Represija – sredstvo odbrane vlasti

Prvih šest meseci 2000. godine pokazali su nam da režim ne samo da nije iscrpeo sve svoje mogućnosti represije već ih je radikalizovao, a neke nove tek najavio. Ovaj izveštaj pokazaće da je vlast spremna da ide do kraja u primeni mehanizama represije koji joj stoje na raspolaganju. U ovakvom ambijentu srpska opozicija se nije snašla. Jasno je da "bespoštedna i oštra kritika režima", izražena najčešće u saopštenjima opozicionih stranaka, ne može uzdrmati režim u Srbiji.

Nesumnjivo loš rejting režima i njegovog čelnika u periodu neposredno nakon intervencije NATO-a, kao i nezadovoljstvo građana rezultatima "pobede nad NATO-om" opozicija nije umela da iskoristi. Nakon nekoliko meseci ošamućenosti, režim je krenuo u odlučnu borbu protiv političkih neistomišljenika, ali i u nezaustavljivu izgradnju drumsko-železničkih, montažno-demontažnih i moralno superiornih mostova, izgradnju 10.000 novih stanova i slične podvige. Ako se zaboravi (a zaboravlja se) da su sredstva za ovu "zahuktalu izgradnju i obnovu zemlje" obezbeđena iz 230 različitih vrsta poreza, taksi, doprinosa i naknada koje plaćaju građani, ove akcije ipak daju pozitivne efekte za režim.

S druge strane, preduzimanje niza represivnih mera protiv medija, opozicije, univerziteta, pravosuđa, Otpora i građana, definisanih kao zaštita države (vlasti) od "stranih plaćenika, ubica i terorista" nije dobilo adekvatan odgovor. Ako bi se i zanemarilo mlako ili pro forma reagovanje na već uobičajene i svakodnevne represivne mere, kao što su kažnjavanje i ometanje medija, privođenja i prekršajno-sudski procesi, određene poteze vlasti opozicija je morala da predvidi i adekvatnije na njih odgovori.

Incident u Požarevcu i sve ono što se nakon toga desilo nedvosmisleno je pokazao da opozicija ne samo da ne može da utiče niti da spreči režim u mnoštvu neustavnih i nezakonitih akata, već ne može (ili ne želi) da reši praktične probleme koji su pred nju postavljeni, na primer kako doći do Požarevca ako su prilazi zatvoreni. Pošto nije pronađeno rešenje, zakazan je besmislen miting u Beogradu koji je samo izmorio i iznervirao od nedelotvornih mitinga već jako umorne građane.

Nezakonito otimanje Studija B, njegovim podržavljenjem, nakon dvodnevnog brutalnog prebijanja građana i desetodnevnih benignih i slabo posećenih "čitanja vesti" ispred Gradske skupštine, završeno je bez većih problema za režim.

Nezakonita "Odluka Vlade Republike Srbije o suspenziji organa upravljanja i rukovođenja u GSP Beograd", kojom je ovo preduzeće od gradskih vlasti prešlo u ruke republičke vlasti, čini se da uopšte nije uznemirila gradske oce, iako je Grad Beograd time mnogo izgubio.

Isti je slučaj s odlukom Skupštine Srbije kojom se sredstva dobijena "beogradskom" taksom od tri odsto, uplaćuju na račune Republike Srbije, a ne grada Beograda.

Nezakonita Odluka republičke Skupštine o razrešenju osamnaestoro sudija, kao akt odmazde za javno podsećanje na ugušeno načelo nezavisnosti sudstva i sudija, ostala je uglavnom bez reakcije kako stručnih tako i širih krugova. Iako u Srbiji ne postoji tradicija nezavisnog sudstva, režim je sada počeo da uklanja sve sudije za koje procenjuje da bi mogli predstavljati prepreku za akciju konačnog "uvođenja reda u pravosuđe", koju je još krajem 1999. godine najavio Vojislav Šešelj, potpredsednik srbijanske vlade.

Predlog Zakona protiv terorizma savezne vlade, koji sadrži odredbe protivne saveznim i republičkim ustavima, daje mogućnost režimu da se uz svesrdnu pomoć etatizovanog sudstva legalno obračuna sa svojim političkim protivnicima.

Poslednji u nizu veštih poteza vlasti jeste izglasavanje amandmana na Ustav SR Jugoslavije u nelegitimnoj saveznoj skupštini, kojima se, između ostalog, predviđa da se predsednik SRJ i poslanici u Veću republika biraju na neposrednim izborima, kao i da savezna skupština imenuje ministre u Vladi. Ovim potezom režim je definitivno započeo rušenje postojećeg ustavno-pravnog poretka i pripremio teren za postavljanje modela unitarne države, kojim se negira državnost Crne Gore. Time se do kraja ogoljuje matrica raspada bivše Jugoslavije. Istovremeno, ove promene saveznog ustava predstavljaju model za ostanak Slobodana Miloševića na vlasti.

Nažalost, na ove krajnje otvorene oblike represije, osim oštrih komentara i loših, nedorečenih poteza, srbijanska opozicija nije imala odgovor. Razlog je što lideri opozicije nisu spremni da rizikuju svoje stečene pozicije, te stoga nastoje da održe status quo. Većinu svojih ambicija već su ispunili, a izgleda da promena vlasti, uz bilo kakvu sopstvenu žrtvu i preuzimanje veće odgovornosti, nije jedna od njih. Za poslednjih deset godina građani su imali dosta prilika da se upoznaju sa rečima i delima opozicionih stranaka i njihovih lidera. Zbog toga građanin više ne veruje da će opozicija ili njene vođe krenuti u otvoreno suprostavljanje režimu, posebno kada se ima u vidu da su mnogi lideri već bili u kolaboraciji sa njim, a drugi tek pregovaraju o tome. Posledica toga je da građanstvo, već duboko zapalo u rezignaciju i apatiju, ne pristaje na rizik i građansku neposlušnost, jer više nikome ne veruje.

Osnovno pitanje u ovakvoj situaciji jeste ko će se suprotstaviti zahuktaloj represiji. Odgovora za sada nema, a ponuđena rešenja su: postojeća opozicija, neka nova opozicija, Otpor, neki nezadovoljni esnaf, neki sada anonimni građanin ili neko sasvim treći.

Ovaj izveštaj daće primere oblika represije i neke primere odgovora na nju.

I. TEROR NAD MEDIJIMA

Položaj medija najbolje ilustruje mehanizme i ciljeve represivnih mera. Korišćenje medija i propagande u diskreditaciji političkih neistomišljenika nije nova praksa na političkoj sceni Srbije. Ono što je novo jeste brutalnost, bezobzirnost, mržnja, otvorene pretnje i otvoreni pozivi na svojevrstan linč političkih neistomišljenika. Ova nova propagandna koncepcija polazi od sve izrazitijeg paranoidnog stava establišmenta, po kome politički neistomišljenici nisu više samo "petokolonaši, strani plaćenici i izdajničke kukavice", već su u međuvremenu postali "kriminalaci, ubice i teroristi".

Izjave čelnika vladajućih partija o nezavisnim medijima, opoziciji i njenim simpatizerima i uopšte o građanima nerežimske političke orijentacije često su u funkciji najave operacionalizacije novih represivnih mera. U tom smislu najizrazitije su izjave Vojislava Šešelja (potpredsednika Vlade Srbije), Aleksandra Vučića (ministra za informacije Vlade Srbije), Gorana Matića (ministra za informisanje SRJ) i Ivana Markovića (ministra za telekominikacije SRJ).

Ubistvo Boška Peroševića, predsednika vojvođanske vlade, bilo je prelomna tačka za najavu donošenja Zakona protiv terorizma i za pojačavanje represije nad političkim protivnicima i neistomišljenicima. Ovaj je događaj istovremeno dosad najviše podigao osećaj straha među pripadnicima režima, što najbolje ilustruje izjava Živorada Smiljanića, predsednika skupštine Vojvodine: "Ako je terorizam nastavak rata, onda je ovaj rat nelogičan. Zašto ginu samo naši?" S druge strane, izjava Vojislava Šešelja data istim povodom sadrži najviše pretnji i predstavlja najavu pojačavanja represije: "Ovde više rukavica nema. Ovde je sve kristalno jasno i ko se sablje lati može od sablje i da pogine. To treba svi da imate u vidu. Ne mislite valjda da ćemo dozovliti da nas ubijate kao zečeve, a da ćemo mi vas da tetotišmo ovde i uzgajamo u saksijama. Vodite računa o tome (...) Radite protiv svoje države. Plaćeni ste američkim parama da uništavate svoju državu. Vi ste izdajnici. Vi ste najgori. Nema ništa gore od vas. Vi ste gori od bilo kakvih kriminalaca (...) Među vama koji radite za strane obaveštajne službe tražimo ubice. Vi ste saučesnici ubistva (...) Jeste ubice. Ubice ste svog naroda i svoje države. Potencijalne. Vi koji radite za Amerikance. Vi iz Danasa, vi iz B2-92, vi iz Glasa javnosti, vi iz Novosti, vi iz Blica" (Blic, 11. februar 2000).

Republički ministar za informisanje Aleksandar Vučić ocenio je da je republički Zakon o informisanju uspeo da reguliše i koliko je moguće spreči emitovanje "neprijateljskih psihološko-propagandnih servisa, kao i kleveta i laži". U intervjuu za kragujevačku privatnu televiziju "Kanal 9", Vučić je optužio "Glas Amerike", BBC, "Slobodnu Evropu" i neke druge medije da su emitovali program na srpskom jeziku kako bi pripremili narod na agresiju NATO-a i da su u tom cilju vodili "histeričnu antisrpsku propagandu". "Mi smo to uspešno sprečili", naglasio je Vučić (Blic, 1. februar 2000).

Nezavisni mediji se u izjavama zvaničnika diskredituju pre svega optužbama za zavisnost od inostranih donacija, koje im, navodno, diktiraju i uređivačku politiku. Tako je Ivan Marković izjavio: "Medijsko nasilje iz inostranstva odvija se kroz besomučnu propagandu instrumentalizovanih medija. Pod direktnom kontrolom američke, britanske i francuske obaveštajne službe, vodi se kampanja protiv Jugoslavije od strane zapadnih glasila. Marković je naglasio da njima asistiraju listovi i drugi mediji u zemlji koji provode agresiju na istinu i da su sitna podmetanja i krupne laži, uređivačka politika takvih glasila. Ja vam neću otkriti ništa novo, ako kažem, da protiv naše države i naroda, zajedno sa tzv. opozicionim strankama rade i ti mediji" (Borba, 16. februar 2000).

Na istom su nivou i sledeće izjava Aleksandra Vučića: "Njima [nezavisnim medijima], inače, odgovara da tvrde kako ih neko guši, jer onda imaju razlog više da kucaju na vrata Sorosovog fonda za otvoreno društvo i da njihovim parama pune svoje džepove, jer delovanje protiv svoje države i svog naroda, koji inače teško živi, plaća se ne manje od 20.000 DEM. Ti proamerički mediji, koji nas kao državu i narod optužuju, a koji su dobili zadatak da izazovu krvoproliće u Srbiji, brane albanske teroriste, ali ni reč ne kažu o gušenju srpskih medija na Kosovu i Metohiji, o varvarstvu Kušnera i Dejvisona" (Svedok, 21. mart 2000). "Nije slučajno što je NATO agresor lane bombardovao primarnu mrežu predajnika državnog informativnog sistema i sekundarnu mrežu repetitora. Cilj mu je bio da njegovi propagandni glasovi lakše dopru do našeg naroda i da se izvrši uticaj na naše javno mnjenje. On je dodao da nije slučajno ni to što su pojačali signale svojih psihološko-propagandnih servisa, 'Glasa Amerike' i 'Slobodne Evrope', onih medija koji se finansiraju iz budžeta američkog Kongresa i nekih paravladinih organizacija sa isključivim ciljem da se u političkom smislu nanesu teški udari zemlji u kojoj oni žele da deluju" (Politika, 25. mart 2000).

Režim sprečava nezavisne medije da obavljaju svoje profesionalne delatnosti, tako što im, na primer, zabranjuje praćenje rada Narodne skupštine i drugih državnih organa. Ova je politika započela zabranom Srpske radikalne stranke da "izdajnički mediji" prisustvuju konferencijama za novinare i skupovima ove stranke. Prema oceni Predsedničkog kolegijuma SRS-a, novinari tih medija trebalo bi da nestanu sa domaće političke scene jer su "američki i špijuni zapadnih zemalja", rekao je tim povodom Vojislav Šešelj (Politika, 18. februar 2000).

U represiji nad medijima odvija se i svojevrsni obračun sa Zapadom, posebno zbog podrške nezavisnim medijima i uopšte građanskom društvu, koji se tretiraju kao saradnici "NATO agresora" i kao oružje "produžene NATO agresije". Tako je Goran Matić ocenio da "različitim sredstvima treba stati na put zloupotrebama slobode informisanja" u Jugoslaviji. On je rekao da je medijski rat protiv naše zemlje vođen više decenija. "Taj rat je kulminirao u poslednjoj deceniji. Postoje različita mišljenja o tome da li ga je Jugoslavija dobila. Da ga je izgubila, agresija ne bi bila ni potrebna. Agresor bi ubedio naš narod da se odrekne dela teritorije", rekao je Matić dodavši da je agresoru pomagala "šačica petokolonaša". "Ta šačica je okupljena u fantomskim partijama i u nekim medijima". (...) Matić je dodao da je "peta kolona blatila najvažnije simbole države kao što su vojska i predsednik" (Blic, 28. mart 2000).

Sličnog je sadržaja i sledeća izjava Ivana Markovića, usmerena na difamaciju opozicije: "Što se tiče kvislinga u našoj zemlji, tzv. opozicije, SPO i DS su NATO predstavništva u Jugoslaviji. Oni su njihovi saveznici koji podržavaju nasilje odlazeći da razgovaraju i nudeći svoje usluge onima koji su bombardovali našu zemlju i koji i danas kidnapuju ljude u drugim zemljama. Vuk Drašković je sinonim za izdaju, s tim što želi da bude Milan Nedić, 56 godina kasnije. Da bude šef marionetske vlade u onom delu naše zemlje koji mu ostavljaju Amerikanci. Za razliku od njega, Milorad Dodik je u Republici Srpskoj već postao namesnik koga su postavili okupatori." Slikovitiji je bio predsednik Skupštine Republike Srbije, Dragan Tomić, koji je izjavio: "Miting opozicije [održan 15. maja 2000] nije bio demokratski, već najcrnji fašizam. Opozicija je šljam koja nema ugled kod naroda jer je izdala ono što je najsvetije (Glas javnosti, 16. maja 2000). Ni predsednik Vlade Srbije Mirko Marjanović nije propustio da se izjasni o opoziciji: "Sve što su uradili (opozicija) i što čine pokazuje da su potpuni izdajnici, plaćenici, ubice i kriminalci i zato njima i ne može biti mesto u jedinstvenom frontu odbrane, obnove i razvoja" (Glas javnosti, 16. maj 2000).

