unutar ustanova Petnaestorice. Najzad, ne preti li objektivno povećanje specifične težine Nemačke, na temelju odluka u Nici, da ugrozi ravnotežu snaga unutar Petnaestorice i posebno nemačko-francusku osovinu? KOMŠIJSKA RAVNOTEŽA: Nemali broj francuskih komentatora strepi da to može biti slučaj. Evropski komesar Ferhojgen to vrlo jasno i neposredno objašnjava: "Proširenje postavlja mnogo više pitanja Francuskoj, ako se ima u vidu njena istorija, nego Nemačkoj, gde se na taj projekat gleda kao na nešto prirodno i samo kroz ekonomsku korist. Za Francusku otvaranje prema Istoku jača težinu Nemačke unutar Unije do te mere da je ugrožena celokupna unutrašnja ravnoteža. To nije nikakva izmišljotina, to je ozbiljno pitanje za Nemačku, koja, kao sused, mora pristati da o njemu razgovara. Ako bih ja mogao dati savet Francuskoj, onda bi to bilo da proširenje Unije iskoristi za jačanje svog položaja u Istočnoj Evropi. Poljska, recimo, želi da na svom prostoru vidi mnogo snažnije prisustvo Pariza, a u Berlinu niko u tome ne vidi ništa loše." Ferhojgen zaključuje da su političke elite u Nemačkoj savršeno svesne toga da Nemačka unutar Unije mora ispoljiti umerenost: "Nemačko-francuska ravnoteža uglavnom je sačuvana u Nici, i sad bi trebalo imati mudrosti i znati kako da Nemačka i Francuska preuzmu zajedničku odgovornost za budućnost Evrope." Dragan Blagojević (Beta) |
Ko je jači... Nedavni
samit Evropske unije (EU) u Nici obavio je uspešno posao u okolnostima
koje su unosile mnogo sumnje u takav ishod. Ocenjuje se da je to bio jedan
od najtežih i za mogućnosti kompromisnih rešenja najneizvesnijih
skupova. Pošto su svi interesi na kraju ipak usaglašeni, ovaj samit se
smatra jednim od kamena međaša u istoriji evropskog integracionog
poduhvata. Sve je sada spremno za širenje Unije na nove evropske
prostore. Zabeleženo je da je to bio najduži samit u istoriji EU, da se pregovaralo tokom četiri dana i isto toliko noći, pa je to bio jedan od razloga što se u javnosti stvarao utisak da je reč o zamršenom i neupućenom svetu nerazumljivim lavirintima ekonomije, bezbednosti ili spoljne politike. Meðutim, radilo se o naizgled prozaičnom pitanju kako da se proces donošenja odluka modelira da bi EU, kada joj pristignu nove države članice, mogla da razvija dalju uspešnu saradnju. Interesantno je uočiti da je to pitanje danas veoma aktuelno na meðunarodnoj sceni i da se u njemu izražavaju velike promene u meðunarodnim odnosima. Pre jednu ili dve decenije nije izgledalo da će na kraju ovog milenijuma postati toliko važno kako će se upravljati ovim svetom, tačnije kako će se o tome odlučivati i kakve su institucionalne promene potrebne da bi se izrazila nova realnost. Danas je na delu slabljenje meðunarodnih organizacija gde se odluke donose na osnovu principa "jedna zemlja – jedan glas", a jačanje uloge onih organizacija gde se odlučuje na osnovu ekonomske moći država članica. Istovremeno se stvaraju nove ili jačaju postojeće neformalne grupe vodećih zemalja u svetu, koje dobijaju sve veću ulogu i uticaj. Najočigledniji primeri za to su potiskivanje Ujedinjenih nacija (UN) na margine meðunarodnih odnosa, a s druge strane jačanje uticaja Meðunarodnog monetarnog fonda, Meðunarodne banke, Svetske trgovinske organizacije ili Grupe 7 (SAD, Kanada, Japan, Velika Britanija, Francuska, Italija, Nemačka) kojoj se priključila i Rusija, Kontakt grupe pet zemalja, koja je delovala tokom tragičnih dogaðaja na tlu bivše Jugoslavije, i mnogi drugi slični primeri. Na samitu u Nici EU se i sama našla na istom talasu. Zasnovana na jednakim pravima svih učesnica, ona se sada transformiše u zajednicu u kojoj će se odluke donositi u zavisnosti od moći, veličine i drugih sličnih karakteristika država članica. Suočene s izvesnošću da će se u skoroj budućnosti proširiti na impresivan broj zemalja, sadašnje članice su procenile da bi to moglo izazvati ozbiljne poremećaje u funkcionisanju Unije, pa i blokiranje pojedinih odluka, sa neizvesnim posledicama za njenu budućnost. Otuda stanovište da su promene u procesu odlučivanja neizbežne, a čvrsti stavovi mnogih zemalja oko tog pitanja pretili su da se samit u Nici završi neuspešno. Meðutim, i u ovoj prilici prevagu su odneli apeli da je najkorisnije uvažiti neumoljive zahteve realnosti. A realno je obično ono za šta se zalažu najmoćniji, uz, naravno, maksimalne ustupke interesima ostalih. Uverenost svih zemalja članica da je njihov interes u krajnjoj liniji nedvosmisleno zajednički omogućila je da se ipak postigne kompromis. Princip konsenzusa je uglavnom napušten, s tim što su vodeće zemlje, malo više, ostale malo manje, uspele da ga zadrže za ona pitanja koja smatraju svojim vitalnim ili specijalnim interesom. Pošto je samit u Nici pokazao da nijedna zemlja nije indiferentna prema stepenu sopstvenog uticaja na odluke koje će se ubuduće donositi, legitimno je da i zemlje koje su kandidati za članstvo u Uniji razmišljaju šta bi mogle učiniti za svoju poziciju u tom pogledu. Najpouzdanije što bi Jugoslavija i njeni susedi, i eventualno još neke zemlje na ovom prostoru, mogli da preduzmu jeste odlučna orijentacija na svestranu multilateralnu saradnju i ekonomsko povezivanje, sa perspektivom postepenog profilisanja zajedničkog ekonomskog identiteta na glavnim strateškim pravcima. One bi na taj način bile mnogo respektabilniji faktor, kako u toku priprema i pregovora za uključenje u EU tako i kasnije, u odnosima sa drugim zemljama ili grupama zemalja u Uniji. Čini se da bi tako najuspešnije valorizovale i svoj pojedinačni, a i zajednički interes. Tako krupan poduhvat ne bi bio opravdan ukoliko bi se realizovao samo u kontekstu dogaðanja vezanih za EU. Danas se praktično sve zemlje sveta povezuju sa svojim susedima, jer u tome vide svoj interes, pa nema razloga za verovanje da bi samo ovi prostori mogli u tom pogledu da budu neki izuzetak. Pakt stabilnosti za Jugoistočnu Evropu pruža veoma povoljnu šansu za pokretanje takvih akcija, pa bi bilo mudro da se poslu priðe što pre, bez predrasuda i bez opterećenja iz prošlosti. Ljubiša Sekulić (Autor je član Foruma za meðunarodne odnose EPS-a) |