Pravo na odbranu

Čvrstina otpora napadima NATO-a na Jugoslaviju mogla se lako predvideti jer je bila u direktnoj srazmeri s jakim osećanjem naroda da su tradicionalni srpski saveznici iz prethodnih ratova stali na stranu jedne terorističke i separatističke grupe, na stranu gnevnih "mladoalbanaca" koji sad mobilnim telefonima upravljaju sudbinama stotina hiljada ljudi i čiji propagandni trud nije nikada bio usmeren ka gašenju nego ka rasplamsavanju ratnog požara i sukoba na Kosovu i oko Kosova

No, to osećanje običnog građanina ove zemlje kome se već mesec dana na glavu istresaju tovari bombi i koji reaguje po zakonima prirodnog prava na odbranu od onog što ga ugrožava još ne opravdava parolu kojom se preseca udarni TV dnevnik i koja, u parafrazi, glasi da smo sada svi jedna partija čije je ime - sloboda. Ni same političke partije u ovoj zemlji ne ponašaju se kao da su sada svi jedna partija, makar se ona zvala - sloboda, što je prirodno stanje stvari i što je dobro za budućnost ove zemlje. Iz tekstova stranačkih saopštenja još se može razaznati da li su ga pisali radikali, spoovci, Jul, SPS ili neko peti, a da se, recimo, slušalac radija i nije uključio na vreme da čuje najavu.

"Vreme" je u prošlom vanrednom broju sasvim umesno citiralo Slobodana Jovanovića koji je govorio kako je zemlji u ratu politika potrebnija nego zemlji u miru, jer se greške napravljene u ratu teže ispravljaju i duže traju.

Zadatak politike u vreme rata mogao bi se, bez preteranog ulaženja u nijanse, svesti na dva elementarna zahteva: da se definiše ostvariv cilj rata i da se stranke ne bave političkim profiterstvom koje je, na duži rok, pogubnije od profiterstva na cigaretama i brašnu. Oba zadatka pametne ratne politike proizilaze iz logične posledice da odbrana zemlje nije stvar

partijske nego državne politike, te da se borci ne regrutuju po partijskoj pripadnosti već po potrebi vojne službe.

Srbija je definisala svoj stav oko Kosova, kao neku polaznu premisu koja sadrži dve glavne uporišne tačke: nema ni govora o otcepljenju Kosova i nema prisustva trećeg faktora (međunarodnih trupa) koji bi ograničio državni suverenitet. Narod je to iskazao jednom jedinom parolom "Ne damo Kosovo" i sve ostalo su nijanse te jedne osnovne teme. Iz srpske vizure potpuno je jasno da Kosovo mora dobiti visok stepen autonomije i samouprave, ali razgovori o tome mogu početi i trajati tek kada se otkloni svaki nagoveštaj da bi se takvim aranžmanom makar otškrinula vrata za ostvarivanje secesionističkih ambicija kosovskih Albanaca. Taj konsenzus, iskazan rečima skupštinske deklaracije, postignut je i u Skupštini Srbije, a po svojoj suštini prihvatljiv je i na saveznom nivou, dakle za obe federalne jedinice. Postoji li, međutim, zabuna oko ovako postavljenog ratnog cilja Jugoslavije, postoje li oni koji taj cilj sužavaju, odričući se nekog od elemenata tog cilja, odnosno da li postoje oni koji taj cilj žele da prošire i koji su pobrkali državne i ideološke ciljeve vođenja ovog odbrambenog rata?

Odustajanje od tog cilja od strane bilo koje partije iz spektra političkih partija Jugoslavije značilo bi defetizam, ali bi i proširenje ratnog cilja imalo jednako poguban efekt po odbrambene napore zemlje. Samoproglašavanje Beograda za nekakvu prestonicu pokreta otpora novom svetskom poretku, u trenutku kad Jugoslavija očajnički traži partnera i saveznika za ostvarivanje svog državnog i nacionalnog interesa, udaljava Jugoslaviju od ostvarivanja tog cilja, a nikako je cilju ne približava, kao što nas cilju ne približuju ni očekivanja da pobedimo NATO, koji će možda zbilja da umre nad Jugoslavijom, kako je naš predsednik rekao beloruskom predsedniku, a što se može i dogoditi, ali najpre zbog moralnog posrnuća vojnog saveza 16 moćnih zemalja, a ne zbog naše ratničke i državne potencije ili pobede jedne ideologije nad drugom.

I kao što važi ona citirana Jovanovićeva maksima o značaju politike u ratu, tako ne važi odnekud iznikla teza da je u ratu sve dozvoljeno. Ne mislimo, pri tom, na ono što je jasno sankcionisano i našim zakonima (zločini nad civilima, sabotaže, dezerterstvo, krađe...) već najpre na špekulacije koje bi izvrgnule postavljeni cilj odbrambenog rata i odrekle se nekog cilja ili ga proširile u pravcu koji bi jednoj grupi ili pojedincima doneo prevlast u pravu da tumače svet, ili čak eliminišu iz javnog života svaku politiku koja nije saglasna s njihovom politikom.