Difamacija opozicije je svakodnevna praksa svih vodećih državnih zvaničnika. Sekretar Direkcije JUL-a Ivan Marković ovako je komentarisao miting opozicije 15. maja 2000: "Skup terorističkih vođa i njihovih simpatizera u Beogradu stavio je tačku na i. Srpski Hašim Tači zove se Vuk Drašković. Samo što Vuk Drašković poziva svoje terorističke horde na juriš protiv srpskog naroda i države čije je državljanstvo suzama izmolio. Njegovi sledbenici juče su ponovili spremnost na potpunu poslušnost američkim firerima neofašizma. Drašković i ekipa s govornice pozivali su na ustanak protiv Srbije, Jugoslavije i Crne Gore. Taj ustanak je za NATO i sopstvenu gusarsku naknadu. Drašković i njegovi gusari Đukanović, Đinđić, Dodik pucaju u ono što je srpsko i što je za Srbiju i Jugoslaviju, a za račun onih koji su već pucali na nas oružjem većeg kalibra" (Glas javnosti, 17. maj 2000).

U opštoj političkoj konfuziji vešto se instrumentalizuju pojedine organizacije koje su se u prošlosti legitimisale kao antifašističke, kao na primer Savez udruženja boraca narodno-oslobodilačakog rata (SUBNOR). Ova se organizacija posebno koristi u difamaciji opozicionih stranaka koje oživljavaju četnički pokret. Zato je indikativno saopštenje beogradskog SUBNOR-a povodom mitinga opozicije 14. aprila u Beogradu: "Sve ove izdajnike treba krivično goniti i kazniti, jer su bombe na Vračaru, u Čačku i napadi na organe bezbednosti i poziv naroda u borbu, nastavak agresije, zbog čega mitingaši moraju biti kažnjeni." U svom saopštenju SUBNOR optužuje opoziciju da su "plaćeni izdajnici, sluge NATO-a, američkog neofašizma, imperijalizma i hegemonizma", i da "po nalogu svojih gazda nastavljaju agresiju na svoju zemlju" (Blic, 19. april 2000).

Izjava Mire Marković, predsednice Direkcije JUL-a, data u Crnoj Travi svakako je jedna od najnetolerantnijih, a ujedno i najbesmislenijih: "Tamo [misleći na opštine gde nije pobedio JUL] se nalazi kombinacija lokalnih lopova i plaćenih potkazivača koji se podsmevaju slobodi jer im taj osmeh služi da lakše progutaju gorku pilulu izdaje u kojoj su otišli tako daleko da više ne mogu natrag. (...) Jugoslovenska prestonica već četvrtu godinu liči na ona evroazijska naselja koja uhvaćena u zamku različitih vremena i prostora postaju građevinsko i moralno i duhovno smetlište." Dodala je da taj grad vode ljudi "koji u detinjstvu i mladosti nisu imali elementarno vaspitanje i higijenske navike". Objašnjavajući razloge takvog ponašanja, M.M. je rekla da su u prostor iz koga su se povukli 'vojnici za slobodu' ušetale 'potkupljene kukavice, ličnosti sa sumnjivim biografijama sa aspekta nacionalnih interesa, frustrirani muškarci i hormonalno poremećene žene" (Blic, 27. april 2000).

Strah režima najvidljiviji je u odnosu prema Otporu, koji su percipirali kao najopasniji, te je snaga kojom ovaj pokret iritira vlast prevazišao njegovu realnu snagu. Na primer, visoki funcioner SPS-a Nikola Šainović je povodom prebijanja pripadnika Otpora u Požarevcu izjavio: "Takozvana studentska organizacija Otpor je fašistička falanga i organizacija SPO-a koji je odmah stao u odbranu napadača, a ne žrtve. SPS neće dozvoliti da se u politički život uvode metodi iz fašističkih perioda, provokacije, nasilje i preuzeće sve zakonske i druge mere da zaštiti sebe i svoje ljude" (Glas javnosti, 5. maj 2000).

Osećaj paranoje i straha sada je sve češće vidljiv čak i kod Slobodana Miloševića, predsednika SRJ, koji je napustio poziciju nedodirljivog i upustio se u davanje neodmerenih izjava, što je ranije veoma retko činio u javnosti. Tako je, povodom 9. maja, Dana pobede nad fašizmom, rekao: "Devedesete godine dvadesetog veka su nažalost ličile na tridesete. Ponovo jedna sila želi da osvoji ceo svet. Ponovo najrazvijenijima smetaju nerazvijeni i siromašni i nastoje da ih nema i da njihove teritorije, očišćene od suvišnih naroda i ljudi, budu upotrebljene za unapređenje dragocenog života superiorne rase. Ponovo se rađa brutalni sistem odmazde za svakoga ko se suprotstavi. Propaganda efikasnija od Gebelsove, špijunske agencije moćnije od Gestapoa, Hag prljaviji od Aušvica. Ponovo je najjača strana velikog okupatora njegov mali sluga u zemlji u koju se zaputio, njegov krvavi saveznik u narodu koji želi da zbriše sa lica zemlje ili barem da ga pokori. Ponovo te male sluge i krvavi saveznici svoju izdaju zovu priključenje svetskom procesu, naporom da se razume duh savremenog sveta, a ponekad svoju izdaju objašnjavaju i kao rodoljubivu zabrinutost i patriotske poteze koje oni, pametni, izražavaju i vuku u interesu naroda koji nema šansi pred najvećom silom sa kojom ga u sukob, unapred osuđenom na poraz, vuku usijane glave utopista, revolucionara i sanjara, sa aspekta ovog rodoljublja gde usijane glave treba zapaliti u gasnim komorama, deportovati u Hag, likvidirati na ulici, ispred stana, u kafani, oružjem i novcem koji su svojim malobrojnim i pametnim saveznicima stavili na raspolaganje okupatori" (Glas javnosti, 10. maj 2000).  

1. Teror nad elektronskim medijima

Mehanizmi represije nad nevladinim medijima i slobodnim informisanjem razlikuju se u zavisnosti od toga da li se radi o elektronskim ili štampanim medijima.

Na radio i televizijske stanice primenjuje se politika selektivne dodele frekvencija. Donošenje formalnog rešenja o usvajanju ili odbijanju molbe za dodelu frekvencija odlaže se u nedogled, čime se vlasnici privatnih radio i TV stanica drže neprekidno u neizvesnosti i nesigurnosti.

Koji su kriterijumi za dodeljivanje frekvencija najslikovitije govori informacija objavljena u Blicu 18. marta 2000: "Vojvođanski okružni odbori SPS-a predložili su Glavnom odboru stranke kojim radio i televizijskim stanicama treba odobriti frekvenciju za emitovanje programa, javila je preksinoć beogradska televizija Studio B. Ta televizija je u prilogu pokazala snimke fotokopija internih dokumenata u kojima Okružni odbori SPS-a, uglavnom iz Vojvodine, daju mišljenja o tome kojim medijima treba odobriti rad, a kojima to pravo treba uskratiti. Mišljenja su u aprilu prošle godine poslali Okružni odbori SPS-a Južnobanatskog okruga, Zapadno-bačkog okruga, Sremskog okruga, Severnobanatskog okruga, Južnobačkog okruga i Srednjebanatskog okruga (...) U dopisu Ivici Dačiću, socijalisti Sremskog okruga pišu: 'Izdavačko radio-difuzno preduzeće Radio Sava, iz Sremske Mitrovice – osnivač je naš član, dopisnik Politike Dragorad Dragičević. Mišljenja smo da mu treba odobriti frekvenciju'." U sklopu dokumentacije kojom raspolaže Studio B nalazi se i desetak dokumenata na osnovu kojih se vidi koji su mediji oslobođeni plaćanja naknade za korišćenje frekvencija.

Od 18 radio i 15 televizijskih stanica članica ANEM-a koje su se 1998. godine prijavile na konkurs Saveznog ministarstva za telekomunikacije za dodelu dozvola za privremeno korišćenje frekvencija, samo su tadašnji radio B92 i TV Pančevo dobili dozvole. Ostale radio i TV stanice do danas nisu dobile nikakav odgovor od Ministarstva. Budući da nisu dobile nikakav odgovor, većina radio i TV stanica nabavila je opremu i počela sa emitovanjem programa. Ovakva, tendenciozno neregulisana situacija omogućila je Saveznom ministarstvu za telekomunikacije da po potrebi zatvara ove stanice jer nemaju uredne dozvole, da im uskraćuje pravo na emitovanje programa, oduzima opremu i uklanja predajnike. Očigledno je da konkurs za dodelu dozvola za privremeno korišćenje frekvencija elektronskim medijima ima istu funkciju kao i Zakon o informisanju za štampane medije.

Paralelno sa ovim, očiglednim načinima onemogućavanja rada elektronskim medijima, vladajuća koalicija koristi se i suptilnijim sredstvima. Tako, recimo, namerno ometanje signala TV stanica ima za posledicu tehnički loš prijem programa. Pored toga, u Srbiji ima više od 500 radio i televizijskih stanica, od kojih su dve trećine u privatnom vlasništvu, što znači da je njihovo postojanje na tržištu vezano prvenstveno za marketing. Međutim, dirigovanim selektivnim pristupom pojedini privatni mediji stavljaju se na svojevrsne crne liste: velikim državnim ili privatnim firmama zabranjuje se reklamiranje na ovim medijima, zbog čega oni gube najznačajnije izvore prihoda na sve siromašnijem oglasnom tržištu. Imajući u vidu da su povlašćene, prorežimski opredeljene stanice najčešće oslobođene plaćanja naknada za korišćenje frekvencija, a da pri tom imaju mogućnost da emituju dobro plaćenu marketinšku podršku odabranim firmama, nerežimski mediji imaju vrlo malo šanse za opstanak na takvom tržišu.

Očigledno je da režim, počev od februara 1998, kada je raspisan oglas za privremeno korišćenje radio i TV frekvencija, raznovrsnim oblicima represije, kako javne tako i pritajene, sistematski radi na zavođenju kontrole nad svim elektronskim medijima. U tom smislu su indikativni primeri koje ćemo navesti.

Odlukom RTS-a, a na insistiranje opštinskog rukovodstva Kuršumlije, oduzeto je pravo privatnoj Televiziji Kuršumlija da emituje program sa repetitora na Samokovu. Ova televizija je od svog otvaranja emitovala, između ostalog, i informativni program RTS-a, kao i snimke sednica u Skupštini Srbije. Međutim, zatraženo je da se pojedine diskusije izbacuju ili prekrivaju, kako to radi RTS. Zatim je zabranjeno da se snimaju sednice, a nakon toga je odobreno da se mogu emitovati samo izveštaji koje su prethodno pregledali opštinski funkcioneri. Osim toga, u želji da svojim sugrađanima pruži što više informacija, Slavko Savić, vlasnik ove televizije, u predizbornoj kampanji je studio otvorio svima koji su želeli da dođu, pa su gostovali mnogi opozicioni lideri i ljudi iz vlasti. "Svi su se oni zalagali za slobodno informisanje, za slobodu medija. Danas kada su na vlasti veruju da njima pripada isključivo pravo da govore šta žele i da određuju koga smem ili ne smem pustiti u studio", kaže Savić. "U celoj ovoj frci, glavni kamen spoticanja je što je TV Kuršumlija jedina televizija sa juga Srbije članica ANEM-a. Prvo mi je zabranjeno da reemitujem 'Glas Amerike', a zatim sam opomenut i zbog emitovanja emisija TV Mreže i Video nedeljnika (VIN), kao i priloga produkcije ANEM-a. Jedno vreme, da bih bio dosledan, emitovao sam 'Radikalske talase', što mi niko od zvaničnika nije zamerio, ali jesu brojni gledaoci", kaže Slavko Savić (Glas javnosti, 9. januar 2000).

Tokom marta 2000. godine pokrenut je novi talas represije nad elektronskim medijima, koji je, po običaju, imao različite forme.

Signal vršačke lokalne TV stanice Lav, članice ANEM-a, prekriven je 6. marta 2000. emisijom "Radikalskih talasa", političko-propagandnog programa Srpske radikalne stranke. Prema informaciji ANEM-a, "Radikalski talasi" su emitovani sa video rekordera iz centralne firme "Kabl-sat" u Vršcu (prema Danasu, 8. mart 2000).

Dana 8. marta 2000, u prostorije požarevačkog Radija BUM 93 ušlo je pet osoba koje su rekle da su iz Ministarstva za telekomunikacije. Oni su oduzeli deo opreme, ključne za emitovanje programa, a kao razlog su naveli to što radio nije dobio dozvolu na konkursu za dodelu frekvencija, kao i to što nije plaćena naknada od 30.000 dinara za korišćenje frekvencija (prema Blicu, 9. mart 2000).

U Ćupriji su 9. marta zatvoreni privatna TV Nemanja i Radio Tir. Savezni inspektori za telekomunikacije upali su u nezavisnu televiziju Nemanja u pratnji deset uniformisanih policajaca, prekinuli program i oduzeli emisionu tehniku (prema Blicu, 10. mart 2000).

Dana 16. marta 2000. prekinut je rad TV Pirot, u vlasništvu Informativnog javnog preduzeća "Sloboda" iz Pirota. To je učinjeno po nalogu Saveznog ministarstva telekomunikacija, "u skladu sa Zakonom o sistemima veza, član 68, stav 1, član 69, stav 1. i član 127" (prema Politici, 17. mart 2000). Ovo ministarstvo je protiv TV Pirot podnelo prijavu Opštinskom sudiji za prekršaje, jer je ova stanica radila bez dozvole.

Dvadesetak policajaca je 12. marta razvalilo vrata, upalo u prostorije višespratnice u centru Požege i iz nje odnelo deo emisione opreme RTV Požega (prema Danasu, 13. mart 2000).

"Inspektori Saveznog ministarstva za telekomunikacije su u skladu sa Zakonom o sistemu veza, član 68, stav 1, član 69, stav 1. i član 125, uklonili predajnik Radio-televizije Kraljevo, koji je emitovao televizijski program sa lokacije Goč. Osnivač RTV Kraljevo, Javno preduzeće 'Ibarske novosti', nije imalo zakonom propisanu dozvolu za rad ovog predajnika, saopštila je juče Informativna služba saveznog ministarstva" (Politika, 19. mart 2000).

