Srpska pravoslavna crkva svojoj duhovnoj deci o Vaskrsu 1999. godine

Pavle po milosti božjoj
Pravoslavni arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve - svemu časnom sveštenstvu, prepodobnom monaštvu i svima vernim sinovima i kćerima naše svete crkve, šalje svoj vaskršnji blagoslov i pozdrav:

Hristos vaskrse!

Ja sam Vaskrsenje i Život: ko veruje u Mene, ako i umre živeće (Jovan 11, 25)

Draga naša deco duhovna, pitaće vas ljudi: žašto vera u Vaskrsenje Hristovo, u njegovu nepobitnu istorijsku stvarnost, predstavlja sami temelj pravoslavne hrišćanske vere? Zašto se praznik Vaskrsenja naziva Praznikom nad praznicima i Slavljem nad slavljima? Zašto taj Svepraznik zauzima središnje mesto u godišnjem krugu crkvenih praznika? Zašto je vaskršnje bogosluženje, sa vrhuncem i punoćom u pashalnoj svetoj Liturgiji, najlepše i najsvetije bogosluženje Crkve? Odgovorite im kratko, ali ubeđeno i ubedljivo: zato što Vaskrsenje znači ustajanje iz mrtvih, a samim tim - potpunu i konačnu pobedu nad poslednjim, krajnjim, najvećim i do Hrista nepobednim neprijateljem, nad smrću. Raspeti Hristos je izdahnuo na Krstu i, po Svojoj čovečanskoj prirodi, umro stvarnom smrću; ali On isti je i stvarno ustao iz groba, stvarno "vaskrsao u treći dan, po Pismu". Stoga Sveti apostol Pavle s punim pravom izjavljuje da je prazna i uzaludna hrišćanska vera i hrišćanska propoved "ako Hristos nije ustao" (1. Kor 15, 14. i 17). Po ugledu na njega, jedan naš veliki duhovnik i bogoslov piše da svaka filozofija - a pre nje i religija - polaže ispit na tom jednom pitanju, na pitanju smisla čovekovog življenja i delanja, na pitanju smrti. I jedino je hrišćanstvo položilo taj ispit pred čovekom i čovečanstvom; položilo ga je, štaviše, ne na rečima nego na delu - u događaju Vaskrsenja Hristova... Posle Vaskrsenja Hristova sasvim je razumljiv i opravdan Apostolov radosni usklik: "Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?" (1. Kor. 15, 55). Vaskrsenje Hristovo znači i svedoči samo jednu istinu, samo jednu blagu i radosnu vest: "Pobeda proždire smrt" (1. Kor 15, 54). Ad ili pakao kao stanje smrti, kao neprozirno carstvo duhovnoga mraka, gde se ne vidi ni Bog ni čovek, dobio je, Vaskrsenjem Hristovim, konačni udarac - zadesila ga je neizlečiva gorčina jer on, po rečima Svetog Jovana Zlatousta, suočivši se sa Vaskrslim Gospodom, opuste i bi ismejan, okovan, srušen i šta više, umrtvljen. Vaistinu, događaj Vaskrsenja je trijumf života, a smrt same smrti.

