Nutrina praznine

Špengleri iz našeg sokaka

Kada se razgrnu dim i pepeo paraideološkog torokanja o "propasti civilizacije", ispod toga se ukazuje samo golotinja ispražnjenosti od smisla i razobručene malograđanske imaginacije

U jednom domaćem, inače kvalitetnom dnevniku nedeljama već traje jedna bizarna trakavica: na stranicama rezervisanim za intervjue s kulturnjacima i ostalim intelektualcima ovdašnjim, dvoje-troje novinara svakog svog sagovornika pitaju - iz razumu teško dokučivih razloga - jednu te istu stvar: "Da li je i kako je ovaj rat izmenio vaše poglede na zapadnu civilizaciju i kulturu, u koju smo, eto, toliko verovali...?" Pitanje se postavlja s ovom ili onom intonacijom, manje ili više (ne)sugestivno, s ovim ili onim rasporedom reči, ali u svakom je slučaju neizbežno - kao da bi bez cenjenog sagovornikovog mišljenja o toj krucijalnoj temi našeg vaskolikog postojanja čitalac ostao uskraćen za neku fundamentalnu mudrost. A sagovornici, mahom poznati pisci, režiseri, slikari, uopšte - stvaraoci (de facto - umjetnik, tako se to negdar govorilo u Sarajevu), osećaju neku obavezu da odgovore što mudroslovnije pošto ih je već, kao umne glave, prozvalo da štogod progovore o čitavim hiljadugodišnjim civilizacijama u tri-četiri rečenice, po mogućstvu raskrinkavajuće. Maštovitiji čitalac prosto može da ih zamisli kako se mršte, nabiru obrve, preteće se iskašljavaju i zagrobnim, profetskim glasom (po mogućstvu baritonom il' basom) zbore kako je ovo što se nama dešava, vaistinu, sumrak zapadne kulture, i kako su oni, Osvaldi Špengleri jedni, odavno znali da će se to i dogoditi, samo nisu znali da će to baš tako brzo. Prosto ih zapanjila vlastita lucidnost.

Sarkazam na stranu, stvar jeste burleskna, kako god okrenete, a ovde je tretiramo samo zato što predstavlja simptom mnogo šireg i ozbiljnijeg društvenog stanja. Tipično je za ovu vrstu malograđanske imaginacije da od vlastitih nevolja pravi kosmičku dramu s nesagledivim metafizičkim posledicama, dok - što se nje tiče - svi ostali mogu mirno da crknu. Pod uslovom da pri tom ne prave buku. Rat, naime, ovde traje već punih osam godina, i svi njegovi najužasniji elementi su sve vreme tu: brutalno i cinično ubijanje nedužnih civila sa bezbedne daljine, kolektivno kažnjavanje čitavih naroda, regija ili gradova zbog stvarnih ili imaginarnih grehova njihovih čelnika, ogavan lavež cinične propagande, ubijanje izbeglica, uništavanje bolnica, škola, sakralnih objekata, ostavljanje stotina hiljada ljudi bez vode i struje i sve ostale bestijalnosti iz najgoreg (kao da postoji najbolji?) ratnog imaginarijuma. Sve je to svih ovih godina stanovalo u neposrednom komšiluku, ali namrgođeni proroci iz instant-intervjua, odnekud, nisu u svemu tome prepoznavali propast bilo koje civilizacije, zapadne, istočne, severne ili južne, i nisu nalazili razloga da se oko svega toga preterano uzbuđuju. Tako se jedan retko idiotski rat (jer, kako drugačije nazvati ovo daljinsko ubijanje u ime humanosti?) koristi za teledirigovano povećavanje nivoa sveopšte obnevidelosti, i to od one najgore sorte: od one koja se izdaje za mudrost p(r)osvećenih. A to već spada u kontaminaciju javnog prostora, i zaslužuje odgovarajući tretman.

Šta je, zapravo, sadržaj pretenciozog sviranja ... u diple na temu "propasti zapada" hic et nunc? Pa, zapravo, ništa!? Tek potreba da se nešto kaže pravo iz nutrine vlastite praznine, da se strahota koja se odvija pred našim očima "objasni" na način koji će "nas" osloboditi svake odgovornosti, a pri tome još i pružiti sladak privid kako "nam" se sve ovo dešava jer smo bolji, superiorniji, autentičniji od nekoga drugog. Tako se stvari sa ravni političkog, sa koje ih treba posmatrati, sele ka "civilizacijskom" mrsomuđenju opšteg smera, na veliku radost onih koji imaju razloga da strepe od toga da ih neko priupita šta nam ovo učiniše?