Dana 27. maja 2000. policija je upala u prostorije TV Mladenovac i dežurnom tehničaru Željku Matiću naredila da prekine emitovanje programa. "Policajci, koji su u Televiziji proveli samo nekoliko minuta, ispitivali su Matića ko je, šta radi i odakle se emituje program. Kad je signal isključen i prostorije televizije zaključane, policajci su Matića odveli u stanicu milicije, gde su mu uzeti osnovni podaci" (Glas javnosti 28. maj 2000).

2. Kažnjavanje štampanih medija

Drugi oblik represije nad medijima jeste teror nad nevladinim štampanim medijima, uglavnom u vidu njihovog redovnog kažnjavanja primenom Zakona o javnom informisanju. Trend drakonskog kažnjavanja nerežimskih medija iz prošle i pretprošle godine nastavljen je i u prvoj polovini ove godine, o čemu svedoče sledeći primeri:

"Kako je izjavio glavni urednik Danasa Grujica Spasović, zbog 'povrede prava i ličnosti' Đorđevića (direktor Tanjuga), u tekstu 'Opelo bez patrijarha', preduzeće 'Dan-graf' kažnjeno je sa 150.000 dinara, a direktor preduzeća i odgovorni urednik lista Dušan Mitrović i Veseljko Koprivica sa po 60.000 dinara (Blic, 22. januar 2000).

Veće za prekrašaje u Leskovcu, kojim je predsedavao sudija Zoran Kočić, potvrdilo je 1. februara 2000. presudu Novinama Vranjskim, po kojoj je taj nezavisni nedeljnik kažnjen sa 600.000, a urednik lista Vukašin Obradović sa 200.000 dinara. Vranjske su kažnjene zato što su objavile izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u kojem su, kako je ocenjeno, navedene neistine o poseti generala Nebojše Pavkovića Velikom Trnovcu (Večernje novosti, 2. februar 2000). Indikativno je da su 14. februara nepoznati provalnici upali u prostorije udruženih granskih sindikata 'Nezavisnost', u okviru kojih su i prostorije nezavisnog nedeljnika Novine Vranjske, obili ih i odneli deo opreme.

O besmislu Zakona o javnom informisanju najbolje govori slučaj Kikindskih novina, protiv kojih lokalni SPS moćnik Rajko Popović periodično podnosi tužbe po tom zakonu: "Od oktobra prošle godine do danas kikindski nedeljnik Kikindske sedam puta se našao pod udarom Zakona o informisanju, pri čemu je u četiri navrata kažnjen sa ukupno 880.000 dinara (...) Govoreći o ogromnom pritisku lokalnog SPS-a na ovo opštinsko glasilo, Željko Bodrožić (glavni i odgovorni urednik) rekao je da je list oslobođen samo u jednom slučaju, ali je tužilac uložio žalbu višoj instanci u Novom Sadu, 'odakle je stigao befel', pa su 'u drugom pokušaju Kikindske osuđene kako treba'" (Danas, 8. april 2000).

"Šestoaprilski proces Narodnim novinama održan je zbog jedne upitne rečenice. Naime, Vojna pošta (VP) 3755 tužila je list zbog toga što je 29. februara 2000. godine preneo izveštaj sa konferencije Okružnog odbora SPO-a, u kojem su se našle dve sporne rečenice predsednika tog odbora Branislava Jovanovića. U tužbi se kao sporne navode sledeće rečenice: 'Tražim odgovor od nadležnih koji je cilj ove mobilizacije' i (...) 'da su počeli učestalo da se dele vojni pozivi'. VP 37555 smatra da su ovim rečenicama Narodne novine narušile ugled Vojske Jugoslavije, pa je potegnut član 69 Zakona o informisanju". Kazna je sledeća: osnivač i izdavač Narodnih novina kažnjeni su sa 300.000 dinara, a glavni i odgovorni urednik Miroslav Županjevac sa 100.000 dinara (Srpska reč, 13. april 2000).

Primeri su mnogobrojni...

Jugoslovenska i svetska javnost su tokom protekle dve godine imale dosta prilika da se upoznaju sa sadržinom i principom selektivne primene Zakona o javnom informisanju. Logika i razlozi uvođenja ovog zakona vrlo su jasni i ovom prilikom se nećemo zadržavati na njima, budući da su dovoljno obrazloženi u našem Izveštaju o pojačanoj represiji iz 1999. godine. Sada ćemo se zadržati na njegovim ukupnim rezultatima.

Nažalost, izostala je odlučnija akcija u pravcu ukidanja Zakona o informisanju, pa režim ima mnogo razloga da bude zadovoljan, s obzirom na to da je za nepune dve godine inkasirao više od 30 miliona dinara na osnovu ovog zakona. Činjenica je da su plaćanjem ovih kazni Zakonu o informisanju svojevrstan legitimitet dali i oni prema kojima je on uperen. Zakon, doduše, nije uspeo da likvidira nevladine medije, ali je dodatno suzio spektar tema relevantnih za sadašnju političku dinamiku.

Režim je u međuvremenu pribegao i drugim, još drastičnijim merama, u cilju zaštite vlastitih interesa, koje on tendenciozno izjednačava sa interesima države. Zbog toga režim sve više pribegava "efektnijim" merama/zakonima, kao što su privođenja, hapšenja, prebijanja i osuđivanja građana, odnosno primena Zakona o javnim preduzećima i verovatno usvajanje Zakona o terorizmu. Slučaj ukidanja Radija i TV Studija B predstavlja najilustrativniji primer medijske kuće koja je godinama odolevala različitim pritiscima, uključujući i Zakon o informisanju, po kome je kažnjavana sedam puta, i koja je konačno maja 2000. godine brutalno ukinuta.

3. Ukidanje Studija B

Studio B je, pored Radija B92, početkom devedesetih, kada je i započeo politički pluralizam u Srbiji, predstavljao sinonim za nezavisno, otvoreno i slobodno novinarstvo. Nezavisna televizija Studio B (NTV Studio B) svojom profesionalnošću u radu, posebno u oblasti informativno-političkog programa, ubrzo je višestruko prevazišla okvir lokalne beogradske televizije. Iako su ga već tada na različite načine opstruirale upravljačke strukture (oduzimanje opreme, ometanje programa, teškoće u postavljanju repetitora), NTV Studio B je za nekoliko godina obezbedio sebi višemilionski auditorijum širom Srbije. Nažalost, profesionalizam i nezavisnost ove stanice, koja je u to, za njih zlatno vreme imala oblik deoničarskog društva, bili su prve žrtve kada je ovu stanicu preuzela gradska skupština.

Preuzeta najpre od tadašnje SPS vlasi, ova stanica je drastično promenila uređivačku politiku u funkciji propagiranja režima. Dolaskom SPO-a na vlast u Beogradu, Studio B je zadržao istu matricu, jer je ova medijska kuća postala informativni servis ove stranke. O karakteru i sadržaju informativnog programa Studija B u vreme kada je SPO bio u saveznoj vladi zajedno sa SPS-om, SRS-om i JUL-om posredno govori i činjenica da je od momenta donošenja Zakona o informisanju, 20. oktobra 1998. godine, pa do januara 2000. godine ova kuća, uslovno rečeno, samo dva puta kažnjena po osnovu Zakona o informisanju (24. marta 1999. i 8. decembra 1999). Ovo "samo dva puta kažnjena", objektivno posmatrano, zvuči neprimereno, ali se ipak postavlja pitanje zbog čega se Studio B, nakon perioda relativno nesmetanog rada, odjednom, tokom nepuna dva i po meseca (24. februar – 4. maj 2000), pet puta našao na udaru ovog zakona, zbog čega je tada ometan signal ove televizije i zbog čega je republička vlada 18. maja 2000. preuzela ovu stanicu.

Neki od razloga leže u činjenici da je SPO u vreme intervencije NATO-a istupio iz savezne vlade zbog neslaganja sa njenim stavovima, zatim da je SPO preko ove stanice svakodnevno iskazivao nezadovoljstvo načinom vođenja i ishodom istrage povodom tragičnog događaja na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine, kada su ubijena četiri člana SPO-a, te da je SPO, što je možda najvažnije, 10. janura 2000. potpisao sporazum o zajedničkom delovanju srbijanske opozicije. Sve ovo konačno je nagnalo SPO da promeni uređivačku koncepciju, što je dovelo do relativnog otvaranja Studija B i makar prividnog vraćanja na principe informisanja po kojima je bio poznat, a koji su režimu očigledno veoma zasmetali.

Proces ometanja rada Studija B i njegovog konačnog preuzimanja od strane srbijanske vlade zapravo počinje 10. januara 2000, kada je postignut sporazum opozicije o zajedničkom delovanju: "Intenziviranje ometanja signala, koje sada ne prestaje čak ni u vreme emitovanja filmskih, sportskih i ostalih zabavnih sadržaja, samo po sebi je neobjašnjivo, ali u svakom slučaju nije bilo neočekivano", izjavio je Dragan Kojadinović, direktor i glavni i odgovorni urednik (Danas, 13.januar 2000).

Dana 16. januara nepoznati počinioci oštetili su repetitor TV Studio B na Kosmaju, čime su onemogućili celoj unutrašnjosti Srbije da gleda program ove televizije. Dragan Kojadinović je rekao da su "banditi koji su ovo učinili stručnjaci, jer su tačno znali da treba da odnesu modulator da bi onemogućili prijem slike i tona". On je naglasio da je kosmajski predajnik jedan od pet predajnika ove televizije. Kanal 40 je potpuno uništen, što znači da program Studija B ne vidi celo Pomoravlje" (Glas javnosti, 17. januar 2000).

Fizičko nasilje u ometanju rada Studija B nastavilo se i u narednom periodu. Tako su nepoznati napadači, u noći između nedelje i ponedeljka, pretukli radnika beogradske televizije Studio B Mirka Slavkovića i radnika obezbeđenja Beogradskog vodovoda Dragana Lukovića. Napadači su oštetili deo emisione tehnike, pa je privremeno bio prekinut program Radija B2-92, koji se emituje na talasima III programa Studija B, kao i TV program Studija B na 51. kanalu (...) U tehničkoj službi Studija B Blicu je rečeno da je među napadačima bilo vrlo stručno lice i da je među njima bio neko ko je već dolazio i dobro znao gde se šta nalazi. Dragan Kojadinović, direktor i glavni i odgovorni urednik Studija B, izjavio je da je napad na dvojicu radnika repetitora na Torlaku izvršilo pet napadača u policijskim uniformama. Kojadinović je rekao da je potrebno nekoliko dana da se oprema dovede u prethodno stanje (Blic, 7. mart 2000).

Ivan Marković, savezni ministar za telekomunikacije, uključio se u kampanju protiv Studija B i dao sledeću izjavu Prvom programu Radio Beograda:

1. Prekjučerašnje informacije Studija B su uobičajeno neprofesionalne i uobičajeno tendenciozne. Pored toga, u njima se neprimereno vređaju državni organi i stalnim ponavljanjem neistina želi se izazvati napetost...

2. Marković je istakao da saopštenje SPO-a i njegovog glasila Studija B posebno iritiraju naše građane, jer su uperene protiv narodnog jedinstva i protiv heroja odbrane zemlje – Vojske Jugoslavije i MUP-a Republike Srbije...

3. Sasvim sigurno da iznošenje neistina o radu državnih organa i klevete i uvrede koje im Studio B svakodnevno upućuje moraju biti predmet pažnje javnog tužioca, po njegovoj službenoj dužnosti...

4. Savezno ministarstvo telekomunikacija od 12. 8. 1999, kada je Savezna vlada rekonstruisana kao Vlada narodnog jedinstva, nije primenila nijednu represivnu meru iz svojih zakonskih ovlašćenja prema radio-difuznim i televizijskim stanicama kod kojih su uočeni propusti u primeni zakonske regulative. Umesto toga, Ministarstvo je pismeno ukazivalo kako uočene nepravilnosti treba otkloniti i davalo o tome instrukcije. Za otklanjanje propusta određeni su rokovi i nijedna radio i TV stanica nije zatvorena (Borba, 18. januar 2000).

Paralelno sa ometanjem rada i difamacijom Studija B, organizovana je kampanja podnošenja tužbi protiv Studija B po Zakonu o informisanju. Tako je general-major policije Branko Đurić tužio ovu televiziju zbog "objavljivanja neistinite informacije" kojom je "povređeno pravo ličnosti". U Đurićevom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka navedeno je da je u emisiji "Direktno" Studija B, emitovanoj 26. februara, objavljena "neistinita informacija da je general Branko Đurić zvani Buca organizovao uklanjanje vozača kamiona" koji je izazvao sudar na Ibarskoj magistrali u kome su poginula četiri člana Srpskog pokreta obnove. U emisiji je još rečeno da je Đurić "sigurno morao da nadgleda da se ta operacija uklanjanja izvede bezbedno po Državnu bezbednost" (Danas, 6. mart 2000). Po ovoj tužbi Studio B je kažnjen sa ukupno 450.000 dinara.

Savezni ministar za telekomunikacije Ivan Marković uputio je 6. marta 2000. Studiju B dopis u kome ih obaveštava da Savezno ministarstvo za telekomunikacije ovom mediju nije dalo dozvolu za radio-stanicu na ovoj frekvenciji, te mu stoga nalaže trenutni prekid emitovanja na frekvenciji 1922,5 MHz. Tom prilikom Ivan Marković je obavestio Studio B da je stanje duga ovog medija po osnovu privremenog korišćenja radio-frekvencije i TV kanala, zaključno sa 29. 2. 2000. godine, 10.755.314,39 dinara, te je naložio da se taj dug namiri u roku od osam dana (Politika, 7. mart 2000). Skupština grada Beograda je 14. marta 2000. platila navedeni dug.

I pored plaćanja ovog duga, Vlada Srbije nastavlja sa kampanjom protiv Studija B, što je kulminiralo preuzimanjem ovog medija od strane republičke vlade. Javnost je obaveštena da je Vlada Srbije pravni osnov za svoj Zaključak našla u činjenici da je JRDP Studio B u državnoj svojini, pa je odlučila da preuzme kontrolu nad svojom imovinom, preuzevši sva osnivačka prava od skupštine Beograda. Odluku Vlade potpisali su potpredsednici Milovan Bojić i Vojislav Šešelj (Glas javnosti 18. maj 2000). Vlada je obrazložila da se Studio B preuzima zbog učestalih poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka na programima ove stanice, a po zahtevu Ministarstva za informacije Srbije.