Kosovske izbeglice

Šah sa ljudskim figurama

NATO čas optužuje jugoslovenske vlasti da proteruju Albance sa Kosova, čas da ih primoravaju na ostanak

Kada je NATO pre četiri nedelje počeo da bombarduje Jugoslaviju, rečeno je da je povod za to odbijanje naše delegacije da potpiše ponižavajući "sporazum" iz Rambujea. Kada je postalo jasno da je takvo opravdanje neprihvatljivo i za mnoge članice NATO-a i za svetsku javnost, pronađen je adekvatniji izgovor: nepregledne kolone izbeglica sa Kosova, koje su od prvog dana agresije počele da naviru u susedne zemlje.

Da narod beži sa Kosova, uopšte nije sporno, kao ni to da se u pokrajini i na njenim obodima odvija istinska humanitarna katastrofa. Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija u Ženevi tvrdi da je od početka agresije Kosovo napustilo 603 000 ljudi. Najviše je prebeglo u Albaniju - oko 340.000 - i u Makedoniju, gde je do srede pristiglo 129.000. Ostatak se rasuo po Bosni, Crnoj Gori i unutrašnjosti Srbije, dok je tek nekolicina uspela da se domogne neke od zapadnih zemalja. Izbeglice u Makedoniji i Albaniji su u najgorem položaju: smešteni su u improvizovanim skloništima, često na golim ledinama, bez osnovnih uslova za život. Kao takvi, oni predstavljaju idealnu "hranu" za Si-En-En i ostala oruđa propagandnog rata. Slike tih ljudi nisu više samo opravdanje za mrcvarenje Srbije bombama i raketama: one su tu da emotivnim nabojem onemoguće bilo kakav suvisao razgovor na temu istinskih namera i motiva agresora.

Za NATO, stvar je jasna: svi ti ljudi su Albanci, žrtve "srpskog etničkog čišćenja." Uprkos tome što je ilegalna Oslobodilačka vojska Kosova javno proglasila opštu mobilizaciju za sve kosovske Albance između 16 i 65 godina, činjenica da među izbeglicama ima malo muškaraca objašnjava se isključivo navodnim masovnim hapšenjima. Čak i kada se ispostavi, kao prošle nedelje, da je NATO u najmanje dva navrata bombardovao te iste izbeglice, krivica se ponovo prebacuje na srpsku stranu. Sem toga, namerno se zapostavlja činjenica da na Kosovu, osim Albanaca, ima i drugih naroda. Stvar je dovedena do apsurda kada se brojke koje na svojim konferencijama za štampu iznosi NATO, uporede sa podacima međunarodnih humanitarnih organizacija: cifre NATO-a su redovno duplo veće, pa je tako prošle nedelje broj izbeglih naduvan do neverovatnih 1,1 milion ljudi, dok je broj nestalih procenjen na "između 100 i 500.000". Ovakvo "frljanje" velikim brojevima dovoljno govori o pouzdanosti neimenovanih izvora na koje se NATO poziva. Kada bi se sabrali svi ljudi koje su Srbi navodno "očistili", ispalo bi da na Kosovu više uopšte nema ljudi.

Ako se i desi da reka izbeglica na dan-dva presuši, NATO odmah optužuje srpske vlasti da im onemogućavaju prolaz. Ispada, dakle, da su Srbi u svakom slučaju krivi: ako izbeglica ima, to je zato što ih policija tera, a ako ih nema, onda je to zato što im ne da da beže. Posebnu priču predstavljaju "nedostajući konvoji", koji su već postali neka vrsta novinarskog podžanra. Naime, svakih nekoliko dana se javi da je neka velika grupa izbeglica, uočena u blizini albanske, jednostavno nestala preko noći, bez traga i glasa. Zatim se nekoliko dana spekuliše o njihovoj sudbini, da bi ceo slučaj brzo ustupio mesto novoj, sličnoj "misteriji". Kosovo je u ovom trenutku verovatno najfotografisanije područje na svetu: snimaju ga iz satelita, iz izviđačkih aviona, iz bespilotnih letelica i ko zna čega sve ne. Stoga je "misteriozni nestanak" grupe od više desetina hiljada ljudi u roku od nekoliko sati poduhvat dostojan Davida Koperfilda.

Prava istina o razlozima egzodusa sa Kosova nazire se u izjavi američkog generala Čarlsa Volda, koji je na pres brifingu Pentagona početkom agresije hladno izjavio da bi "bilo dobro ako na Kosovu ne bude više Albanaca, jer bi NATO mogao da napada bez straha da će stradati nevini". Još bolji uvid u iskrenost "humanitarnog angažmana" jeste sudbina izbeglica koje su već napustile Kosovo: oni su prinuđeni da ostanu na ledinama u pograničnom pojasu dok se, kako kažu agresori, "ne stvore uslovi za njihov povratak". U početku je postojao plan da se ti ljudi evakuišu u zapadne zemlje, da bi se odmah ispostavilo da niko ne želi da ih primi. Britanija, koja prednjači u svojoj navodnoj brizi za albanske civile, je do sada primila manje od dve stotine; Amerika nije primila nikog, mada su jedno vreme razmatrali mogućnost da ih razmeste po vojnim bazama na udaljenim pacifičkim ostrvima, kao što je Guam. U međuvremenu, Albanija, Makedonija i Bosna uzalud moljakaju zemlje članice NATO-a da preuzmu troškove zbrinjavanja izbeglica na njihovoj teritoriji. Ta pomoć im je u više navrata obećana, ali nikako da stigne, navodno zbog komplikovane procedure. Sasvim je suprotna stvar sa dodatnim sredstvima za razaranje Srbije, koje pristižu ekspresno i bez birokratskih komplikacija.