Crnjanski, sada i ovde

Geografska sudbina

Danas se, međutim, čini da ozloglašeni tekst "Oklevetani rat" Miloša Crnjanskog valja čitati iznova jer kao da se u njemu krije i jedna neizrečena slutnja o nerazdvojivosti srpske sudbine od rata

"Setimo se samo početka našeg doba", tražio je Miloš Crnjanski u jednom od malo poznatih tekstova "O tragediji srpstva", napisanom između svetskih ratova. Upozoravao je Crnjanski da je "frankovluk radio oprobanim metodama evropejaca protiv srpstva", stvarajući utisak da je "na jednoj strani tobože kultura, na drugoj nekultura", da su "na jednoj strani stoletne pravice, koje treba poštovati, na drugoj srpstvo sa svojim svetinjama koje, razume se, treba zbrisati". Na početku našeg doba, kaže Crnjanski, bila je "na jednoj strani siromašna Srbija, na drugoj rulja protivnika koja se cereka".

Nedugo zatim Srbija je opet bila pred tom ruljom, a zato što nije shvatila svoj problem, na svršetku našeg doba Srbija opet stoji pred tim da treći put u ovom veku bude razorena i raskomadana. Ni otadžbini ne treba oprostiti grehe, ni kulturne ni političke, ali ko ne vidi "rulju" i ne čuje "cerekanje"? Niko ne zaslužuje toliko stradanja, niti "rulja" sme o sebi da misli kao o boljem delu čovečanstva, a to "cerekanje" se ne može podneti. Iskežena laž i obmana, a iza nje puka zlovolja i mržnja, to je kraj našeg doba u kojem se protiv siromašne Srbije vodi svetski rat. Mi smo samo poslednji taoci iste nesreće.

"Svet je bio zaglušen drekom najopasnijih iluzionista od pamtiveka", pisao je Crnjanski na drugom mestu, "koji veruju u dolazak večnog mira" te "da će neka međunarodna institucija, uskoro, garantovati mir i pravdu slabijeg protiv sile koja za pravdu ne pita." Pravde nema, ima samo sile i previše oružja da se ona na nama ispolji. Crnjanski je zbog tog problematičnog teksta, "Oklevetani rat", zauvek stekao rđavu reputaciju, jer je nepodnošljiva danuncijevska i marinetijevska intonacija u njemu srušila patriotizam, a zbog antimarksizma Crnjanski će biti "oklevetan" da je profašistički raspoložen. Danas se, međutim, čini da i ovaj njegov ozloglašeni tekst valja čitati iznova jer kao da se u njemu krije i jedna neizrečena slutnja o nerazdvojivosti srpske sudbine od rata. "Rat koji je bio, sa svim svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak izgleda kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama", kaže Crnjanski. U noći nad nama je tamna zvezda jednog pakta koji uskrs čestita demonskim jajima od čelika. Nikada se čovečanstvo koje veruje za sebe da je slobodno nije spustilo niže, nikada ga manja nužnost nije naterala na veću niskost. U bombama bačenim na grob milosrđa, na kojem je iznikla ova civilizacija, gasi se epoha jedne nade. Da li je rat opet poslednja nada da još ima zvezda na srpskom nebu, da se u novi vek može ući obnovljenog ponosa, sa idejom pravde i slobode, a ne nasilja?

Za ono što će nesrećna prethodnica danas još nesrećnijih Ujedinjenih nacija dopuštati da se čini u Evropi, Crnjanski će reći da to ljudski um ne može da razume. Ni to što je ovde učinjeno u poslednjoj deceniji umornog veka ljudski um nikako ne može da razume. Ljudski um ne može da razume da se kraj ovog milenijuma na Balkanu dočekuje uz grmljavinu i detonacije, sa slomljenim mostovima i slupanim fabrikama, u skloništima i rovovima, u bolnicama i pod svežim humkama. Nije to svet vredan našeg života.