Preuzimanje Studija B obavljeno je u noći između 17. i 18. maja 2000. "Nešto posle dva iza ponoći na ulasku u 'Beograđanku' iznenada se pojavio veći broj specijalaca sa maskirnim čarapama na glavi, koji su, noseći u rukama pajsere, šipke, pa čak i krampove, utrčali u liftove i odvezli se do spratova na kojima su redakcija i režija Studija B, Radio Indeksa i Radija B2-92. Iza njih išli su policajci u civilu i uniformama, koji su nekolicinu novinara i radnika zaposlenih u tehnici Studija B (zatečenih na izlazu iz zgrade) odveli na prvi sprat, gde su ih zadržali ujutro do 7,30. 'Odmah su nas pretresli, oduzeli nam mobilne telefone i bez fizičke prinude, stepeništem odveli do prostorija na prvom spratu. Maskirani specijalci su se bukvalno pojavili niotkuda', kazao je za Danas jedan od zatečenih novinara koji je želeo da ostane anoniman. On tvrdi da nije primetio da su se izvršioci naloga Vlade Srbije do ulaza u zgradu dovezli bilo kakvim vozilima" (Danas, 18. maj 2000).

Skupština Beograda i njeno Javno preduzeće Studio B tužili su Republiku Srbiju zbog smetanja poseda, jer je "tuženi bez zakonskog osnova zauzeo ove prostorije i načinio smetanje poseda tužiocima, koji su dotad mirno koristili ove prostorije" (Glas javnosti, 18. maj 2000).

Vlada je svoju odluku u javnosti naširoko branila "borbom protiv kriminaliteta, terorizma, pozivanja na pobune građana i pokušaje da se isprovocira građanski rat u Srbiji". "Studio B i neki drugi mediji u Srbiji, već duže vreme bili su instrument pokušaja razaranja naše države i direktno u službi stranih faktora koji su na sve načine pokušali da destabilizuju Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju", kaže se u saopštenju beogradskog odbora JUL (Politika, 18. maj 2000).

Pokušaj odbrane Studija B od strane građana policija je ugušila u samom početku, intervenišući 17. maja protiv građana okupljenih ispred Skupštine grada. Tom prilikom pretučeno je više desetina ljudi, koji su završili u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije. Građani su se ponovo okupili 18. maja. Više od sto demonstranata teže je i lakše povređeno u obračunu sa policijom u strogom centru Beograda. Policija je upotrebila suzavac, šok bombe, a prema neproverenim informacijama i gumene metke. Tokom intervencije policije uhapšeno je oko 40 ljudi. Većina je osuđena na 20 do 30 dana zatvora i prebačena u Padinsku Skelu i Centralni zatvor u Beogradu (prema Danasu, 20–21. maj 2000).

Ovakvo brzo podržavljenje Studija B nema pravnu osnovu u Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije, na koji se pozvala Vlada Srbije. U komentaru Danasa (30. maj 2000) ističe se: "Kada država ili drugi javnopravni subjekt (na primer grad Beograd) unese državna sredstva u javno preduzeće po osnovi osnivačkog uloga, tada državna sredstva prelaze u režim privatnopravnog poslovanja, a javnopravni subjekt ostvaruje svoja prava nad tim sredstvima isključivo kroz osnivačka prava (pravo na učešće u organima upravljanja, pravo na dividendu, pravo na ostatak likvidacione ili stečajne mase). Unetim sredstvima upravljaju isključivo organi upravljanja preduzećem, a osnivači preduzeća jedino su u mogućnosti da vrše uticaj na donošenje odluka preko svojih predstavnika u organima upravljanja. U slučaju Studija B osnivač je grad Beograd, a ne Republika. Titular osnivačkog kapitala Studija B je grad Beograd, makar i po osnovu samo delegiranog prava upravljanja i korišćenja tog kapitala od strane Republike. Zbog toga, Republika bi mogla da povrati državnu svojinu koju koristi grad Beograd, a koja je uneta kao osnivački kapital JRDP Studio B, samo na osnovu ugovora, sudske odluke ili jednostranog akta grada Beograda. Jednostrano preuzimanje osnivačkih prava Vlade Srbije od grada Beograda nad Studijom B nema osnova u zakonu" (Danas, 30. maj 2000).

4. Drugi pritisci na medije

Spektar represivnih mera koje sprovodi država dnevno se proširuje. Tako su, na primer, napravljene liste politički nepodobnih lica kojima je zabranjeno pojavljivanje na televizijama pod kontrolom režima. Glumci Petar Kralj, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Voja Brajović, Aleksandar Berček, kao i pevači Bora Đorđević, Đorđe Balašević samo su neki od nepodobnih kojima se proširuje lista na režimskim televizijama nepoželjnih lica. "Svi realizatori programa imaju naređenje da sa svih starijih emisija brišu špice i jednostavno potpisuju – Proizvodnja RTS (...) Kažu da je ova odluka 'iz vrha' doneta da generalni direktor RTS-a ne bi razmišljao hoće li mu promaći ime nekog nepodobnog, a to su praktično svi koji danas nisu na rukovodećim mestima u ovoj kući (...) Prvu zvaničnu listu zabranjenih autora na RTS-u potpisao je generalni direktor Dragoljub Milanović u maju 1998: 'Zabranjuje se dalje angažovanje honorarnih spoljnih saradnika sa spiska koji je u prilogu ove naredbe. Ova uredba se primenjuje i za sve buduće honorarne spoljne saradnike koji svoja potraživanja prema Radio Televiziji Srbije ostvaruju sudskim putem...' Sledio je spisak od 92 imena" (NIN, 2. mart 2000).

Represija nije bila usmerena samo na nezavisne medije, nego i na "disciplinovanje" onih medija koji su važili za prorežimske ali su odnedavno postali fleksibilniji, pre svega zbog tiraža. Najupečatljiviji je primer Večernjih novosti, koje su 2. marta 2000. odlukom savezne vlade pripojene saveznoj javnoj ustanovi "Borba". Tome je prethodila presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, kojom je poništena privatizacija Kompanije "Novosti". Odluka savezne vlade obrazložena je time da je sudskim putem utvrđeno da je država većinski vlasnik u ovom preduzeću. Za direktora i glavnog urednika Večernjih novosti imenovan je član glavnog odbora SPS-a i novinar RTS-a Dušan Čukić, koji je odmah postavio osnove nove uređivačke politike, koja će se bazirati na "patriotskom novinarstvu u funkciji zaštite državnih interesa".

Kako je već rečeno, ugušivanje medija poprima različite forme. Tako je, na primer, Vojna pošta Niš 5374 raskinula ugovor o zakupu prostora u ul. Braće Taskovića 19, gde se nalazi niška privatna TV5 sa zahtevom da se ta medijska kuća iseli najkasnije do 25. aprila ove godine. Dopis TV5 o raskidanju ugovora potpisao je pukovnik Svetomir Kovačević. U obrazloženju Vojne pošte se kaže da Savezno ministarstvo za odbranu želi da taj prostor pretvore u stambeni. Inače, TV5 je uložila više od 80.000 maraka u uređenje tog prostora (Glas javnosti, 14. mart 2000).

Jedan od drastičnijih primera je i slučaj preduzeća ABC "Produkt" iz Beograda i njenih firmi "Glas" i ABC "Grafika", koja se između ostalog bavi štampanjem nezavisnih dnevnika i nedeljnika kao što su: Glas javnosti, Blic, NIN, Vreme itd. Da bi se ova firma dovela do stečaja ili do likvidacije, čime bi se ove firme stavile pod patronat države, a time onemogućilo dalje štampanje nezavisnih glasila, vladajuća koalicija više od devet meseci sprovodi sudsko-prekršajno-policijski teror. U slučaju ABC "Grafika" to je i uspela, s obzirom na to da se ova firma nakon 36 prekršajnih kazni nalazi pod stečajem. Po Zakonu o informisanju ove firme, su se na sudu za prekršaje našle 50 puta, plativši više od sto kazni u ukupnoj vrednosti od preko šest miliona dinara. Na osnovu rešenja finansijske policije, izrečene kazne su u ukupnoj vrednosti od preko deset miliona dinara, dok su privremenim merama Privrednog suda u Beogradu obavezane da plate gotovo 170 miliona dinara (Glas javnosti, 27. jun 2000).

II. PRIVOĐENJA

Iako režim stalno traži nove načine za obračun sa neistomišljenicima, neki provereni oblici pritiska su konstantni, na primer maltretiranje, privođenje pripadnika opozicionih stranaka, pripadnika Otpora i opoziciono orijentisanih građana u policijske stanice. Jedina razlika u odnosu na prošlu godinu sastoji se u broju privedenih ljudi. U poslednjih šest meseci teško da je bilo dana da srpska policija na tzv. informativni razgovor nije privela barem deset građana. Razlozi za privođenje, a u nekim slučajevima i upućivanje sudiji za prekršaje, uglavnom su bili posedovanje i deljenje stranačkog materijala, javno iskazivanje neslaganja sa politikom vladajuće koalicije, pripadništvo nekoj opozicionoj stranci ili Otporu.

Više od stotinu aktivista različitih opozicionih političkih grupacija u Srbiji (Lige socijaldemokrata Vojvodine, Srpskog pokreta obnove kao i Demokratske stranke) poslednjih meseci je uhapšeno ili privedeno na informativni razgovor u policiju. Ipak, među privedenima najviše ima aktivista pokreta Otpor (preko hiljadu). Najveći broj privedenih osoba odmah je i puštan, nakon što im je otvoren dosije, naročito u slučaju aktivista Otpora. Otvaranje dosijea očigledno je u funkciji kasnijih oprobanih metoda zastrašivanja ili korumpiranja ovih mladih ljudi.

[Izveštaj sadrži neke primere policijskog maltretiranja i privođenja.]

III. POLITIČKO-SUDSKI PROCESI

Istovremeno sa privođenjima, režim nastavlja i s pritiskom, zastrašivanjem i maltretiranjem "nepodobnih" vođenjem nekad maratonskih a nekad ekspresnih (u zavisnosti od potrebe) sudskih i prekršajnih postupaka. Na udaru su se našli radnici, advokati, pisci, bivši pripadnici DB-a, kao i predstavnici i čelnici opozicionih stranaka. Kako krug "neprijatelja" očigledno postaje sve širi, vlast je sve uplašenija i nervoznija. Prema raspoloživim podacima, svega je par opozicionih lidera protiv kojih se trenutno ne vodi ili se nije vodio prekršajni ili sudski postupak. Za sada nijednom od njih nije izrečena niti, ako je izrečena, izvršena efektivna kazna zatvora. Taj vid represije verovatno će ostati jedna od poslednjih mera koje će režim preduzeti radi zaštite svojih pozicija. Mnogobrojni su primeri koji govore o strukturi političkih procesa u Srbiji [u Izveštaju sledi spisak].

IV. TEROR NAD PRAVOSUĐEM

U delu "Izveštaja o pojačanoj represiji u Srbiji" iz novembra 1999. godine, koji se odnosi na pravosudne organe i pritiske na sudstvo, anticipiran je početak razračunavanja vladajuće strukture sa sudijama koje su javno ukazivale na političke pritiske koje sve više trpi sud i sudije u svom radu.

Najpre se na udaru našlo tzv. Društvo sudija Srbije kao jedino organizovano (neregistrovano) esnafsko udruženje sudija u Srbiji. "Odluka Narodne skupštine Republike Srbije od 21. decembra 1999. godine o razrešenju od obavljanja sudijske funkcije", na osnovu čl. 46. stav 4. u vezi sa čl. 5, sudija: Slobodana Vučetića (sudija Ustavnog suda Republike Srbije), Zorana Ivoševića (sudija Vrhovnog suda Republike Srbije) i Boža Prelevića (sudija Petog opštinskog suda u Beogradu), trojice osnivača, najaktivnijih i najistaknutijih članova Društva sudija Srbije, predstavljala je prvi korak. Ova razrešenja predstavljaju odmazdu i konkretne mere u zastrašivanju sudija koje su se otvoreno suprotstavile vladavini neprava, rastućoj represiji i srozavanju ugleda sudijske funkcije na nivo prostih izvršitelja naredbi vladajuće aparature. Pri tom se vladajuće strukture nisu čak ni potrudile da se drže propisane procedure u slučajevima razrešenja sudija Zorana Ivoševića i Boža Prelevića.

Naime, odredbom čl. 48 st. 1. Zakona o sudovima, propisano je da predsednik Vrhovnog suda pokreće postupak za razrešenje sudije. Stavom 7. istog člana propisano je da Vrhovni sud sprovodi postupak u kome utvrđuje da li postoje razlozi za razrešenje, i o tome obaveštava Narodnu skupštinu u roku od 60 dana od dana kada je dostavljena inicijativa za pokretanje postupka. Način sprovođenja ovog postupka predviđen je Poslovnikom o radu Vrhovnog suda Srbije (donet 1995. godine). Odredbom čl. 25. stavom 1. Poslovnika predviđeno je: "Kada prikupljena obaveštenja ukazuju na postojanje razloga za razrešenje od sudijske dužnosti protiv volje sudije, predsednik Vrhovnog suda će rešenjem pokrenuti postupak, odrediti sudiju izvestioca koji će sam ili preko predsednika odgovarajućeg suda pribaviti potrebne podatke, omogućiti sudiji čije se razrešenje traži da se izjasni o svim činjenicama i okolnostima a zatim sačiniti izveštaj." Stavom 3. određeno je da "ako predsednik Vrhovnog suda oceni da postoje razlozi za razrešenje sudije, zakazaće Opštu sednicu", a stavovima 4. i 5. da će se "o vremenu održavanja Opšte sednice obavestiti sudija čije se razrešenje predlaže, ako predsednik Vrhovnog suda ili Opšta sednica ocene da bi to bilo korisno za razjašnjenje stvari", odnosno da "ako Opšta sednica utvrdi da postoje razlozi za razrešenje sudije od sudijske dužnosti, predsednik Vrhovnog suda će o tome obavestiti Narodnu skupštinu".

Opšta sednica Vrhovnog suda na kojoj je trebalo da se raspravlja o razrešenju od sudijske dužnosti sudija Zorana Ivoševića i Boža Prelevića, i na koju je trebalo da oni budu pozvani, nikad nije sazvana, niti je ovim sudijama data bilo kakva mogućnost da se izjasne na okolnosti zbog kojih je pokrenuta inicijativa za njihovo razrešenje. Iako su pojedine sudije ukazivale na flagrantna kršenja pravila postupka i nepoštovanje procedure od strane Vrhovnog suda, kao najviše sudske instance u Republici Srbiji, sudije su ekspresnom odlukom Narodne skupštine razrešene, uz konstataciju predsednika Vrhovnog suda da je "sve bilo po zakonu i da je procedura u potpunosti ispoštovana". Kako zakonom nije predviđena sudska zaštita u ovakvim slučajevima, izjava predsednika Vrhovnog suda bila je glavna i jedina ocena zakonitosti ovog postupka.

