Istočni Timor

Referendum pod oružjem

Džakarta je sklopila sporazum sa Lisabonom i obavezala se na poštovanje ljudskih prava, što je sve donedavno izgledalo nemoguće

Na vest da su Portugalija i Indonezija početkom maja razrešile teritorijalni spor, međunarodna zajednica je odahnula, trgovci oružjem se razočarali, a većina čovečanstva - zbunila. Saznavši još da je predmet razmirica moguće posmatrati kao deo Australije (Veberova linija, hipotetička granica faune najvećeg i najmanjeg kontinenta, prolazi severno od najistočnijeg od ostrvlja Donja Sunda), milioni ruku posegli su za geografskim atlasima. No, nezavisnih kartografa gotovo da nema, pa ni najpreciznije mape nisu potvrdile vest koju su, pak, prenele sve novinske agencije, zavisne i one druge. Da stvar bude vizuelno dokumentovana, kako ne bi bilo govora o medijskim brljotinama, pobrinule su se televizijske kamere.

Portugalski ministar inostranih poslova Žaime Gama i njegov indonežanski kolega Ali Alatas sklopili su 5. maja, u sedištu Ujedinjenih nacija, na Ist Riveru, Njujork (država Njujork, SAD), bilateralni sporazum kojim se rešava dvadesetčetvorogodišnja kriza Istočnog Timora. Činu potpisivanja prisustvovao je generalni sekretar UN-a Kofi Anan. Sporazumom se predviđa održavanje referenduma 8. avgusta o budućem statusu portugalske kolonije, odnosno 27. provincije Indonezije, pod civilnom supervizijom UN-a, kao i apsolutno poštovanje izražene volje naroda. Do tog datuma, teritoriju će obezbeđivati indonežanski garnizoni. Zvanična Džakarta se zavetovala na poštovanje ljudskih prava lokalnog stanovništva. Mastilo se još nije sasušilo, a već su se pojavile naznake poteškoća. Savet bezbednosti UN-a, na predlog britanskog ambasadora Džeremija Grinstoka, usvojio je rezoluciju kojom se izražava "duboka zabrinutost" zbog bezbednosne situacije na Istočnom Timoru i ističe odgovornost indonežanske vlade za održavanje "mira i sigurnosti", kako bi referendum protekao u fer atmosferi, bez nasilja.

NASILJE: Ovo poslednje, nasilje, odnosno brutalno gaženje ljudskih prava lokalnog stanovništva, pravi je razlog svih mirovnih napora. Inače, teško da bi međunarodnu zajednicu posebno zanimala sudbina 14.874 kilometara kvadratnih, nedge na granici Indijskog okeana i Pacifika, odnosno 681.300 osoba (po proceni iz 1988. godine) koje ih nastanjuju. Izveštaji humanitarnih organizacija govore o hiljadama mrtvih i utamničenih. Navodno, indonežanske vlasti su formirale koncentracione logore za smeštaj pobunjenika i njihovih porodica, a paravojne jedinice gotovo svakodnevno maltretiraju stanovništvo druge rase, etničke i verske pripadnosti. Povrh svega, jedini čovek koji se suprotstavio vladavini sile, separatistički lider Zanana Gusmao, uhapšen je 1992. godine. Sada je, međutim, Džakarta sklopila sporazum i obavezala se na ono što je pre samo desetak dana delovalo nemoguće.