Niti se u njemu čovek može utešiti. Čime bi mogao da se uteši kada "nema utehe među ljudima, iako neki kažu da je u Bogu, a drugi, u pivu", kako ironično veli junak Romana o Londonu. Kasnije i zidovi stana u kojem živi knezu Rjepninu "ledenim govorom logike", pa makar da to um ne može da razume, kazuju "kao da je u nekoj grobnici, da nema, i ne može biti, za čoveka, utehe, u bogu, ocu, tvorcu, ili u pivu, ili u besmislu sveta, i svemu, što radi, nego samo neočekivanih i besmislenih ljudskih misli i ljudskog rada. Slučaja koji su posledica ljudskog života". Za ovog tragičnog junaka, heroja nesreće koji od kada je u tuđini primećuje toliko "neverovatnog u svetu", "sve je bilo besmisleno".

Ali "živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio", misli on. "U tuđini, nije." Živeti u svojoj zemlji je logično i onda kada prozori izlepljeni trakama da nam srča posle detonacija ne oduzme vid, kao da je nebo spakovano u kutije, liče na rešetkama pregrađene otvore tamnice. Živeti u svojoj zemlji je logično i onda kada je jedina plata za to jeziva beda i iščekivanje još veće. Živeti u svojoj zemlji je jedino logično kada se nigde drugde ne može živeti i ostati ono što jesi, isti, kakav si rođen, za dobro i za zlo.

Crnjanski je deo sebe ugradio u lik ovog ruskog plemića, belogardejskog oficira, izgnanika, koji misli da posle svega što se desilo čak ne bi "ni prstom, protiv Staljina, makao". U kakav jeziv sunovarat pada ova otmena slovenska duša koja ćiftinstva i svakovrsne niskosti Zapada ne može da podnese, da za ljubav otadžbine podnese i Staljina! Teško bi bilo prihvatiti njegov sud, ali nije teško razumeti veličinu i snagu njegove dileme. Jer se ni totalitarizam ni niskost ne mogu podneti, a nekmoli ovaj novi teror da je čitav jedan narod, kao danas, bačen u logor, prvo sankcija, sada i bombi, sutra industrijske pustinje i materijalne oskudice. Ali Rjepnin nije živeo pod Staljinom, pa čak ni nekim mnogo blažim diktatorom. Kakva je to dilema, zar je to izbor, da nesreća dolazi spolja ili iznutra, ili sa obe strane? Zar je to dilema vredna našeg života i potrošene sudbine?

Na početku romana, dok Rjepnin na radiju traži Milano da sa Nađom sluša prenos sa otvaranja Skale, čuje se "neki prenos sa sednice Ujedinjenih nacija", gde se "govori o pravu, na slobodu, svakog čoveka". "A kad čujem ove komedijante kako drže govore, kroz etar, čovečanstvu, dođe mi da tresnem ovaj stari aparat o zemlju", veli Rjepnin, što će učiniti časak kasnije, kada se "u aparatu u prenos upliće i gospođa Rooswelt" koja "pominje pravo svakog čoveka: na ličnu slobodu, na zaradu, na slobodu štampe, i partiju". I kao čudom nalazi i sluša Milano, docnije Moskvu. On je emigrant, a Crvena armija je pobedila, "La grande armée je sada rosijska armija, iako je crvena", misli Rjepnin. Neka pobedi otadžbina, makar i crvena. "Niko nema pravo na izdaju", kaže ruski knez, "na službu tuđinu." Ni zbog boljševizma, ni zbog Staljina, pa čak ni manjeg diktatora. Čovek, reći će Rjepnin sa ironičnim osmehom, "nema slobodnu volju, nego ima neku, geografsku, sudbinu". Onda kada se mesto njegovog rođenja i mesto njegovog života razdvoje tako da život za koji je rođen više ne može da živi, onda izlaza nema, nikada, nigde. Osim da ovaj svet napusti onakav kakav je na njega došao.

Kada Rjepnin to i učini, ne čekajući da se svet sam za to pobrine, "samo je sa svetionika, na visini te velike stene, treperila jedna svetlost, cele noći, trepetom, kao da, tu, zemlja pokazuje neku zvezdu". Da li za srpstvo tu svetlost baca jedino rat, u koji tonemo?