Ova razrešenja bila su uvertira u nove postupke za razrešenje, od kojih je svakako najskandalozniji postupak protiv istražnog sudije Okružnog suda u Požarevcu Boška Papovića. Ovaj slučaj je najflagrantniji jer nedvosmisleno pokazuje koliki je značaj ispravnog postupanja na sudijskoj funkciji u jednom društvu, posebno u oblasti zaštite sloboda i prava ljudi. I s druge strane, kakva je sudbina sudija koje žele da svoju dužnost obavljaju savesno i u skladu sa načelima na čije su se poštovanje zakleli.

Povod za pokretanje postupka razrešenja sudije Boška Papovića bilo je njegovo postupanje u predmetu nastalom povodom incidenta koji se 2. maja dogodio u Požarevcu ispred kafića "Pasaž". Sudija Papović je trebalo da sprovede istragu po krivičnoj prijavi SUP-a Požarevac, podnetoj protiv R. Lukovića, N. Sokolovića i M. Sokolovića (članova Otpora), zbog krivičnog dela pokušaja ubistva i pomaganja u pokušaju ubistva braće Lazić (telohranitelja Marka Miloševića, sina Slododana Miloševića). Kako je ovaj sudija postupao i kakva je priroda ovog postupka najbolje svedoče njegove reči:

"Na osnovu iskaza okrivljenih i svedoka i prema posebnom izveštaju SUP-a Požarevac, i oštećenih, braće Lazić, nije bilo dokaza, čak ni sumnje da su R. Luković, N. Sokolović i M. Veljković pokušali izvršenje takvog dela (...) Na osnovu svih činjenica i iskaza zaključio sam da nema krivičnog dela pokušaja ubistva, a time ni razloga za pritvorom protiv ovih lica, zbog čega sam naložio bolnici KPD Beograd i zatvoru u Požarevcu da ih pusti na slobodu (...) Tada mi je predsednik Okružnog suda u Požarevcu uručio zahtev za sprovođenje istrage protiv ovih lica zbog krivičnog dela ubistva u pokušaju, odnosno pomaganja ubistva u pokušaju. Pitao sam tada Jovana Stanojevića, okružnog javnog tužioca, zašto je podneo ovaj zahtev. On mi reče da je dobio naređenje iz Republičkog javnog tužilaštva i da mora da ga poštuje. [Prim. priređivača: okružni javni tužilac Jovan Stanojević je tokom ovih događaja podneo ostavku na svoju funkciju.] (...) U ponedeljak noću sam opet proučio spise predmeta. Ni tada nisam našao njihovu krivicu za navedeno delo i zato se nisam složio sa zahtevom za sprovođenje istrage. Tražio sam da se o tom neslaganju između mene kao istražnog sudije i okružnog tužioca izjasni vanraspravno veće Okružnog suda u Požarevcu. Predsednik suda našao je dva člana tog veća, doneo odluku o sprovođenju istrage i u ponedeljak, iza 24 časa, oni su opet stavljeni u pritvor (...) Predsednik Okružnog suda u Požarevcu obavestio me je da je Balša Govedarica, predsednik Vrhovnog suda Srbije, inače moj dalji rođak, pokrenuo postupak razrešenja protiv mene i jer je iz Vrhovnog suda faksom došlo rešenje o mom udaljavanju sa dužnosti sudije. U obrazloženju odluke Vrhovnog suda i njegovog predsednika piše da ja nisam postupao po zakonu, koji traži hitan postupak za lišavanje slobode okrivljenih, da sam osporavanjem odluke vanraspravnog veća Okružnog suda narušio ugled sudije i suda kao državnog organa i da sam ovaj posao obavio kao nestručan i nesavestan sudija. A koliko je ovaj slučaj hitan Vrhovnom sudu govori i to da za sedam dana nije doneo odluku o žalbi okrivljenih na rešenje o određivanju pritvora (Nedeljni telegraf, 24. maj 2000).

Međutim, "čišćenje" pravosuđa vezano za ovaj slučaj nije stalo na sudiji Papoviću. Zbog požarevačkog incidenta i svega što je posle njega sledilo, za 9. maj je najavljeno protestno okupljanje građana u Požarevcu, na koje su želeli da dođu građani koji su smatrali da su zarad političkih i ličnih interesa drastično povređena osnovna ljudska prava pritvorenih ljudi i slobode zagarantovane ustavom. Međutim, srbijanski režim smatra da sudije ne samo da nemaju pravo na po čl. 45. Ustava Republike Srbije zajemčeno pravo na "slobodu savesti, misli i javnog izražavanja mišljenja" već je to pravo u njihovom slučaju kažnjeno razrešenjem od sudijske dužnosti.

Predsednik Opštinskog suda u Požarevcu Vukašin Stanisavljević saopštio je kolegijumu ove ustanove da od 1. juna premešta svog zamenika, istražnog sudiju Đorđa Rankovića, na mesto parničnog sudije i razrešava ga rukovodeće dužnosti jer je na "opštenarodnom veselju" (9. maja) u ovom gradu primećen u grupi pristalica opozicije. Ranković, inače, nije član nijedne partije. Jedan je od najperspektivnijih pravnika među požarevačkim deliocima pravde, s radnim stažom od 24 godine. Ranković je dosad obučavao većinu (75 odsto) svih pripravnika koji rade u ovoj ustanovi. Nakon ovog postupka, 15. maja, predsednik Vrhovnog suda pokrenuo je postupak za razrešenje požarevačkog opštinskog istražnog sudije Đorđa Rankovića.

Sličan ovom je i slučaj dugogodišnjeg sudije Okružnog suda u Beogradu Miroslava Todorovića.

Miroslavu Todoroviću, sudiji Okružnog suda u Beogradu, uručeno je rešenje o pokretanju postupka za razrešenje od sudijske dužnosti koje je potpisao predsednik Vrhovnog suda Srbije Balša Govedarica, i rešenje predsednika Okružnog suda u Beogradu Bogoja Marjanovića o suspenziji dok ovaj postupak traje.

U obrazloženju rešenja o pokretanju postupka za razrešenje, predsednik Vrhovnog suda naveo je da je sudija Todorović "ignorisao zakonska ovlašćenja" predsednika Okružnog suda u Beogradu odbijanjem mesta člana drugostepenog krivičnog veća, "da je svoju sudijsku funkciju podredio ostvarivanju političkih ciljeva i da je u javnosti istupao kao član predsedništva tzv. organizacije Otpor", iako mu je poznato da "ova organizacija nije registrovana kod nadležnog državnog organa i da sprovodi političke aktivnosti koje imaju za cilj promenu državnih vlasti vanustavnim putem" (Glas javnosti, 15. jun 2000).

Kako se sudije povodom ovih događaja nisu mogle oglasiti nekim zvaničnim saopštenjem jer Društvo sudija Srbije više ne postoji, trinaestoro sudija iz različitih sudova napisalo je 17. juna otvoreno pismo u kome je izrazilo svoje ogorčenje i zabrinutost zbog postupaka režima. Podsetićemo na nekoliko rečenica:

"Opasno je kada se svako javno istupanje sudije okarakteriše kao borba za političke ciljeve. Kome su to i zašto opasne i nepodobne sudije koje se bore za ciljeve koji nisu politički, koji su vezani za ljudska prava koja su starija od države, koja im država nije dala, pa ih ne može ni oduzeti."

"Zašto vrh pravosudne vlasti ne reaguje na sve češća istupanja visokih funkcionera koji u svojim govorima javno, unapred presuđuju licima protiv kojih se pred sudovima Srbije vode krivični postupci, iznose detalje koji se u toku istražnog postupka ne smeju iznositi u javnost. Pravni princip da niko nije kriv dok se ne dokaže njegova krivica civilizacijska je tekovina i očigledno se u ovakvim slučajevima ne poštuje. Ne reaguje stoga što su pojedini političari preuzeli ulogu suda." Potpisnici pisma: Leposava Karamarković, sudija Vrhovnog suda Srbije; Jelisaveta Vasilić, sudija Višeg privrednog suda u Beogradu; sudije Okružnog suda u Beogradu: Vida Petrović-Škero, Radmila Dragičević-Dičić, Ivan Bajazit, Dušan Slijepčević, Neda Antonić, Goran Čavlina, Ravijojla Kastratović; sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu: Gordana Mihajlović, Mirjana Pavlović, Sanja Lekić i Vlasta Janković, sudija Petog opštinskog suda u Beogradu (Glas javnosti, 17. jun 2000).

Nepunih mesec dana nakon objavljivanja ovog pisma, Narodna skupština Republike Srbije, na sednici održanoj dana 12. jula, donosi odluku kojom se od sudijske dužnosti razrešavaju: sudija Okružnog suda u Beogradu Miroslav Todorović, svih trinaestoro potpisnika pisma, sudija Okružnog suda u Požarevcu Boško Papović, sudija Opštinskog suda u Požarevcu Đorđe Ranković, javni tužilac Okružnog suda u Požarevcu Jovan Stanojević i predsednik Opštinskog suda u Novom Sadu Đuro Pilipović.

U odluci o razrešenju trinaestoro sudija potpisnika pisma navodi se da se ta grupa svrstala "na pozicije nezakonitog i stranačkog delovanja u sudskom sistemu, odnosno na pozicije onih sudija protiv kojih su pokrenuti postupci za utvrđivanje odgovornosti zbog takvog ponašanja". Sudija Đorđe Ranković razrešen je dužnosti sa obrazloženjem da je učestvovao na mitingu koji su u Požarevcu organizovale opozicione političke stranke, kao i da je dana kada je bio na mitingu obavio uviđaj povodom požara koji je izbio u prostorijama SPO-a, na čijem je mitingu neposredno učestvovao. Sudija Boško Papović razrešen je zbog toga što je "u više sredstava javnog informisanja osporavao ispravnost i zakonitost odluke Okužnog suda kojom je usvojen zahtev javnog tužioca za sprovođenje istrage i određivanje pritvora protiv okrivljenih". Dok je javni tužilac Jovan Stanojević razrešen dužnosti jer se "bavi poslovima privatnog preduzetništva kao i drugim poslovima kojima stiče profit".

Posmatrajući ovakve postupke vlasti, možemo konstatovati da pravna država ne funkcioniše čak ni u institucijama koje bi trebalo da predstavljaju sam vrh pravne zaštite građana Srbije, te da se u ovakvim postupcima vlasti vidi nesputana i potpuna vladavina političkih interesa nad pravom. Razrešenjima poštenih, savesnih, stručnih i iskusnih sudija i postavljanjem na njihova mesta mladih, neiskusnih, nestručnih ali zato politički podobnih sudija režim privodi kraju prošle godine započetu čistku u pravosuđu. Ovim postupcima vladajuća oligarhija poručila je, kako nosiocima pravosudnih funkcija tako i građanima, da ukoliko je to u njenom interesu nema tog ustavom proklamovanog načela i slobode koju neće ignorisati ili pogaziti. Zbog toga odredbe članova 95. i 96. Ustava Republike Srbije, kojima se garantuje "da sudovi štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost", odnosno da "su sudovi samostalni i nezavisni u radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata" predstavljaju samo mrtvo slovo na papiru, kao i sve veći broj ustavom proklamovanih sloboda i prava čoveka i građanina.

V. UNIVERZITET

U poređenju sa Zakonom o informisanju, čini se da su ciljevi zbog kojih je donet Zakon o univerzitetu u potpunosti postignuti. Ovaj zakon uspešno je sproveo plan političke, moralne i kulturne destrukcije srpskog visokog školstva. Za dve godine, koliko je prošlo od donošenja ovog zakona, srbijansko visoko školstvo, a najviše elitni beogradski Univerzitet, izgubili su preko dvesta profesora i saradnika, od toga dve trećine mladih ljudi sa doktorskom ili magistarskom titulom. Odlaskom ovih ljudi ispunjena su dva osnovna cilja: prvo, ukinuta je gotovo svaka javna kritika kako na globalnom, društvenom tako i na užem, univerzitetskom planu; drugo, izgubljeni su ne samo autonomija i kvalitet univerziteta danas nego i njegova budućnost.

Nažalost, ne može se i ne treba zaboraviti doprinos univerziteta ovakvom stanju. Ako se isključe hrabri pokušaji borbe delova Filozofskog, Pravnog, Filološkog i Elektrotehničkog fakuteta Univerziteta u Beogradu, kao i pojedinih profesora, reagovanje ostalih fakulteta i profesora bilo je neadekvatno. Bez podrške važnih institucija kao što su SANU i SPC, i bez prave podrške opozicije, autonomija univerziteta nije imala šanse pred naletom državne birokratije i političke oligarhije. Univerzitet je vremenom sve više, bez pravog odgovora, pristajao na ograničenja autonomije sve dok nije došao u katastrofalnu situaciju da je autonomija potpuno ukinuta i da univerzitet ne može uticati na odluke Vlade o izboru rektora, dekana ili nastavnika. Vlada republike Srbije je u tom periodu imenovala pet novih rektora i 67 dekana, od toga 17 na Beogradskom univerzitetu.

Dolaskom ljudi koji ni po stručnim ni po moralnim kvalitetima ni približno ne zadovoljavaju kriterijume funkcija na koje su postavljeni, univerzitet je doveden u situaciju da politika ima apsolutnu prevagu nad obrazovanjem i nastavom. Obrazovanje, pored toga što stručno osposobljava za različite delatnosti, uči (učilo je) i o moralu i etici kao preduslovima za profesionalno bavljenje bilo kojom strukom. U tom smislu, poražavajući efekti Zakona o unverzitetu najbolje se vide na primeru Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Sa ovog fakuteta je, na različite načine a po nalogu novopostavljenog dekana Olivera Antića, oterano više od deset najboljih i najperspektivnijih profesora i asistenata, dok su na njihova mesta dovedeni početnici sumnjive stručnosti. Svakako najflagrantniji primer jeste proizvođenje dr Vojislava Šešelja u profesora ovog fakulteta. Studenti ovog fakulteta trebalo bi da sutra nestečena znanja o pravu i moralu primene kao sudije, advokati tužioci ili pravobranioci. Sa znanjima koja su im preneli ovakvi profesori, vrlo je verovatno da u skoroj budućnosti neće više biti potrebe za nepopularnim merama – razrešenjima nepodobnih nosilaca pravosudnih funkcija. Kad se ima u vidu i način na koji se biraju sudije i tužioci, nepodobnih više neće ni biti

S druge strane, represiji na univerzitetu, a radi zaštite akademskih sloboda, značajnije i odlučnije su se suprotstavili studenti. Česte studentske demonstracije, proteste i druge akcije studenata, ponekad podržane od pojedinih profesora, redovno su kažnjavale ili onemogućavale univerzitetske vlasti, uz svesrdnu pomoć policije i privatnih firmi koje se bave obezbeđenjem. Nova "obezbeđenja" na fakultetima (prvenstveno na ETF-u, Arhitekturi i Građevini) bave se prevashodno zaštitom fakulteta od profesora i studenata tih fakulteta.

