Potkradanje Rusije

Kako odlaze dolari

Razne računice pokazuju da godišnje iz Rusije "nestaje" između 40 i 60 milijardi dolara, dok ceo federalni budžet mora da se zadovolji sa polovinom, odnosno trećinom te gromade novca koga nikad nema dovoljno

Večnu nestašicu novca i stalno odgađanje početka privrednog rasta u Rusiji najčešće (popularno) objašnjavaju navikom običnih ljudi da drže pare "u čarapama" umesto u nesigurnim bankama i ustaljenom praksom "novih Rusa" da svoja bogatstva skrivaju daleko od domovine - na Bahamima ili Kajmanskim ostrvima - samo ne kod kuće.

Uporedo s tim, vlast stalno ponavlja kako bi bilo dobro kad bi svo to bogatstvo, svejedno da li je u rubljama ili u dolarima (mada je svima znano da se štedi isključivo u američkoj valuti, pogotovo ako se "uštede" drže na računima u stranim bankama), bilo uloženo u procvat nacionalne privrede. Nadležni povremeno prete kako će ograničiti devizni promet ili da će "nepatriotskim novim Rusima" podići prepone koje će ih odvratiti od izvoza preko potrebnog kapitala.

To traje bezmalo punu deceniju i ništa se ne menja, izuzev što nadležni, u novije vreme premijer Jevgenije Primakov lično, uveravaju građane da ne treba da se plaše za svoje dolare: niko u Rusiji neće postaviti znak STOP zelenom zlatu. I dolari odlaze i dalje.

Kolika je ta masa, niko ne zna, ali mnogi računaju. Vlada (njeno ministarstvo finansija), Centralna banka, Državna Duma (njen budžetski komitet), carina, ali i neizbežni novinari, svako na osnovu svojih izvora, izračunali su da se iz Rusije godišnje izveze (iznese) između 40 i 60 milijardi dolara. To zvuči strašno, za zemlju kakva je Rusija i lepo za one koji o njoj brinu, jer su za stanje krivi ne oni, već "izvoznici" dolara.

Oni koji se razumeju u novac i njegove tokove, bankarski eksperti, međutim, vrlo su skeptični: "Kod nas i ne postoji toliki novac. Na čemu bi mogla da se zaradi tolika suma?!", iščuđavaju se oni, iznoseći procenu da je u pitanju samo milijarda, milijarda i po dolara mesečno (što godišnje ipak čini iznos federalnog budzeta!).

GLAVOBOLJA SVAKE VLADE: Problem presecanja kanala kojima dolari otiču iz Rusije muči svaku vladu, prelazeći u naslede svake naredne vlade. Njegovo rešavanje se prepuštalo, kao i kad je svaki drugi problem u pitanju, specijalnim komitetima (na primer, za zaštitu nacionalnih ekonomskih interesa), posebno osnivanim organima (inspekcija za deviznu kontrolu) i radnim grupama, izdavane su naredbe i dekreti, ali, dolari se nisu zadržavali u Rusiji ni koliko da prenoće. A, u stvari, najčešće nisu ni ulazili; devizni priliv ostvaren u inostranstvu ostajao je tamo gde je pravljen posao i potom raznim putevima prebacivan na tajne račune. Načina da se to bezbolno i bezopasno postigne uvek je bilo napretek.

"Nova" vlada premijera Primakova (koji je na tom položaju već osam meseci) došla je do zaključka da postoje samo dva načina da se zaustavi nevidljivi izvoz ruskog kapitala u američkim dolarima. Prvi nije ništa novo - primenjivan je još od okončanja Lenjinovog NEP-a: državni monopol na spoljnu trgovinu i svaki cent u vlasništvu države. Nikakvih problema sa izvozom kapitala u to vreme nije bilo. Šta to praktično znači u Rusiji, nikom ne treba objašnjavati, ali - šta bi značilo vratiti se tom metodu, mišljenja su različita. Nije malo onih koji bi to hteli.

Drugi metod je jasan, ali nije ga lako primeniti, jer zavisi ne od administrativnih mera, već od ekonomskih uslova. Međutim, kao nigde u svetu, ni u Rusiji nije mogućno "preko noći" stvoriti takve ekonomske uslove u kojima bi se i domaćem i stranom novcu isplatilo da posluje upravo u Rusiji. (Doduše, do prošlogodišnjeg avgusta, stranom kapitalu je i te kako bilo profitabilno da se obrće na ruskom deviznom tržištu, u vidu prometa državnim obveznicima, što je donosilo godišnji profit i do 300 odsto!)

Da li će Primakov uspeti da dobije bitku, neizvesno je, kao i sve drugo - od sudbine njegove vlade, do sudbine sadašnjeg reformskog kursa, s obzirom na predstojeće izbore, na kojima će šanse opozicije biti još veće nego na prošlim - 1995. Do Primakova, međutim, uprkos tome što je i u vreme petogodišnje vladavine Viktora Černomirdina bilo jasno da se administrativnim merama problem ne rešava, svejedno se upravo na taj način pokušavalo da se spreči odliv kapitala. I nijedno ograničenje te vrste nije davalo rezultate.

