Zona sumraka

Bekstvo u lancima

Pitomci kazneno-popravnih ustanova nisu građani drugoga reda! Iako su se ogrešili o pozitivne propise, njihovo pravo da budu izbombardovani rame uz rame sa regularnim stanovništvom nije niukoliko suspendovano. Humanitarna udruga zvana NATO nije dopustila da se ovaj ponešto skrajnuti stalež oseti zapostavljenim te je u okviru nedelje borbe protiv diskriminacije ljudski izbombardovala kaznionu u Istoku.

Tanjug javlja da je stotinu zatvorenika ubijeno, dok je dve stotine ranjeno.

Preživeli kažnjenici dobili su nužni smeštaj u domaćim još neizbombardovanim kazamatima, dok je izvestan broj nevoljnih žitelja Istoka rušenje zidova shvatilo kao prst sudbine i diskretno se udaljio...

Donedavno sam mislio: da mi je dokopati se zatvora, tamo ti niko ništa ne može - "Infostanu" ne plaćaš ništa, RTS-u ništa (gledaš dnevnik svake bogovetne večeri), nije te briga kolika je taksa za izlazak iz zemlje, ne ponižavaš se stojeći u redu za vizu... Najčešće sam se naslađivao mišlju da bi me Predsednik za svoj ili možda baš za moj rođendan mogao pomilovati: "Ovim aktom milosrđa Predsednik je naša dva dosad prilično nepovezana životopisa državnički ali i ljudski spojio crvenom niti amnestije. Da li ću jednom, ma i nakratko, biti potpredsednik vlade, pokazaće vreme", rekao bih na konferenciji za štampu.

Sad me je prošla volja. Ukoliko je htela da nam poruči kako nam nema utočišta, Udruga je uspela: ako i robijanje, kao jedna od najmanje cenjenih delatnosti, treba da mu presedne, ako izdržavanje kazne treba da mu se obije o glavu, da mu iziđe na nos, kud čovek još može da se dene?

A taman sam bio pomislio da razumem ključ po kojem gostujuća avijacija dela: gađa vladine zgrade, uništava fabrike, rafinerije, ruši kuće istaknutih i neistaknutih građana. Nije li onda bilo logično pretpostaviti da će utočište onih koji su građanska prava izgubili biti izuzeto od bombardovanja? Nisu li osuđenici ljudi koji su se u okviru vlastitih mogućnosti i na sebi svojstven način, vođeni unekoliko i sitnosopstveničkim interesima, sa jugoslovenskom državom sukobili i ne znajući da će im se NATO jednog lepog martovskog dana pridružiti?

Nije ispalo onako kako sam mislio, bombe su pale i na zatvor, prodrle su u sve pore našeg društva, ali šta sada?

Najlakše bi bilo dići dževu na Udrugu - zar nije ni zatvorenike mogla da poštedi? Izbombardovati nekoliko bolesnika u bolnici još je i bože pomozi, dobro, nije baš za pohvaliti se, ali možda može da prođe kao eutanazija, ali kako objasniti pomor tolikih zdravih ljudi kojima su već bile izrečene pravosnažne dijagnoze?

Možda je odista moglo bez masakra osuđenika, ali, opet, krhko je znanje, osobito naše. Udruga zna šta radi. Tek kad vidimo šta sve ovde o svom trošku ona mora da ruši, i mi saznajemo gde smo šta zabrljali, gde smo gazili vlastita ljudska prava, gde tuđa, gde smo zidali bez građ. dozvole.

Sa NATO-om se zna više.

Tako i ovo sa zatvorom. Ono što se nama činilo kao lep, gotovo idiličan jail verovatno je bilo poprište kršenja ljudskih prava. Ko zna kakva je humanitarna katastrofa bila na pomolu, kad je Udruga odlučila da i tu pripomogne! Možda je neko iz zatvorske uprave pojedine robijaše ucenjivao, zlostavljao, a mi to nismo znali? Možda su robijaši zlostavljali jedni druge?! Nije isključeno ni da su oni zlostavljali upravu, koja u zatvoru po pravilu predstavlja manjinu! Tome se moralo već jedared stati na put. Šta god da je bilo.

Kako smo primitivna zemlja, robijašnicom je sigurno harao beri-beri koji se mogao proširiti na čitav Balkan, pa i na Evropu; u zatvoru je lakše no igde zapatiti i prenositi vaši, kako bestidne tako i one druge; ćelije su legla protivprirodnog bluda, shodno tome verovatno i side, opake bolesti od koje bi u slučaju neželjene ali možda ipak neminovne kopnene intervencije počeli da poboljevaju dečki iz dobrih američkih i britanskih kuća.

Ne volim da zanovetam, ja sam u ovoj priči domaćin i stoga ne zameram NATO-u ništa, pa ipak, drago mi je što nisam poneo (nisam još!) laskavu titulu njihovog kolateralca. Jer, da sam narečenog dana bio na izdržavanju kazne, verovatno bih, kakve sam sreće, poginuo od zalutale kugle koju bi bomba otkinula sa noge nekog od mojih kolega, ili bih skončao pogođen kiblom u slepo oko, a možda bih bio samo teško ranjen, pa bi se lekari, premda bez ikakvog uspeha, borili za moj život...

Najteže bi mi bilo da sam pobegao. Pa da me jure i jedni i drugi. A ja da sam lancem vezan za drugog robijaša, koji je crnac, ili ne mora da bude crnac, koji je Albanac, pa ne zna srpski, a ja ne znam albanski, pa da ja vučem ka Banatu, a on ka Prokletijama.

Svako zlo ima svoje dobro (ako se pokaže da je rušenje zloglasne ustanove kakva je zatvor zaista bilo zlo): nakon bekstva nedovoljno dobro izbombardovanih kažnjenika iz ustanove u Istoku, uprave ostalih zatovra možda će preventivno okivati zatočenike u lance, dvojica po dvojica, pa oni koji prežive bombardovanje neka izvole bežati tako upareni. Građani bi ih prepoznavali po zlokobnom zveketu lanaca, hvatali bi ih i privodili u mesne zajednice radi predaje likovima koji dele bonove za benzin.

Ne treba da se ovoliko bavimo izbombardovanim zatvorom, izginulim i ranjenim zatvorenicima. Bilo pa prošlo. Vreme leči sve. [Dobar slogan! VREME leči sve!]. Uostalom, možda će se pokazati da je NATO, čuven po svojoj preciznosti i sveznalaštvu, razorio upravo odjel sa osuđenicima na smrt, što će reći da je

našem pravosuđu, kakvo ono bilo da bilo, učinio uslugu.

Osuđenicima na doživotnu robiju bombe su kaznu svele na razumnu meru, a ako je među poginulima i ranjenima bilo onih blaže kažnjenih, ako su nastradali i oni kojima kazna samo što nije bila istekla, bože moj, kolateralna šteta mora da postoji i kad su robijaši u pitanju, zašto bi oni bili izuzetak?