Obezbeđenje beogradskog Elektrotehničkog fakulteta iznelo je sa fakulteta redovnog profesora Milana S. Savića, koji se nalazi na listi "nepoželjnih" profesora, rekao je 25. maja 2000. agenciji Beta profesor tog fakulteta Slavoljub Marjanović, kome je od petka zabranjen ulaz na fakultet. Grupi od osam profesora ETF-a zabranjen je ulaz na fakultet. U toj grupi su i Milan S. Savić, Jovan Nehman i bivši dekan fakulteta Borivoje Lazić. "On ih je molio da mu dopuste da uzme neka dokumenta iz svojih fioka. Pošto se opirao zahtevu da izađe, oni su ga izneli iz kabineta", rekao je Marjanović.

Grupa od tridesetak maskiranih napadača upala je 23. maja 2000. na Arhitektonski fakultet u Beogradu, i nasrnula na studente koji su se nalazili u zgradi Fakulteta. Napadači su imali zelene hirurške maske na licu i bili su naoružani motkama. Tukli su studente i studentkinje ne gledajući gde udaraju. Kada je veći deo studenata uspeo da izađe, zaključali su vrata, iz zgrade fakulteta su se čuli jauci. Neposredno posle toga ispred zgrade su stigla tri bela "stojadina" iz kojih su izašli nemaskirani ljudi u crnim odelima i ušli na fakultet (Danas, 24. maj 2000).

Rektori i dekani dobili su dopis (datiran 24. maja) od ministra za visoko obrazovanje Jevrema Janjića, kojim se nalaže da se već 26. maja na svim visokoškolskim ustanovama proglasi kraj školske godine. U tekstu se kaže da je takva odluka doneta "prema ukazanoj potrebi", i da do 26. maja studenti moraju da dobiju potpise neophodne za izlazak na ispit i overu semestra, a da posle ovog datuma "nije dozvoljeno produženje bez obzira na razloge". U tekstu piše i da je "prisustvo studenata u prostorijama fakulteta moguće samo u terminima polaganja ispita, i to samo onih koji polažu". Takođe se navodi da je zabranjeno bilo kakvo okupljanje i organizovanje manifestacija u fakultetskim prostorijama, odnosno da je tako nešto moguće samo uz odobrenje dekana (Glas javnosti, 26. maj 2000).

Udruženje profesora i istraživača Srbije i Univerzitetski odbor za odbranu demokratije zatražili su od rektora Univerziteta u Beogradu Jagoša Purića da podnese ostavku zbog prebijanja studenata: "Nakon poslednjeg u nizu batinanja na Arhitektonskom fakultetu, upozoravamo te, Jagoše Puriću, imenom i prezimenom, kao kolege, da si pogazio sve norme ljudskosti i razumnog ponašanja. Nevažno je da li si davao naloge, plaćao batinaše ili samo dao nemu saglasnost, ti si na funkciji rektora odgovoran za sve što se na Univerzitetu događa", navodi se u pismu. "Ne plaća te narod da bi mu tukao i prebijao decu. Da li si pokušao da razgovaraš sa studentima, da vidiš šta oni to hoće, a na šta više ne pristaju? (Blic, 26. maj 2000).  

VI. OTPOR

I pored loših iskustava sa studentskim okupljanjima i protestima (1991/92, 1993, 1996/97. godine), koja su uglavnom sva okončana zloupotrebom snage, poleta i iskrenosti studenata, to je iskustvo ipak poslužilo u organizovanju novog studentskog pokreta, makar u smislu da se naučilo šta bi trebalo izbegavati. Većina studentskih okupljanja i protesta gubila je snagu, samim tim i značaj, usled nekoliko karakterističnih grešaka: prvo, studentske demonstracije uvek su prestajale i nestajale zajedno sa kratkoročnim ciljem zbog koga su nastale; drugo, svake demonstracije iznedrile su ponekog studentskog lidera koji je kasnije zbog svoje popularnosti vrbovan za neku od stranaka, čime se gubila razlika između političkih stranaka i studenata; i treće, tokom protesta uvek su se u samom studentskom pokretu javljale neke nove frakcije, što je dovodilo do unutrašnjih sukoba i formiranja podgrupa koje su se odvajale od organizatora, što je sve dalje slabilo i razvodnjavalo ove pokrete i njihov uticaj.

Kad se posmatraju dosadašnje aktivnosti, prevashodno studentskog pokreta Otpor, čini se da su njegovi organizatori izvukli pouke iz ranijih iskustava. Prezasićeni manipulacijama, neuspešnošću i prevrtljivošću opozicije ophrvane unutrašnjim borbama, međusobnim nameštaljkama i liderima koji su upravljeni ka sledećoj strukturi vlasti, studenti su krenuli putem samostalnosti, ka stvaranju autohtonog pokreta.

Studentski pokret Otpor osnovan je sredinom oktobra 1998. godine na Beogradskom univerzitetu. Od početne inicijative petnaestak studenata, Otpor je narastao do broja od oko 25.000 aktivnih članova iz 121 mesta u Srbiji i milion simpatizera. Neke procene pokazuju da bi Otpor mogao da mobiliše još toliko aktivnih članova.

O razlozima nastanka, ustrojstvu i motivima ovog pokreta najbolje svedoče reči jedne od retkih javnosti poznatih ličnosti iz Otpora:

"Dete sa Zvezdare", kako Ivan Marović voli da kaže, sa 27 godina, pripada onoj generaciji koja nije "probala" sve blagodeti prethodne (veće nam) zemlje, već je direktno ušao u Užas. Promociju svojih i ideja generacijskih istomišljenika priredio je u vreme Studentskih protesta '96/97, kada je i kreiran skelet Otpora: ne elitistička, ne liderska, organizacija koja nije ni ulazila u "salon", drčna, provokativna i zagovornica nenasilnih metoda (...) sve to (i još više) zbog svoje i budućnosti svoje dece. Marović je iz šinjela (svoga dede) prešao u crnu majicu sa pesnicom, a ista je postala simbolom opštenarodnog otpora. Kao jedan od njenih "glasnogovornika", Ivan Marović, stalno ponavlja da osnovni kvalitet i kvantitet ove organizacije leži u šifri: "Kako raste represija, tako raste Otpor" (Danas, 16. maj 2000).

Velike simpatije među građanima, kao i veru da u Srbiji još postoje snage čiji ideali i hrabrost zasenjuju ustoličeni princip šićardžijskog i sebičnog politikantstva većine opozicionih partija, a koje je izazvao ovaj pokret, nisu se dopale vladajućoj koaliciji. Dok su se vlasti uspešno borile protiv opozicije i njenih lidera metodama ucena, pretnji, podmićivanja i trgovanja, ovaj novi i masovni "bezglavi" pokret predstavio se kao tvrđi neprijatelj. Reakcije su odmah usledile. Najpre verbalne, a onda se prešlo na ostvarivanje pretnji.

1. Verbalni obračun s Otporom

Pokret Otpor, sudeći po svim represivnim merama koje je režim primenio protiv njega, iritira vlast, što očigledno pokazuje da ovaj pokret nosi energiju, i to ne toliko političku koliko egzistencijalnu. Takođe, Otpor je uspeo da demistifikuje sve simbole levice i da ih ili ismeje ili učini potpuno apsurdnim. Zbog toga je JUL posebno angažovan u diskreditovanju Otpora. Na sastanku studentske levice, organa JUL-a, konstatovano je: "Politička situacija na univerzitetima u Srbiji vrlo je ozbiljna zbog nastojanja opozicionih stranaka da iskoriste studente za stvaranje haosa u zemlji. Radi se o aktivnostima koje su diktirane i plaćene iz inostranstva, a centar tog delovanja je Otpor (...) Već je sasvim jasno da ova organizacija, koja je oformljena da realizuje koncept razrađen u inostranstvu, ima nameru da preraste u političku partiju, a postoje ozbiljne indicije da planira da se u kasnijoj fazi poveže sa određenim terorističkim organizacijama" (Borba, 13. januar 2000).

Komitet univerzitetske levice (KUL) optužio je Otpor da se "iako deluje na univerzitetu, ne bavi studentskim pitanjima, već sarađuje sa opozicijom i ima za cilj rušenje vlasti". "Generalni sekretar KUL-a Aleksandra Joksimović rekla je da je scenario za delovanje Otpora napravljen daleko od naše zemlje sa ciljem rušenja sistema i instrumentalizacije studenata" (Danas, 15–16. januar 2000).

Član KUL-a Vladan Đurković izjavio je da aktivnosti Otpora prerastaju u teror. "Manipulišu decom, kao nekad Šiptari (...) I oni pričaju o izdaji Kosmeta, a koriste isti recept koi su primenili Šiptari (...) Ideja, očigledno, nemaju, ali para imaju, jer su opljačkali pola sveta (misli se na 'kreatore porobljavanja Jugoslavije'), a to je aktivistima Otpora dovoljno za pristanak da budu udarna pesnica onih koji su bombama branili ljudska prava i demokratiju u Srbiji", rekao je Đurković (Politika, 16. februar 2000).

"Takozvana studentska organizacija Otpor zasnovana na principu terorističkih jurišnika, produžena je ruka NATO agresora i svojim fašističkim ustrojstvom predstavlja nastavak fašističke organizacije Dimitrija Ljotića 'Zbor' koja je delovala pred Drugi svetski rat, istakao je mr Aleksandar Rastović, član Glavnog odbora SPS-a, u intervjuu Prvom programu Radio Beograda. Propali studenti, narkomani, moralni šljam, stavio se kroz organizaciju 'Otpor' u funkciju neprijatelja Jugoslavije, i pod direktnom komandom SPO-a, uz obilatu finansijsku podršku svojih zaštitnika sa zapada, pokušava da ruši svoju zemlju i da ostvari ono što ni NATO zlikovci nisu uspeli, da rasparčaju i ukinu Jugoslaviju" (Politka Ekspres, 9. maj 2000).

"Omladinski savet Beograda [prorežimska organizacija koju u javnosti kvalifikuju kao 'fantomsku' i koja je preuzela Radio B92] odlučno ustaje protiv svih zloupotreba mladih u političke svrhe", izjavio je predsednik saveta Vladan Zagrađanin. On je rekao da se tzv. Otpor finansira preko svojih atašea NATO pakta, Đinđića i tzv. Saveza za promene, od kriminalnih aktivnosti i sredstava dobijenih besramnom korupcijom po opštinama i gradovima, gde vladaju njihovi politički mentori. On je optužio Otpor da se bavi obmanama i falsifikatima čime se podriva sistem rada Studentskog centra a sve negativne posledice toga žele pripisati navodnoj nesposobnosti državne uprave. OS Beograda "zahteva od državnih organa da obave svoju ulogu i preseku sve kanale kojima se doprema droga i novac za sve prljave poslove koji su upereni protiv naše države" (Politika, 20. februar 2000).

"Član Komiteta univerzitetske levice Vladimir Đurković izjavio je da pripadnici tzv. organizacije Otpor lažima pokušavaju da se odbrane od činjenice da je njihov simbol, kao i ideje i aktivnosti, isti kao i kod skinhedsa, koji inspiraciju za brutalan teror crpe iz fašističke ideologije. On je rekao da su čelnici Otpora na svom kongresu priznali da dobijaju pare iz inostranstva, kao i svoju ulogu stranih plaćenika" (Politika, 23. februar 2000).

2. Fizičko-pravni obračun s Otporom

Mnogobrojni članovi i aktivisti Otpora privedeni su u policijske stanice, a u manjem broju slučajeva protiv njih je pokretan i sudski postupak, što najbolje ilustruje odnos režima prema Otporu, kao i njegov svojevrstan strah od ove organizacije. (Izveštaj daje pojedinačne slučajeve političko-pravnog obračuna sa pripadnicima organizacije Otpor.)

3. Pokušaj legalizacije Otpora

Savet Otpora, ogranak Narodnog pokreta Otpor, formiran je 24. maja kao telo s nešto više od 60 članova, mahom profesora Beogradskog univerziteta koji su dizali glas protiv Zakona o univerzitetu. "Savet je formiran da bi studenti i profesori stvorili zajedničku strategiju u slučajevima fizičkog nasilja, represije nad istinom i poziva na linč", rekla je Milja Jovanović, aktivistkinja Otpora, koja je prisustvovala osnivačkoj skupštini Saveta. Prvom sastanku su prisustvovali Vesna Pešić, akademik Milan Kurepa, profesori Jovica Trkulja, Srbijanka Turajlić, Žarko Trebješanin, Ljubomir Madžar, Bora Kuzmanović, Čedomir Čupić, Dragor Hiber i još nekoliko poznatih imena... Tako su se u Savetu Otpora našli ljudi iz raznolikih oblasti: bivši guverner Dragoslav Avramović, kantautor Đorđe Balašević, glumac Sergej Trifunović, novinar Zoran Ostojić... Otporaši su mu namenili savetodavnu ulogu u kriznim situacijama i deklaraciji ovog pokreta (Blic, 24. maj 2000).

Veće za demokratske promene kolektivno se učlanilo u Narodni pokret Otpor. "Nama veoma znači saradnja sa ljudima iz dijaspore, koji su glavni izvor finansiranja pokreta Otpor", rekao je Vukašin Petrović i dodao: "Tvrdnje režima da nas finansiraju obaveštajne službe i strane vlade bezveze su. Otpor kao udruženje građana neće ništa promeniti u našoj strukturi delovanja. Otpor neće dobiti lidera, a glavni organ organizacije biće predsedništvo, a kasnije i svi aktivisti." Petrović je kazao da je u poslednjih mesec dana uhapšeno više od 750 aktivista, i da su ranije samo privođeni i saslušavani, a da se sada prave dosijei i beleže sve njihove aktivnosti (Blic, 25. maj 2000).

