Intelektualna elita Zapada i rat

Kolektivno kažnjavanje

BON

Šta je zajedničko tako različitim likovima kao što su albanski pisac Ismail Kadare, harvardski istoričar Danijel Goldhagen, mađarski autor Peter Nadas, američka novinarka Stejsi Saliven, nemački uvodničar Jozef Jofe, britanski portparol Severnoatlantskog pakta Džejmi Šej i austrijski diplomata Volfgang Petrič? Svi oni, u blažem ili oštrijem obliku, zastupaju mišljenje da postoji kolektivna krivica Srba za ratove i zločine u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, te da zbog toga mora da se sprovede kolektivna kazna kako bi nacija prošla katarzu i na kraju bila prosvećena i tako preobražena u pitomog člana zajednice naroda.

"Verujem da zbog tako neljudskog držanja velikog dela srpskog stanovništva može da se govori o kolektivnoj odgovornosti", izjavio je Kadare Nemačkom radiju (DLF), a ove sedmice preneo berlinski levičarski dnevnik "Tagescajtung". Po njegovom mišljenju, ljudi u Beogradu piju šampanjac kada čuju o novim masakrima nad Albancima i zapadaju u neskrivenu "ekstazu".

MOTIVI: Pre nekih mesec dana, Goldhagen je u prilogu objavljenom u londonskom levičarskom listu "Gardijan" optužio Srbiju da vodi "brutalan imperijalni rat" i da se "zlodela Srbije razlikuju od onih koje je nacistička Nemačka počinila samo po razmerama". "Kao u slučaju Nemačke i Japana, poraz, okupacija i preoblikovanje političkih ustanova i prevlađujućeg mentaliteta u Srbiji neophodni su iz moralnih i, dugoročno, praktičnih razloga", napisao je on. Goldhagen je autor studije "Hitlerovi voljni izvršioci", koja je pretprošle godine izazvala ogorčena osporavanja sa obe strane Atlantika zato što su kritičari bili uvereni da Goldhagen pretpostavlja kolektivnu krivicu Nemaca za nacističke zločine, što je on, svakako, osporio.

Goldhagen, koji je u nedavnom intervjuu dnevniku "Frankfurter Rundšau" naveo da zapravo "ne zna mnogo o Srbiji", uzima kao glavnog svedoka za svoju tezu američku novinarku Stejsi Saliven. Ona je proteklih godina sa jugoistoka Evrope izveštavala za "Njusvik" da bi početkom maja u časopisu "Nju Ripablik" objavila tekst pod imenom "Miloševićevi voljni izvršioci". Preokrećući citat Bila Klintona po kojem Amerika nije u svađi sa srpskim narodom, ona je došla do stanovišta da smo "možda baš u svađi sa srpskim narodom". Po njenom ubeđenju, stečenom "posle pet godina izveštavanja iz bivše Jugoslavije" tokom kojih je "bezuspešno pokušavala da iscedi izraz žaljenja od stotina Srba s kojima se susrela", problem je u "samom mentalitetu jedne nacije".

Rasprostranjen motiv u prilozima zastupnika teze o kolektivnoj krivici srpske nacije je ukazivanje na pisanje Vase Čubrilovića iz tridesetih godina kao i na aferu sa takozvanim memorandumom Srpske akademije nauka iz osamdesetih godina. Oba ta dokumenta treba da posluže kao dokaz da postoji oblikovana ideološka podloga "eliminatornom projektu" (Goldhagen) koju razgrću u istorijskom kontinuitetu intelektualne elite Srbije. Aktuelnoj srpskoj vlasti se pripisuje da postupa u skladu sa tom podlogom, koja je, kako se tumači, prvenstveno preko medija usađena u kolektivnu svest nacije.

Za razliku od prethodno citiranih mišljenja, u kojima postoji pokušaj intelektualnog utemeljivanja stava o kolektivnoj krivici Srba, u izjavama predstavnika Severnoatlantskog pakta za štampu Džejmija Šeja ista teza je ogoljena. Šej, koji je po struci istoričar, a po zanimanju dugogodišnji pisac govora za zvaničnike NATO-a, ocenio je ove sedmice da se patnje koje zbog bombardovanja trpi srpsko stanovništvo "ni izdaleka ne mogu porediti" sa stradanjem izbeglih Albanaca. Stub dima iz pančevačke rafinerije je neznatan u odnosu na stubove dima iz stotine spaljenih albanskih sela na Kosovu jeste citat koji takođe potiče od Šeja. Obrnuto izraženo, zbog kolektivnog stradanja kosovskih Albanaca opravdana je svaka dosadašnja akcija kolektivnog kažnjavanja stanovništva Srbije, recimo uništavanjem električne mreže i vodovoda. Minhenski sociolog Ulrih Bek kritikovao je političke vođe NATO-a zbog pokušaja da prikažu rat protiv Srbije kao "produžetak morala drugim sredstvima". Bombardovanje je, međutim, prema rečima američkog pisca Normana Mejlera, samo "drugačiji oblik psihičkog genocida" isto kao i "etničko čišćenje". U prilogu za "Vašington post" krajem prošle sedmice, slavni pisac je ukazao da "prosečan Srbin, na kraju krajeva, nema više veze sa ovim ratom nego prosečan albanski stanovnik Kosova".

MIR SA SRBIJOM: Ukazujući na raskorak između spremnosti Zapada da bombarduje Srbiju i nespremnosti da započne kopneni napad, pisac je zaključio: "Mi nismo spremni da žrtvujemo naše sinove i ćerke, naša krv nije tako spremna kao naša usta". Mejler je zaključio da je neophodno da Zapad sklopi mir sa Srbijom i da pregovorima o pomoći za obnovu zemlje natera Miloševića da prihvati demokratska pravila.

Do sličnog stava je došao i uvodničar levo-liberalnog dnevnika "Frankfurter Rundšau" Karl Grobe. On je u sredu oštro kritikovao socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera i "zelenog" šefa diplomatije Jozefa Fišera što zahtevaju "pažljivije planiranje ciljeva NATO-a", ne zbog "uništavanja bitnih životnih osnova srpskog naroda", već zbog nekoliko pogođenih diplomatskih kuća u Beogradu. "Srpski narod nije zaslužio dve stvari: svoje šovinističko vođstvo i pogubnu kaznu zbog toga što ga još ima. Šreder i Fišer trebalo bi posle dubljeg razmišljanja o ciljevima i sredstvima da smognu snage da izraze snažan zahtev: poštedite srpski narod od daljeg uništavanja njegove civilizacije, s pozicija jačeg obustavite bombardovanje".