Ako smo čeda Crkve i pravoslavni hrišćani, odnosno "ako verujemo da Isus umre i vaskrse" (1. Sol 4, 14), onda moramo - i rečju, i delom, i čitavim svojim bićem - da budemo svedoci Njegova Vaskrsenja (b. Lk 24, 46 - 48 i Dap 1, 22) odnosno Samoga Vaskrsloga Gospoda (v. Dap 1,8). To je utoliko važnije i potrebnije što Vaskrsenje Hristovo jeste i naše vaskrsenje, vaskrsenje svakog od nas lično i pojedinačno. Upravo tu istinu ispovedamo i pripovedamo rečima Simvola vere: "Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka". U svojim poukama učenicima i narodu za vreme svoje javne delatnosti, Spasitelj nije govorio samo da će On biti predan smrti, a posle tri dana vaskrsnuti (Mk 8, 31; Lk 9, 22; 24, 6 - 7, i 46; Jn 20, 9) nego i to da će On i sve one koji u Njega veruju "vaskrsnuti u poslednji dan" ( Jn 6, 39 - 40, 44. i 54). Vaskrsli Hristos nije dakle samac: On je "Prvenac onih koji su umrli" (1. Kor 15, 20. i 23) ili "Prvorođeni iz mrtvih" (Kol 1, 18. i Otk 1, 5), ili "Prvi iz vaskrsenja mrtvih" (Dap 26, 23), odnosno "Prvorođeni među mnogom braćom" (Rim 8, 29) koja pripadaju "Saboru i Crkvi prvorodnih" (Jev 12, 23). Možda se pitate kako to biva? Kakva je tu povezanost moguća? Kako to da svi mi očekujemo da umaknemo smrti kroz opšte vaskrsenje samo na osnovu toga što je jedna Ličnost u istoriji nekada, skoro pre dvadeset vekova, vaskrsla? To biva, braćo i sestre, i nije samo moguće nego je i stvarno zbog toga što je Hristos bio Bogočovek, jedna i jedinstvena Ličnost, ali Ličnost sa pravom i punom božanskom prirodom i sa pravom i punom čovečanskom prirodom u isto vreme. Nerazlučno i nerazdvojno, ali i nesliveno i nepromenjivo slivena sa punoćom božanske prirode u Njemu, čovečanska priroda Njegova bila je bez greha. Otud On nije umro na Krstu zato što je morao da umre, poput ogrehovljenih i smrtnošću zaraženih ljudi; greh, uostalom, i nije drugo do kidanje životvorne zajednice ljubavi sa Bogom od strane čoveka. Hristos je, naprotiv, dobrovoljno predao Sebe na smrt, žrtvujući Sebe "Za život i spasenje sveta". Ali umirući na Krstu stvarno i bolno, okušajući dakle svu tragediju smrti, On umire kao čovek, a ne kao Bog: kao Bog On je Bog Živi i Bog živih, uvek "Na prestolu sa Ocem i Svetim Duhom", te "Ne beše moguće da Gospodar života držan u smrti" (Liturgija Svetog Vasilija Velikog, sr. Dap 2, 24). On vaskrsava kao Bog, tačnije kao Bogočovek, jer se čovečanska priroda Njegova vraća iz smrti u život, i to ne u prolazni i truležni ovozemaljski život nego u život budućega veka, nepropadljiv i neuništiv (Jev 7, 16). Čovečanska priroda, međutim, pripada i Njegovoj i Ličnosti i svakoj ljudskoj ličnosti. Zato Njegovo Vaskrsenje jeste i vaskrsenje naše prirode, pa, samim tim, i nas kao ličnosti: "Jer pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti" (1. Kor 15, 21 - 22). U svetlu rečenoga možemo da razumemo dvojaki način jevanđelskoga svedočenja o Vaskrsenju Hristovom: dok se na mnogo mesta kaže da je Hristos vaskrsao, dotle na drugim mestima sveti apostoli svedoče za "Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđena", da Njega Bog vaskse (Dap 2, 22 - 24; sr 2, 31 - 32; 13, 30 - 37 i 17, 31), i to Duhom Svetim (sr. Rim 1, 4).

Na taj način doživljavamo Vaskrsenje Hristovo kao vaskrsenje života, zasnovano na ličnom odnosu Boga i čoveka, na zajednici ljubavi kao sadržaju tog odnosa. Verujući u Vaskrsenje Hristovo i radosno ga slaveći, mi ujedno izražavamo svoje "nadanje na Boga da će biti vaskrsenje mrtvima" (Dap 24, 15; sr. 24, 21; 1. Kor 15, 12 - 13 i 42 - 57; Jev 6, 2), opšte vaskrsenje "u poslednji dan" (Jn 11, 24). Nema nama ljudima vaskrsenja na kraju istorije bez Hristova Vaskrsenja u istoriji: "Onda i oni koji usnuše u Hristu propadoše" (1. Kor 15, 18); onda nam, umesto svetle radosti Pashe kao Prelaska iz smrti u večni život preostaje žalosni "pijetet" prema "senima pokojnika"; onda smo "jadniji od svih ljudi" jer se "samo u ovome životu nadamo u Hrista" (1. Kor 15, 19). može se, naravno, reći i obrnuto: "Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao" (1. Kor 15, 13; sr. 15, 15 - 16).

Ali naša vera u Hristovo Vaskrsenje i u buduće sveopšte vaskrsenje nije, braćo i sestre, proizvoljno i sanjalačko verovanje. To je, naprotiv, naše iskustveno duhovno saznanje ukoliko smo zaista pravoslavni hrišćani, što će reći ukoliko živimo u Crkvi i oživljavamo je kao bogočovečansku Zajednicu, Sabor svetih, Narod Božji, a ne kao ideologiju niti, štaviše, kao religiju. Već ovde i sada, pri samom utelovljenju u sveto Telo Crkve, u svetom krštenju, mi okušamo konačno vaskrsenje kroz naše lično učešće u Krstu i Vaskrsenju Hristovom (v. Rim 6, 3 - 5). Isto tako, sav naš hrišćanski život i podvig, kroz udeo u stradanjima Hristovim, omogućuje nam da unapred imamo udela u budućem vaskrsenju iz mrtvih (v. Fil 3, 10 - 11). Vrhunac tog udela ili punoću predokušanja doživljavamo, međutim, u svetoj Liturgiji Crkve, u evharistijskom, svetopričesnom sjedinjenju sa Hristom, Vaskrslim Gospodom našim (sr. Lk 24, 30 - 35), Koji je došao u svet i među nas, Koji nam dolazi Duhom Svetim kaod god se u ime Njegovo sabiramo "na jedno mesto" oko Njegove trpeze života i ljubavi, koji će "opet doći sa slavom" i Kojega neućutno dozivamo i prizivamo završnim rečima Svetoga Pisma Novoga Zaveta: "Dođi, Gospode Isuse!" (Otk 22, 20). Telo i Krv Hristova, Hleb života i Piće besmrtnosti, istinsko Jelo i Piće, zalog su vaskrsenja "u poslednji dan" i života večnoga (v. Jn 6, 32 - 55). Čovek nije besmrtan po sebi, prirodnom ili nužnom besmrtnošću, nego Pričešćem i blagodatnim darom, odnosno učešćem u Zajednici sa Životodavcem, kako nas uči Sam Vaskrsli Gospod: "kao što Mene posla živi Otac, i kao što ja živim zbog Oca, i onaj ko jede Mene i on će živeti zbog Mene" (Jn 6, 57).