Ne treba, naravno, podlegati zavodljivosti "teorija zavere": ne radi to niko namerno, iz nekakvog "centra", ne bi li tako blokirao svest ionako sluđenog građanstva. Ono što zapravo izdajnički izviruje iz te blagoglagoljive "apokalipse za početnike" tek je kukavna kombinacija straha, konformizma i neznanja: Večiti Malograđanin je neizmerno iznenađen i uvređen što mu se - naravno, niotkud, bez povoda, pravo iz aistorijskog vremena - dešava "sve ovo", i čini mu se da ni kultura, ni civilizacija, ni bilo šta drugo ne mogu postojati nakon toga što je neko drsko poremetio njegovo spokojstvo. Do juče je, inače, sve bilo u najboljem redu, ako izuzmemo neke marginalne čarke po dalekim brdima i ispod njih.

Zbog svega ovoga, dosadno šašoljenje kolektivnog malograđanskog narcizma pričama o nekakvom "dekadentnom zapadu" - umesto da se priča o ljudima s konkretnim imenima i prezimenima, koji su pokrenuli ovu kolektivnu odmazdu iz vazduha - spada u sluzavije momente nakaradnog "dejstvovanja" dominantnog diskursa. Čitava jedna civilizacija (kojoj i "mi Srbi" pripadamo, jerbo nismo ni Čerkezi ni Bušmani pa da pripadamo negde drugde) sada treba, po meri podobne pameti, da bude "sumnjiva" svojim sopstvenim baštinicima, iako je svako nasilje samo izdaja, a ne ovaploćenje te iste civilizacije (i uostalom - svake civilizacije koja danas nosi to ime).

Večiti Malograđanin, međutim, ni u čemu ne ume da bude dosledan, pa čak ni u nakaradnim i nedomišljenim idejama iliti (para)ideološkim fantazmima. Oni koji najviše rogobore protiv "zapada" (koji je, opet, zapravo samo jedan slabašni hologram, samodopadni ili satanizujući ideološki konstrukt u koji neko, u skladu s vlastitim predodžbama, učitava "pozitivna" a neko "negativna" značenja, ali to je tema za drugu priliku) isti su oni koji u najbanalnijim, potrošnim produktima "zapada" najviše uživaju.

Šta ovo znači? Stvar je gola u svojoj vulgarnosti: ni sto ovakvih ratova neće kod njih dovesti u pitanje "kulturološku" legitimnost mercedesa, audija ili BMW-a, jedinstven ukus njihovog najomiljenijeg viskija, lepotu i sklad novog armanija, udobnost "timberland" cipela, aerodinamičnost ferarija. O predivnoj šuštavosti maraka, dolara, franaka i funti da i ne govorimo. Statusni simboli i hedonistička pomagala Made In West uvek su dobrodošli, a ono što je sporno, podjednako u "levom", "desnom" i centrumaško-ćiftinskom nadriideološkom imaginarijumu - ovih dana tako dirljivo uzvrpoljenom, da ne velimo uzbihozorenom - jesu elitni proizvodi "zapadne" (dakle: naše!) kulture, one istinske (post)moderne vrednosti koje uče slobodi i individualizmu, i otporu nametnutim autoritetima, onima koji za sebe uzurpiraju ekskluzivno pravo oblikovanja naših egzistencija.

Kada se malo razgrne dim i pepeo paraideološkog torokanja smišljenog za terapeutsko rasterivanje strepnje i (samo)legitimizaciju podobnih, naših mislilaca, tih lučonoša autentične duhovnosti (koja, doduše, često ne doseže do baratanja svim padežima), ispod toga ne izviruje ništa osim razgolićujuće ispražnjenosti od smisla. A bekstvo od smisla - koje u ovim krajevima predugo traje - pre ili kasnije skončava u gomilanju besmislica, dok se ne dođe do istinski apokaliptične tačke rasprsnuća. Čini se da upravo tome prisustvujemo, i zato se sada - u pozadini onog "stvarnog" rata - Kanonizovani Besmisao naprasno "uvređene" malograđanske imaginacije tako žilavo bori za opstanak i u sledećem milenijumu.