Jer, bezmalo odmah, čim bi jedno ili drugo ograničenje stupilo na snagu, oni koji su bili pogođeni nalazili su način da preskoče preponu. I to uprkos tome što su ti načini bili poznati i vlasti i što su se mogli predvideti. Smetalo je ili to što su nedostajali odgovarajući domaći zakoni, ili što su zakoni zemalja u kojima je ruski kapital nalazio utočiste to sankcionisali.

U ministarstvima finansija i spoljne trgovine, na primer, dobro znaju da je najefikasniji način fiktivni uvozni ugovor za bilo koju robu - pesak ili kopita, vazduh ili vodu, preko firme čiji vek nije duži od 24 sata. Takva roba se plati, ali nikad ne stigne, a novac ostane napolju. Pošto firma iščezne, iščezne i mogućnost da se novac vrati. Drugi siguran put je realni izvoz, a dolari dobijeni za robu ostanu na računu u inostranstvu, tako se priča sa firmom ponavlja - likviodira se po obavljenom poslu.

Postoji i treći način - avans za buduće isporuke robe, koji, međutim, neće biti vraćen, pošto roba neće stići u Rusiju. Iako na globalnom planu ne postoji saglasnost o ukupno izvezenoj sumi ruskih dolara, precizno se zna da je samo 1994/95. godine kroz avanse "izgubljeno" 11 milijardi dolara.

NEMOĆNA KONTROLA: Vlast, naravno, nije tek tako puštala da stvari idu svojim tokom, ali su joj se njena nastojanja obično lupala o glavu, u naboljem slučaju se mogla osvedočiti da i nad popom ima pop. Naime, sistem nije bio zaokružen, uvek je negde bila rupa kroz koju su propadali svi napori da se nelegalnom izvozu dolara stane na put. Černimirdinova vlada je tako izgradila sistem kontrole plaćanja na osnovu uvoznih ugovora. Predviđeno je da Centralna banka i Državni carinski komitet prate sve takve aranžmane, sve do kontrole da li je stigla roba na osnovu plaćenih avansa.

Ali, i kada bi bilo ustanovljeno da neka firma nije uvezla robu, a pare su za nju otišle na Zapad, i državna banka i carina bi se našle u ćorsokaku. Jedino što su mogle da ustanove bilo je to da dotična firma ne može da se nađe, jer je registrovana na lažnu adresu, sa lažnim papirima i na nepostojeća imena ili imena koja s biznisom nemaju veze. Neretko je to bio neki penzioner s čijom ličnom kartom su se (za sto rubalja) poslužili vešti prevaranti.

Na drugog strani, ruskim građanima se ne može zabraniti da se bave biznisom, uključujući izvoz-uvoz, i da registruju firme svake vrste, mada niko ne traži i ne daje odgovor na pitanje zašto kontrola ne funkcioniše već od tog nivoa.

Primakov je smislio način da doskoči strancima koji takvim ruskim biznismenima služe kao pokriće. Od pre mesec dana funkcioniše sistem depozita u rubljama u vrednosti avansa u dolarima: Centralna banka vraća depozit uvozniku tek kada se utvrdi da je roba stigla. Time se rešava problem transfera pomoću lažnih "firmi od 24 sata", mada je izvesno da će domišljati prevaranti naći ili izlaz iz krize u koju ih je bacila ova vladina mera, ili neki novi način. Njih uvek ima i evo jednog takvog, potencijalnog, koji je novinarima otkrio biznismen koji se time ne koristi, ali bi mogao kada bi hteo: "Pretpostavimo da sam ja direktor neke velike fabrike. Hoću da sebi obezbedim milion dolara na računu u inostranoj banci. Ja sklapam ugovor s nekom malom firmom-kompanjonom (koju ću sam, ili na ime nekog prijatelja, ili nekog trećeg, nije važno, osnovati i registrovati). Prebacujem na njen račun taj milion dolara i ona sklapa svoj ugovor sa nekom stranom kompanijom za uvoz robe koja je potrebna mojoj fabrici. Ona prebacuje dolare u inostranstvo. Roba, međutim, ne stiže. Državna kontrola to ustanovljava i počinje da isteruje stvari na čistinu. Ja kao direktor to i ne moram da čekam, sam zahtevam istragu. Ali, ustanovljava se da firma-posrednik nema nikakvu aktivu, ne može da nadoknadi "štetu". Nikoga ne mogu krivično da gone, jer je direktor podneo ostavku i nestao. Firmu likvidiraju, ja sam čist, a moj milion dolara leži tamo gde treba."

Kratko, efikasno, izvodljivo i korisno, za vešte. Državi preostaje da bude još veštija. Ali, pošto je reč o mašineriji kojoj treba mnogo vremena da promeni program i da ga uhoda - milioni i milijarde odlaze.