Krsnovaskrsna istina Jevanđelja ukazuje nam, duhovna deco naša, na nepokolebivi temelj našega življenja i delanja, naše nade u beznađu antiduhovne civilizacije i našeg optimizma, čak i pod nemilosrdnim udarcima takozvanog novog poretka stvari u svetu - novog po imenu, a starog po nečoveštvu. Naše iskustvo i naša istina, naš vrednosni sistem i naš poredak, naše iskreno svedočenje i obraćanje svoj braći ljudima danas polaze, dakle, samo od dvadesetvekovnog blagodatnog pashalnog iskustva, a ono znači - novi život u Hristu, u samožrtvenom podvigu Krsta, u sveradosnom trijumfu Vaskrsenja, u zajednici Svetoga Duha i u sabornom jedinstvu Crkve, najsavršenije projavljenom i ostvarenom u pričešćivanju svih nas Njime, iz jedne Čaše blagoslova, uz jednoglasnu molitvu: "O velika i najsvetija Pasho, Hriste..., daj nam da se još prisnije Tobom pričešćujemo u nezalazni dan Carstva Tvoga!". Zato potražimo, a bližnjima ponudimo, izlaz iz svih nevolja i odgovore na njihova i naša pitanja, ovde i sada, od jednog te istog Hrista, Gospoda slave, lične Pashe, Jagnjeta Božjega Koje postrada i žrtvova se za nas (v. 1. Kor 5, 7), ali Koje će i pobediti, i već je pobedilo sedmoglavu apokaliptičku Zver iz bezdana i sve njene sluge i saveznike kroz istoriju (v. Otk 17, 7 - 14).

Tu je i odgovor na jedno od najtežih pitanja savremenog čovečanstva - na pitanje kako očuvati svet u kojem živimo, kako spasti našu životnu sredinu i naš zajednički svečovečanski dom. Verni Krstu, očuvaćemo ga žrtvujući sebe za svet, a ne žrtvujući svet sebi; obasjani Vaskrsenjem i udostojeni odgovrnosti da budemo carevi i sveštenici Tvorevine Božje (sr. Otk 5, 10), spasavaćemo i preobražavati kroz Crkvu ne samo sebe i nego prirodu, verom sagledavajući buduće "novo nebo i novu zemlju" (Otk 21, 1). Tu se nalazi i izlaz iz drame našeg Kosova i Metohije, onog dela naše Otadžbine koji je do drugog svetskog rata s punim pravom nosio naziv Stara Srbija, a i danas, i zauvek, predstavlja kolevku Srbije i duhovno središte pravoslanoga Srpstva u celini. Svi pravični predlozi i časni napori da se problem reši zaslužuju poštovanje jer doprinose da na Kosovu i Metohiji slobodno i mirno živi srpski narod, a zajedno sa njim, ravnopravno, i Albanci, i svi ostali. Za svaku moralnu osudu je brutalni napad NATO-pakta na Jugoslaviju: NATO je izazvao ogromna stradanja i razaranja sa besprimerno ciničnim objašnjem da želi da spreči "humanitarnu katastrofu". NATO-vska nasilnička "logika" znači samo tragediju - i za srpski narod i za sve etničke zajednice na Kosovu i Metohiji. Ali, umesto zločinačkog obogotvorenja rata i smrti, mi - pravoslavni hrišćani - dužni smo da učinimo i doprinesemo pre svega ono što nam nalaže iskustvo Krsta i Vaskrsenja - da ostanemo verni ili pak da se vratimo vekovnom Kosovskom Zavetu, duhovno-istorijskoj primeni večnog Novog Zaveta Hristovog, odnosno putu i zaveštanju Svetoga i čestitoga Kneza Lazara, junaka i viteza slobode, ali u svetinji i pravdi Cartva Nebeskoga. Na ovome putu nema poraza: on je obasjan zracima Vaskrsenja.

Neka muka i teskoba naših dana uzmakne pred svetlošću i radošću Vaskrsenja Gospodnjeg! Nikada ne zaboravljajmo da ono znači i početak, sigurni zalog i postojani temelj našega vaskrsenja! Smrt i propast nikome, a život i spasenje svakome živom i svemu postojećem!

Sa ovakvim mislima, osećanjima i molitvenim željama još jedanput sve vas pozdravljamo najradosnijim i najrečitijim od svih pozdrava:

Hristos Vaskrse!