Slučaj, koji je kako kaže junak Romana o Londonu posledica ljudskog života, u knjigama otkriva ono što "geografska sudbina" dopušta. Jednom su slučaj moga života bili susreti sa zanosnom i otmenom unukom ruskih emigranata Lapšina, Nadjom koja sa mediteranskim dahom Tuluza stoji na svežem snegu, i divnom starom groficom iz Nove Jeljne, ruskog imanja preseljenog kraj Kraljeva, koja je poput vremešnog belog anđela sa ovog sveta otišla brinući za srpstvo. Slučaj čitanja bila je oduvek nepodnošljiva težina Romana o Londonu, najtragičnije knjige srpske književnosti. Potreba da otadžbina pobedi i neraskidiva vezanost za nju danas su oslonac da se u čitanju izbegne zamka ideologije u viđenju Rjepninovog, ili Crnjanskovog, odnosa prema Crvenoj armiji. Ta potreba caruje u nama dok se crvene noći iznad novih grobova mladića ubijenih sa neba Crnjanskovog Srema. Sve je to slučaj i "geografska sudbina", života i čitanja.

Moj prijatelj koji je došao

Išli smo u isto odjeljenje i jedini u razredu navijali za Zvezdu. Otac mu je bio strog i mama mi je pričala kako je na jednom roditeljskom sastanku učiteljica, da bi stanjila njegov gnijev zbog sinovljevih loših ocjena iz matematike i srpskohrvatskog, istakla kako moj prijatelj pjeva najbolje u razredu.

Ljeti smo igrali ping-pong na krovnoj terasi vojne zgrade u kojoj je živio. Nikada ga nisam pobijedio. Kada smo igrali "fuce" u obližnjem parku, uvijek smo bili u istoj ekipi: ja, debeo, okrugao, prozvan "balon" - kao siguran čuvar prostora između dvije gomile trenerki i jakni, a on pred protivničkim golom - nizak i brz, nalik na sopstveno prezime. Svrkota.

U godinama srednjeg usmjerenog obrazovanja prvi je smuvao "trebu". Bilo je to u bašti kafea "Kišobran". Prilazili smo njihovom stolu i tražili cigarete, a njima je bilo smiješno.

A kad je počeo rat čuo sam kako je uspio da uđe u avion koji je letio za Batajnicu. Oko tog odlaska isplela se priča kako je u torbi nosio jedino video rekorder.

Ispred zgrade na čijem smo krovu igrali ping-pong, prvog ratnog ljeta, od gelera je poginula jedna žena, a iza zgrade, u dvorištu u kom smo igrali košarku, jedno vrijeme su dijelili humanitarnu pomoć. Parkovi u kojima smo igrali "fuce" nisu više bili parkovi. Između panjeva posječenih jablanova i kestenova sađeni su leševi. Dvorište kafea "Kišobran" opkoljavali su prozori hotela koji je pretvoren u zatvor za Srbe.

I ja sam otišao iz Sarajeva.

Sreli smo se ispred beogradskog SKC-a nekoliko dana pred njegov odlazak u Kanadu. Pitao sam ga u koji grad odlazi. "U Kičigen."

"Đe ti je to?"

"Pa kod Hamiltona!"

Pet dana pred ovaj najnoviji rat, žurio sam na "Beovoz" i, prije nego što sam otpočeo redovni "put u središte zemlje" kod Vukovog spomenika, ugledah mog prijatelja.

"Mislio sam da si u Kanadi", rekoh nakon tri poljupca.

"I jesam."

Uz moju votku i njegov vinjak ipak je ispalo da ne zna baš sve o meni. Poljubili smo se tri puta i kada sam mu rekao da sam se oženio. Pitao sam ga zašto se vratio.

"Nisam se vratio. Samo sam došao da vidim je li ovdje nešto može da se organizuje, neki poslić. Zaradio sam neke pare i hoću ovdje da ih uložim."