Revolucionarni zaokret ima malo dublje korene. Indonezija je do pre tačno godinu dana tavorila pod Suhartom, koji je više od tri decenije vladao kao autoritarni predsednik. Dvomesečni studentski bunt, praćen svenarodnim protestima, doveo je do smene na čelu države. Suharto se povukao u korist svog saradnika i prijatelja B. J. Habibija, a ovaj je stupivši na vlast obećao demokratizaciju. Prirodno, strani novinari želeli su da znaju da li će reforme obuhvatiti i najugroženije područje, Istočni Timor, na šta je Habibi, u intervjuu BBC-u prošlog juna, sasvim neočekivano pomenuo "specijalni autonomni status" za provinciju. To ga je, valjda, obavezalo da telefonira svom ministru inostranih poslova i saopšti mu promenu kursa. Nešto slično dogodilo se i 27. januara ove godine. Ministarstvo informisanja saopštilo je, posle vanredne sednice kabineta, kojoj, izgleda, nije prisustvovao Alatas, da je "specijalni autonomni status" neprihvatljiv za stanovnike Timora, te da će vlada preporučiti novom parlamentu, izabranom posle opštih izbora, predviđenih za 7. jun, da Istočnom Timoru prizna pravo na nezavisnost. Kao potvrdu dobrih namera, Habibi je 10. februara naredio premeštanje Gusmaoa iz zatvora u Džakarti u kućni pritvor. Istovremeno, šef diplomatije Alatas otputovao je u Njujork, gde je sa portugalskim kolegom započeo prvu rundu pregovora, koja će kasnije rezultirati sporazumom. O važnosti razrešenja krize govori i činjenica da su se dva ministra sastala nešto pre utvrđenog roka, čim su tokom telefonskih konsultacija postigli saglasnost o opštim principima.

PORTUGALSKI UTICAJ: Koliko je uloga Indonezije, pod Suhartom, širom sveta poznata, toliko se o povezanosti Portugalije malo zna. Istorijski izvori navode da su Portugalci, odmah po okončanju Magelanove ekspedicije (dvadesetih godina 16. veka), počeli da trguju sandalovinom sa timorskim urođenicima. Holanđani 1613. osnivaju Kupang, koloniju na jugozapadu ostrva, pa se Portugalci povlače ka istoku i severu. Dve kolonijalne sile dele Timor ugovorima iz 1860. i 1893 (postao pravosnažan tek 1914) i ta granica i danas odvaja istočni (sa enklavom Okusi na severozapadu i ostrvima Atauro i Žako) od zapadnog dela. Završetkom Drugog svetskog rata mnogi prekomorski posedi odvojili su se od matica (metropola). Holanđani 1946. formiraju Istočnu Indoneziju, ali se ta država četiri godine kasnije ujedinjuje sa Indonezijom. Sve do 1974. portugalska vlast na istočnom delu ostrva je veoma prisutna. No, državni udar u Lisabonu deluje pogubno na kolonije. Tako, 28. novembra 1975. godine, jedna od tri najjače partije, Frentilin, akronim od "Frente Revolucionaria de Timor Leste Independente" (Revolucionarni front za nezavinost Istočnog Timora), proglašava samostalnu Demokratsku Republiku Istočni Timor. Devet dana kasnije, 7. decembra, Džakarta pokreće invaziju. Naredne godine, Istočni Timor postaje Timor Timur, 27. provincija Indonezije, ali su Ujedinjene nacije i dalje priznavale zvanični Lisabon kao "administrativnu silu".

Pored svih portugalskih toponima, stanovništvo se 8. avgusta izjašnjava o tome da li želi nezavisnost ili integraciju sa Indonezijom, ako do referenduma uopšte dođe. Ne bi trebalo sumnjati u iskrenost Habibijevog kabineta da, kako je rekao, "do 1. januara 2000. odstrani problem Istočnog Timora", ali se Suhartov naslednik neće kandidovati na izborima, a poštovanje međunarodnih ugovora nije jača strana indokineskih sila i njihovih suseda. Čak i ako vladajući Golkar trijmfuje, nije jasno kakvi bi stavovi novog predsednika po pitanju nezavisnosti Timor Timura mogli biti. Opoziciona Indonežanska demokratska partija već je najavila da sporazum neće poštovati. Lider IDP-a Magavati Sukarnoputri, kćerka prvog indonežanskog predsednika po dobijanju nezavisnosti od Holandije Suharna, tvrdi da je problem nastao lošim upravljanjem od strane Suhartove administracije. U međuvremenu, lokalno stanovništvo se naoružava, kako bi spremno dočekalo referendum.