Narodni pokret Otpor održao je 26. maja osnivačku skupštinu i odlučio da podnese zahtev za registraciju kao udruženja građana u Saveznom ministarstvu pravde. Otpor je pozvao sve koji to žele da prisustvuju osnivačkoj skupštini i budu među osnivačima narodnog pokreta Otpor. U statutu Narodnog pokreta Otpor navodi se da su ciljevi tog udruženja građana zalaganje za demokratizaciju društva, propagiranje antifašističkih ideja i ukazivanje na opasnost od širenja terorizma i nasilja u društvu. Univerzitetski odbor za odbranu demokratije odlučio je da se kolektivno učlani u njegove redove (Glas javnosti, 26. maj 2000).

Delegacija pokreta Otpor predala je 29. maja Saveznom ministarstvu pravde prijavu za upis te organizacije u registar udruženja građana. Međutim, Savezno ministarstvo pravde odbilo je da upiše Narodni pokret Otpor u registar udruženja, društvenih i političkih organizacija. Rešenje je potpisao savezni ministar pravde Petar Jojić (SRS). U obrazloženju rešenja konstatovano je da je "opštepoznata činjenica ... da pripadnici podnosioca zahteva već duže vreme ilegalno deluju protivno našim propisima, pored ostalog, i organizovanjem javnih skupova na kojima pozivaju građane na ustanak radi nasilnog rušenja ustavnog poretka".

VII. POŽAREVAČKI SLUČAJ

Događaji koji su prethodili incidentu koji se desio 3. maja ispred kafića "Pasaž", kao i lančani sled potonjih događaja predstavljaju jedan od najslikovitijih primera političke sadašnjice u Srbiji, delovanja celokupnog represivnog aparata (zloupotreba i maltretiranje medija i novinara, zlouptreba policije, sudstva) i slabosti, neadekvatnosti, nemoći i bezidejnosti odgovora druge strane.

Aktivisti Otpora Radojko Luković, Momčilo Veljković i advokat Nebojša Sokolović teško su pretučeni 2. maja u požarevačkom kafeu "Pasaž". Nakon što su pokušali da spreče maltretiranje i ucenjivanje Dragana Milanovića, takođe aktiviste Otpora, sva trojica su završila u požarevačkoj bolnici sa teškim povredama lobanje, s tim što je Luković zadobio i teške povrede vilice, oba oka i obe arkade, dok su Veljkoviću razbijene obe arkade (Glas javnosti, 3. maj 2000).

Tim povodom SUP u Požarevcu priveo je Momčila Veljkovića, Radojka Lukovića i Nebojšu Sokolovića iz Požarevca zbog pokušaja ubistva Saše i Milana Lazića, i odredio im pritvor. U saopštenju SUP-a rečeno je da su "navedena lica ... poznata kao lica sklona delinkventnom ponašanju".

Sekretar JUL-a Ivan Marković je povodom ovog događaja izjavio da je u Požarevcu "pokušano ubistvo devetnaestogodišnjeg člana JUL-a": "Grupa huligana sa fašističkim znakom 'Otpor' napala je u kafiću 'Pasaž' mlade članove Jugoslovenske levice i pucala na Milana Lazića. Tom prilikom teže je povređen Milanov brat Saša, udarcem drškom pištolja u glavu. Huligane koji se predstavljaju kao Omladinski pokret Otpor predvodio je Radojko Luković, koji ima preko 40 godina. U pokušaju zločina asistirao mu je poznati požarevački izgrednik Momčilo Veljković" (Glas javnosti, 3. maj 2000).

Uroš Rakić, član Komiteta univerzitetske levice, takođe je optužio Otpor kao "terorističku organizaciju", koju "ne čine ni studenti, ni srednjoškloci ... već kriminalci, besposličari i destruktivne ličnosti, kojima upravljaju neprijatelji ove zemlje i njihov novac". "Zadatak Otpora je da nizom terorističkih akcija izazove haos u zemlji i građanski rat. Događaj u Požarevcu je izvršavanje zadataka koje su im dale njihove starije kolege na mitingu 14. aprila govoreći o hapšenjima i streljanjima političkih neistomišljenika. To je realizacija Đinđićeve taktike za borbu protiv vlasti svuda: na ulici, pijaci, na svakom mestu. Čankove bandere za vešanje dobile su, nažalost, epilog u Požarevcu, a pre toga u Čačku" (Večernje novosti, 4. maj 2000).

Dragan Milanović, zbog koga je navodno i došlo do tuče u Požarevcu, izjavio je: "Još u petak Zoran Jovanović Roleks i Milan Lazić pretukli su me i zapretili mi još gorim maltretiranjem ako ne donesem istupnicu Otpora. Pošto to nije moguće, doneo sam preksinoć u pola sedam regrutnicu koju sam pred njima hteo da pocepam." Milanović je naveo da je te večeri tražio policijsku pratnju, ali je, i pored obećanja, nije dobio. "Nisu hteli da me puste i tražili su da potpišem pristupnicu SPS-a. Momčilo Veljković i Radojko Luković, koji su takođe bili u kafiću 'Pasaž', tražili su da me puste, ali je Milan Lazić pozvao svog brata Sašu koji se ubrzo pojavio i onda je nastala tuča." Aktivista Otpora iz Požarevca Dragan Milanović trenutno se krije u Beogradu, a agenciji Beta je rekao da se "neće skoro vraćati u Požarevac" jer mu je jedan od učesnika tuče pretio smrću (Glas javnosti, 4. maj 2000).

"Zamenik generalnog direktora Uslužno-prometnog preduzeća 'Madona' iz Požarevca Vladimir Ašanin demantovao je juče da su radnici tog preduzeća inicirali incident sa aktivistima pokreta Otpor od pre dve večeri u Požarevcu. U pisanoj izjavi dostavljenoj agenciji Beta, Ašanin je naveo da su 'četvorica' aktivista Otpora 'uz pomoć 11 muškaraca, napali i pokušali da tuku dvojicu mladića' i da su pri tom 'loše prošli'. Potom su 'počeli da se žale na obezbeđenje' i 'izmislili su povrede', naveo je Ašanin. On je negirao da su radnici 'Madone' koji su učestvovali u tuči telohranitelji sina jugoslovenskog predsednika Marka Miloševića, i istakao da oni 'nisu napadači, već žrtve'" (Danas, 5. maj 2000).

"RTV Studio B je, na zahtev Opštinskog odbora JUL-a u Požarevcu, kažnjen sa ukupno 450.000. dinara. Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnet je zbog toga što je Studio B objavio, kako se navodi, 'apsolutno neistinitu informaciju' da su tri osobe teže povređene prilikom napada četvorice telohranitelja Marka Miloševića na pripadnike organizacije Otpor. U zahtevu, požarevački JUL je naveo 'da se radi o tome da su huligani izvršili napad na članove OO JUL-a Požarevac, zbog čega su privedeni u nadležni SUP'" (Blic, 4. maj 2000).

Porodica pripadnika organizacije Otpor povređenih u poznatim događajima u Požarevcu dostavila je Centru za pomoć žrtvama torture JUKOM medicinsku dokumentaciju, odnosno kopiju ambulantnog protokola Opšte bolnice "Dr Voja Dulić" u Požarevcu, iz koje se vidi da su drugog maja u ovoj zdravstvenoj ustanovi između ostalih pregledani i Sokolović Nebojša, Veljković Momčilo i Luković Radojko. Iz navedene medicinske dokumentacije vidi se da su kod pregledanih ustanovljene brojne povrede i to: kod jednog lica ustanovljena je povreda u vidu rane-razderine u predelu levog nadveđnog luka (iznad levog oka) i povreda u vidu preloma nosnih kostiju. Ove povrede su bile praćene potresom mozga. Kod drugog lica ustanovljena je povreda u vidu rane-razderine u temenom predelu glave, dok je kod trećeg lica ustanovljena povreda u vidu nagnječenje desne očne jabučice i preloma desne jagodične kosti, a postavljena je i sumnja u prelom nosnih kostiju (Blic, 5. maj 2000).

Opozicija je, na predlog Otpora, za 9. maj zakazala miting u Požarevcu, nakon čega su usledile nove preteće izjave čelnika.

Aktiv mladih Jugoslovenske levice u Rakovici saopštio je povodom događaja u Požarevcu da je "navodno omladinska" organizacija Otpor glavni izvršilac pokušaja ubistva članova JUL-a. "Teroristi iz Otpora plaćeni kriminalci, vođeni idejama nacističke ideoligije i izdajnici ove zemlje nasrnuli su na članove JUL-a i pokušali da izvrše ubistvo samo zbog toga što postoje ljudi koji ne misle kao oni, ne žele da izdaju i prodaju svoju zemlju. Na ponude da pristupe SPS-u oni su odgovorili da su svoje regrutnice potpisali za Otpor, ističe se u saopštenju (...) Regrutnice za Hitler jugend za zločine sa fašističkim predznakom oličenje su podmlatka pete kolone koja je u kratkom vremenskom periodu, u više navrata, pokušala da terorističkim aktima destabilizuje našu zemlju, kao i levo orijentisane snage, jer moraju da opravdaju dobijeni novac od finansijera i nalogodavaca sa Zapada. Međutim, regruti iz rušilačke organizacije Otpor završiće kao i njihovi zapadni nalogodavci, prezreni od svog naroda i u istoriji žigosani kao izdajnici i petokolonaši" (Politika, 5. maj 2000).

Nikola Šainović, član Izvršnog odbora GO SPS-a, istim povodom je izjavio: "Provokacija, nasilje i unošenje u politički život naše zemlje metoda poznatih iz fašističke istorije mi nećemo tolerisati (...) Ni najveća sila na svetu nas nije uplašila. Reagovaćemo odgovorno, krajnje energično i preduzećemo sve zakonske mere da zaštitimo sebe i svoje ljude" (Večernje novosti, 5. maj 2000).

Zbog pritisaka kojima je bio izložen, istražni sudija Okružnog suda u Požarevcu Boško Papović, odlučio je da se povuče sa požarevačkog slučaja, koji mu je bio dodeljen. On je agenciji Beta izjavio da je 8. maja ukinuo pritvor Momčilu Veljkoviću, Radojku Lukoviću i Nebojši Sokoloviću, jer je utvrdio da nema osnovane sumnje da su pokušali ubistvo ljudi iz obezbeđenja "Madone". (Blic, 10. maj 2000).

Dana 9. maja, kada je trebalo da bude održan miting opozicije u Požarevcu, režim je pokrenuo dotada najžešći talas represije prema građanima koji su se uputili ka ovom gradu, kao i prema novinarima. Zbog toga je miting otkazan, a za ponedeljak 15. maja u Beogradu je zakazan novi skup. Tim povodom opozicija je izdala saopštenje u kome se kaže: "Režim Slobodana Miloševića, nesumnjivo opredeljen za represiju, nasilje i teror, učinio je sve da onemogući održavanje mitinga demokratske opozicije u Požarevcu, iako odlukom nadležnog organa miting nije zabranjen. Policijskim snagama blokirani su svi prilazi gradu. Blokirani su izlazi iz Novog Sada i nekih drugih gradova u Srbiji. Vozilima sa ozvučenjem i drugom opremom neophodnom za održavanje mitinga onemogućen je ulaz u Požarevac. Pripremljeno je održavanje svojevrsnog kontramitinga i na mestu predviđenom za nastupe lidera demokratske opozicije već je postavljena bina za kontramiting. Tim akcijama neposredo rukovodi vrh režima. Sve to govori da je očigledna namera režima da izazove sukob među građanima, pa čak i građanski rat u zemlji" (Glas javnosti, 10. maj 2000).

Požarevačka policija objasnila je represivne mere koje je preduzela 9. maja tako što je saopštila da je privela "desetak izgrednika" koji su pokušali da ometu proslavu 9. maja, Dana pobede nad fašizmom u Požarevcu. "Policija je privela desetak izgrednika među kojima su lica višestruko osuđivana za krivična dela i kažnjavana za prekršaje. Nijedno od privedenih lica nije iz Požarevca, već sa područja Beograda, Despotovca, Jagodine, Smedereva, Svilajnca i Velike Plane", navodi se u saopštenju policije u Požarevcu (Glas javnosti, 10. maj 2000).

Ovom prilikom širom Srbije priveden je veliki broj novinara. U Požarevcu su privedeni sledeći novinari: Nataša Bogović, Bojan Tončić, Veljko Popović, Imre Sabo (svi iz Danasa), Mile Veljković (dopisnik Blica i Bete). Iz Požarevca su proterane inostrani novinari Giljan Standford (londonski "Gardijan"), David Godfro i Joel Finks (obojica iz Holandije), Dušan Tubić, prevodilac holandske ekipe, i Dragan Zamurović (iz francuske agencije "Gama"); iz "Videonedeljnika" (VIN) Miloš Radivojša, Vladimir Đorđević, Dragoljub Petrović i jedan asistent snimatelja. Privedeni su i fotoreporteri Branko Belić (NIN) i Ivan Dobričić ("Nedeljni telegraf"). Takođe su privedeni i dopisnici Studija B iz Mladenovca Miloš Maslarić, Jelena Petrović, Novica Dabić, Pavle Ješić. U Novom Sadu privedeni su Marina Fratucan ("Slobodna Evropa"), Bojan Erdeljanović (TV CG), Žarko Bogosavljević (Radio 021), Gmizić (Radio 021), Jovan Đerić (Radio In), Nenad Šeguljev ("Nezavisni"). U Pančevu je priveden Sergej Bibić, snimatelj RTV Pančevo (Blic, 11. maj 2000).

Dvanaest članova SPO-a, DHSS-a i aktivista Otpora nalazi se od devetog maja u pritvoru u Požarevcu. Kako je objasnio njihov advokat Ružica Lekić, opozicionari su pritvoreni "zbog vređanja na protestnom skupu" (Blic, 12. maj 2000).

Pred istražnim sudijom Okružnog suda u požarevcu Milanom Bojićem i u prisustvu zamenika okružnog javnog tužioca Dragana Petrovića, 30. maja je počelo saslušanje svedoka u procesu protiv aktivista Otpora Momčila Veljkovića i Radojka Lukovića, kao i protiv pravnika Nebojše Sokolovića (...) Iskaze su dali aktivista Otpora Dragan Milanović, koga su maltretirali radnici preduzeća "Madona", kao i Saša i Milan Lazić... Odbrana je predložila istražnom sudiji da ukine pritvor uhapšenim aktivistima Otpora Momčilu Veljkoviću, koji je u istražnom zatvoru u Požarevcu, i Radojku Lukoviću, koji je u zatvoru u Beogradu, kao i da obustavi potragu za Nebojšom Sokolovićem (Blic, 31. maj 2000).