"Ostario si", rekoh mu umjesto podsjećanja na priču kako, uprkos lošim ocjenama, pjeva najbolje u razredu.

Zvao me je u utorak, trinaestog dana ovog najnovijeg rata. Javljao se iz Beograda, iz stana u koji je upravo smjestio majku i oca, vojnog penzionera. Sve do ovih dana oni su živjeli u sobici u jednoj beogradskoj kasarni.

"Što ne ideš nazad?"

Odgovorio je nešto, ali ulicom su protandrkala neka kola.

"Dobro", rekoh i poželih sreću mom prijatelju koji je došao.

Beleška iz rata

Besmisao biblioteke

Svaka biblioteka je Aleksandrijska biblioteka u malom - kolekcija raznovrsnih znanja - večnih i onih koja su prošla, preselila se u fusnote ili u zaborav. Znanja književnosti drugačija su znanja ali su ipak to: znanja - znanja nekih od najmudrijih ljudi koji su ikada živeli pod ovim nebosklonom.

Često sam ovako razmišljao, a pod senkom rata i s oštrom nervozom u dnu trbuha tako je bilo i četvrtog dana ovog prljavog rata - dok sam u poluzamračenom stanu klizio prstom po riknama nekih od mojih najdražih knjiga. I mahinalno sam čitao naslove: Mario Vargas Ljosa Pohvala pomajci, Stefano Beni Kafić ispod mora, Goran Petrović Atlas opisan nebom, Antonio Tabuki Snovi o snovima, Anton Pavlovič Čehov Kaštanka i druge priče, Peter Handke Još jedanput za Tukidida, Rejmond Karver O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi, Svetislav Basara Sveta mast, Gabrijel Garsija Markes O ljubavi i drugim demonima, Dod Orsborn Opasnost je moja sudbina, Jovan Hristić Profesor matematike... i bio sam u nekoj vrsti napetog beleženja činjenica tih šifrolikih naslova kada se razleže tupa i moćna eksplozija i pogled sam posrnu prema prozoru - da bi dva kilometra dalje ugledao ogroman vatreni stub i pečurku koja je naglo postajala orandžasta dok su iz nje tukle svetle iskre.

Kasetna bomba, pomislio sam i u dva koraka došao do terase, provirivši kao još neke moje komšije prema centru eksplozije. Bilo je to četvrtog dana rata, blizu 22 časa uveče kada se bez objave rata jedan pa drugi nosač eksplozivne smrti zabio u Utvine fabričke pogone, preteći rasprskavajuću smrt.

Neko vreme stajao sam na terasi, osluškujući mukli zvon udaljavajućeg aviona alijanse smrti, bez straha, bez nervoze, sa jednom izvesnom mračnom tugom u mozgu.

Baš ovde kad sam udario tačku, 6. aprila 1999. godine u gradu Pančevu, Jugoslavija, dvadesetak kilometara od Beograda, zajaukale su sirene vazdušne opasnosti - i ja sam nastavio rečenicu, prethodno spustivši roletne i pritvorivši prozore, misleći da li ću i kako dočekati sutrašnji dan:

ali misao je ostala ista:

Sofisticirana tehnologija nije izmenila ništa u ljudskoj trogloditskoj svesti - čovek je i dalje biće koje voli da drugome nanosi zlo, patnju, smrt, jedni su rituali zamenili druge, krikovi parole, krilatice pseudoreklame, ideali pokliče - ostalo je isto i samo to nemoćno telo žrtve, na milost i bezmilost ubica "čistih ruku".

Aleksandrijska biblioteka je sažgana vatrom i od tada se ništa nije izmenilo. Ni to znanje o njenoj sudbini i sili izgubljenih znanja, ni sve docnije biblioteke i knjige, nisu čoveka naučile ničemu. Svaka je biblioteka samo simulakrum tanušnih humanističkih ideja - koje za jednog Adolfa ili Bila ne predstavljaju više od crnog ispod njegovog nokta.