Okružni sud u Požarevcu produžio je za još mesec dana pritvor članovima Otpora Momčilu Veljkoviću i Radojku Lukoviću. U rešenju Okružnog suda piše da se Veljkoviću i Lukoviću pritvor produžava najkasnije do 2. jula "zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo ubistva u pokušaju u pomaganju". Ova odluka je obrazložena činjenicom da istraga nije mogla da bude završena u proteklih mesec dana "iz objektivnih razloga", jer nisu saslušani svi svedoci. Na saslušanje nisu došli radnici preduzeća "Madona" Milan Bajić i vlasnik kafića "Pasaž" Zoran Ivanović (Glas javnosti, 4. jun 2000).

VIII. TEROR I TERORIZAM

1. Pojam

Pojam terorizma se od države do države različito definiše. Ipak, najprihvaćenija i najsveobuhvatnija definicija opisala bi terorizam kao: organizovani, javni i planirani akt nasilja uperen protiv simboličke mete (najčešće veći broj nedužnih ljudi) u cilju širenja opšteg straha a radi postizanja određenog političkog cilja. Bitnu komponentu terorizma predstavlja javno preuzimanje odgovornosti terorista za teroristički akt, čime se pobuđuje i usmerava medijska pažnja ka njihovim političkim ciljevima. Ova komponenta je specifična jer ukoliko nje nema, nema ni terorističkog akta. Politička poruka koja se ovim putem šalje javnosti mora biti jasna, sa ozbiljnom pretnjom (posledicom) i sa javnim potpisom.

Pojam terora može se definisati kao način vladanja zastrašivanjem, tiranijom, uništavanjem protivnika najokrutnijim sredstvima (progoni, ugnjetavanja, ubijanja) koja nisu u skladu sa opšte usvojenim standardima ljudskih prava.

2. Terorizam u Srbiji

Ako se prihvate gore navedene definicije pojmova terorizam i teror, može se zaključiti da u Srbiji nema terorista, ali ima terora. Međutim, u ovom izveštaju više puta citirani stavovi vladajućih partija po ovom pitanju pokazuju da je Srbija prepuna terorista i da se dosad preduzete mere nisu pokazale efikasnim, zbog čega se režim opredelio za donošenje posebnog zakona o terorizmu.

Za sada, prema još uvek važećoj odredbi člana 125. Krivičnog zakona SR Jugoslavije, krivično delo terorizma definisano je na sledeći način: "Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili požar ili preduzme drugu opšteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana kazniće se zatvorom od najmanje tri godine." Javnosti do sada nije poznat nijedan slučaj da su predstavnici nezavisnih medija, opozicionih stranaka, Otpora, nevladinih organizacija i drugi proglašeni "teroristi" izvršili ili pretili izvršenjem, pomogli, podstrekli, prikrili ili organizovali bilo kakav akt koji bi se mogao podvesti pod zakonsku ili opštu definiciju terorizma. Činjenica da je veliki broj građana protiv sadašnje vlasti ne znači da su oni protiv države i njenog ustavnog uređenja, jer vlast i država nisu isto.

Neizvesnosti doprinosi činjenica da još nisu rasvetljena ubistva Pavla Bulatovića, jugoslovenskog ministra odbrane, Žike Petrovića, direktora JAT-a, i Boška Peroševića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine, koja su bila okarakterisana kao teroristički akti. Kako za prva dva ubistva ne samo da niko nije preuzeo odgovornost nego ni policija za sada nikoga nije našla odgovornim, nije jasno kako režim zna da se radi o terorističkim aktima. Isto tako, zašto terorističkim aktima nisu proglašena takođe nerazjašnjena ubistva: Zorana Todorovića Kundaka, generalnog sekretara JUL-a, ubijenog 1997. godine; Radovana Stojčića Badže, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, ubijenog 1997. godine; Dragana Simića, policijskog pukovnika, načelnika SUP-a Savski venac, ubijenog 1999. godine; Milorada Vlahovića, policijskog pukovnika, pomoćnika načelnika Kriminalističke službe beogradske policije, ubijenog 1999. godine i dr. Ovi slučajevi otvaraju pitanje efikasnosti rada policije.

3. Komentar predloga Zakona protiv terorizma

Ubistvo Boška Peroševića vlast je odmah okarakterisala kao teroristički akt, a pet dana nakon tog ubistva JUL je predložio Skupštini i Vladi Srbije da po hitnom postupku usvoji Zakon o borbi protiv terorizma. Ipak, kao predlagač zakona pojavila se savezna vlada, koja je 23. juna 2000. godine dostavila saveznoj skupštini predlog ovog zakona.

Odredba člana 1. stav 1. Zakona predviđa: "Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili teritorijalne celine SRJ ili republike članice izazove eksploziju ili požar, ili izvrši otmicu nekog lica, ili drugi akt nasilja, ili ozbiljno preti preduzimanjem kakve opšte opasne radnje ili upotrebom nuklearnog, hemijskog, bakteriološkog ili drugog opšteopasnog sredstva, čime je stvoreno osećanje nesigurnosti i straha kod građana, kazniće se zatvorom najmanje pet godina."

Stavovima 2. i 3. predviđeni su kvalifikovani (teži) oblici dela, tako da se u 3. stavu predviđa zatvor od najmanje deset godina ili doživotni zatvor. Pored činjenice da se ovim članom stavlja akcenat na nameru učinioca da deluje protiv ustavnog uređenja, a ne ugrožavanja građana terorističkim aktima, pada u oči da je za kvalifikovani oblik predviđena kazna doživotnog zatvora. U našem pravu, gde je predviđeni zakonski maksimum 20 godina zatvora, i to kao zamena za smrtnu kaznu, koja je izbačena iz saveznog zakonodavstva, uvođenje ovako drastične kazne u sistem sankcija bez ikakve stručne diskusije predstavlja ozbiljnu zloupotrebu ovlašćenja. Da li zbog nestručnosti ili žurbe, ovim zakonom nije definisano da li bi osuđena lica imala pravo na uslovni otpust sa doživotnog zatvora, jer u praksi retko ko izdrži kaznu u celosti.

Odredba čl. 2. st. 1. predviđa: "Ko rastura, drži u nameri rasturanja ili čini dostupnim spise, audiovizuelna, elektronska ili druga sredstva kojima se poziva ili podstiče na vršenje dela iz čl. 1. ovog zakona kazniće se zatvorom najmanje tri godine." Stav 2. ovog člana predviđa da ko delo iz stava 1. ovog člana učini uz pomoć iz inostranstva kazniće se zatvorom najmanje pet godina. Ako se ima u vidu da režimska propaganda sve političke neistomišljenike smatra teroristima, široko i namensko tumačenje ove odredbe daje mogućnost režimu da ljude osuđene po stavu 2. ovog člana osudi na istu kaznu kao one koji podmeću bombe.

Prvim stavom člana 5. predviđeno je da "nije krivično delo iz čl. 1. do 3. ovog zakona koje neko lice učini u nameri da se drugi učinilac pri pokušaju dela otkrije ili uhvati". Stav 2. predviđa da "uputstvo o načinu preduzimanja radnji iz stava 1. ovog člana daje savezni ministar nadležan za unutrašnje poslove".

Pravno i moralno je apsolutno nedopustivo da, po uputstvu saveznog ministra policije, "agent provokator" podstrekava i navodi građane da pokušaju krivično delo terorizma, a da za to ne samo da nisu krivično odgovorni nego to uopšte nije krivično delo.            U stavu 1. člana 6. određuje se da "kad je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, predsednik Saveznog suda može, na predlog saveznog državnog tužioca ili saveznog ministra nadležnog za unutrašnje poslove, doneti odluku o preventivnom zadržavanju lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo predviđeno ovim zakonom".

Član 7. stav 1. predviđa da "predsednik Saveznog suda, po pribavljenom mišljenju saveznog državnog tužioca i saveznog ministra nadležnog za unutrašnje poslove, svakog sedmog dana preispituje postojanje razloga za preventivno zadržavanje", a stavom 2. da "preventivno zadržavanje može trajati do trideset dana".

Protivna čl. 24. Ustava SRJ i čl. 16. Ustava Srbije jeste odredba kojom se predviđa da neko drugi, a ne samo sud, može odrediti pritvor (preventivno zadržavanje) ili predložiti njegovo određivanje kao što to ovde može ministar. Ukoliko predsednik Saveznog suda "proceni" da postoje "osnovi sumnje" da je neki politički nepodoban građanin učinio neko delo iz ovog zakona, građanin će odležati 30 dana u zatvoru. Po ovom zakonu politički neistomišljenici možda neće biti osuđivani jer neće biti dokaza, ali će i zbog najmanjeg osnova sumnje biti "preventivno zadržani". Tako jedno lice može 20 puta biti saslušavano i "zadržavano", a da protiv njega nikad ne bude podignuta optužnica.

Stav 2. čl. 8. predviđa da se "preventivno zadržano lice odmah upoznaje s razlozima zadržavanja i njegovim pravima, a o tome se odmah obaveštava njegova porodica".

Iako preventivno zadržano lice treba upoznati sa njegovim pravima, u ovom zakonu nije navedeno koja su to prava. Interesantno je da se u zvaničnom tekstu obrazloženja Zakona predviđa i stav 3. čl. 8, u kome se navodi da "službenom razgovoru prisustvuje branilac koga izabere preventivno zadržano lice". Zašto ovaj stav 3. ne postoji u predlogu zakona, a očigledno je bio u vidu, može se objasniti njegovom previše demokratskom prirodom.

Stavom 2. čl.12. određeno je da "javni odnosno državni tužilac može i bez saglasnosti istražnog sudije podići optužnicu bez sprovođenja istrage".

Članom 157. Zakona o krivičnom postupku (ZKP) predviđeno je da je "cilj istrage prikupljanje dokaza i podataka nužnih za odluku da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak".

Protivno svim načelima krivičnog postupka, odredbom st. 2. čl. 12. uvodi se praksa da se za ovako teško krivično delo ne mora sprovoditi istraga i da se protiv lica mogu podizati optužnice po nahođenju javnog ili državnog tužioca.            

Odredbama čl. 14. i 15. predviđaju se rokovi koji su bitno kraći od onih predviđenih ZKP-om, a iz razloga navodne hitnosti. Tako se prigovor na optužnicu može podneti u roku od tri dana (osam po ZKP-u); vanraspravno veće o prigovoru mora odlučiti u roku od 48 sati (ZKP ne predviđa nikakav rok); glavni pretres mora početi u roku od petnaest dana od prijema optužnice u sudu (dva meseca po ZKP-u); protiv presude žalba se može izjaviti u roku od deset dana od dostavljanja prepisa (15 dana po ZKP-u).

Ovakvim odredbama krši se načelo kontradiktornosti krivičnog postupka, jer se građanima oduzima pravo na adekvatnu i dobro pripremljenu odbranu od optužbi za najteža krivična dela.

Nakon analize Predloga zakona, zaključujemo da su razlozi za njegovo donošenje slični onim zbog kojih su doneti Zakon o informisanju, univerzitetu i izmene Zakona o prekršajima. Razlika je samo u tome što će usvajanje i primena ovog zakona imati mnogo veće i ozbiljnije posledice po građane i njihova prava i slobode. Ukoliko se ovaj zakon bude primenjivao na sve one koje vladajuća koalicija zove teroristima, u srbijanskim zatvorima neće biti dovoljno mesta za sve. Ako se i ne bude tako "dosledno" primenjivao, jer je već njegova najava postigla željeni strah i paniku, postojaće kao zakoniti pravni akt koji legalizuje dosadašnje represivne postupke.

Zaključak

Nakon deset godina burnih dešavanja na političkoj sceni Srbije, relevantni politički subjekti su jasno iskazali svoju snagu, ciljeve i načine njihovog ostvarenja. Režim se nalazi u situaciji u kojoj više nema mesta uzmaku pred pritiskom međunarodne i domaće javnosti. Jedini preostali potez u zaštiti vlasti jeste sve intenzivnija primena postojećih represivnih mera i zakona, kao i uvođenje novih, još radikalnijih. U stanju uzajamnog straha i panike, režima od gubitka vlasti a opozicije od preuzimanja vlasti, izgleda da se režim bolje snalazi. Iskustvo u vladanju, uz permanentnu zloupotrebu državnih institucija (pre svega policije i pravosuđa) i medija, omogućavaju režimu dinamičku i aktivnu ulogu u političkoj borbi.

Jezik koji vlast danas primenjuje da bi diskreditovala opoziciju, medije, nevladine organizacije i sve političke neistomišljenike jasno govori o njenoj slabosti. Tako Ranko Bugarski kaže: "Posle višegodišnjeg verbalnog nasilja svake vrste, od besramne ratnohuškačke propagande do čudovišnog govora mržnje usmerenog prema političkim protivnicima, a uz obilato pribegavanje lažima, zameni teza i sličnim retoričkim strategijama, izgleda da se danas profilišu dva temeljna obeležja vladajućeg diskursa, oba ubojita: konstantno obesmišljavanje uz istovremeno zaoštravanje javnog jezika" (NIN, 13. jul 2000).

Opozicija i ostali nerežimski subjekti nalaze se u situaciji u kojoj samo prate i konstatuju sve autoritarnije poteze vlasti. Ipak, ovako pasivizirana pozicija ne može se opravdati samo postojećim preimućstvom režima. Štaviše, razlozi za ovo stanje prvenstveno se nalaze u slabostima koje je primenjena represija potpuno ogolela. Neutemeljene i neutažive liderske ambicije pojedinih opozicionih lidera, međusobne svađe, podmetanja i optuživanja i stotine neispunjenih obećanja urušile su kako opozicuju iznutra tako i njen ugled u javnosti. Pored toga, nakaradno izvedena privatizacija omogućila je jednom broju ljudi i u vlasti i u opoziciji da se obogate, što je dovelo do stvaranja nove elite udaljene od naroda. Novonastalo stanje potpune polarizacije elite od ostatka građanstva stvorilo je status quo, u kome samo osiromašen i unižen narod iskreno želi promene. Razočaranost i nepoverenje u stranke i njihove lidere dovelo je građane u stanje apatije, depresije i neverice u mogućnost bilo kakvih promena.

Trajanje ovog stanja definisano je konačnim osvešćenjem ljudi i shvatanjem da je najteža promena – promena sopstvene svesti, a da je individualna akcija početak svake globalne akcije. Hrabri javni istupi pojedinih profesora univerziteta, sudija i studenata koji su prevazišli svoje strahove predstavljaju pravi putokaz za ostale.

"Provala verbalnog smrada" prati raspadanje sistema u kome je ovako nešto moguće. Međutim, takav jezik ne "dopušta sumnju u čvrstu rešenost vlasti da se za svoj opstanak bori do poslednjeg daha, ne birajući sredstva i bez obzira na cenu" (R. Bugarski). Neke od metoda samo su nagoveštaj onoga što još može doći.